Rafinerija u Pančevu dovršila modernizaciju – Evo zašto je to loša vest za Inu…

NIS, srpska kompanija, čiji je vlasnik Gazpromnjeft, proizvodiće više vrednih derivata nego pre, i to po nižoj proizvodnoj ceni, piše analitičar Jutarnjeg lista Marko Biočina, objašnjavajući zašto je to loša vest za hrvatsku naftnu kompaniju.

Nesreća možda nikada ne dolazi sama, a iz perspektive hrvatske naftne kompanije Ine valja se zapitati mora li doći u tako velikom društvu. Kompanija je ove godine prvo bila suočena s velikim kibernetičkim napadom, potom je tržišni rat Saudijske Arabije i Rusije izazvao urušavanje cene nafte, da bi potom pandemija koronavirusa urušila potražnju za derivatima.

Rezultat je poslovni gubitak od milijardu kuna u prvih devet meseci ove godine, no ako je neko smatrao da problemi tu prestaju, očito se prevario. Pa je pre nekoliko nedelja jedan od Ininih ključnih regionalnih konkurenata – srpski NIS – u pogon stavio novo postrojenje za obradu teških ostataka u svojoj rafineriji u Pančevu.

Radi se o sličnom postrojenju kakvo Ina već godinama planira izgraditi u svojoj riječkoj rafineriji, a uz pomoć kojeg će rafinerija u Pančevu praktično potpuno eliminisati proizvodnju neisplativog lož-ulja – derivata koji se prodaje po ceni nižoj od sirove nafte.

Pojednostavljeno rečeno, srpska kompanija (u vlasništvu ruskog Gazpromnjefta) sada će proizvoditi više vrednih derivata nego ranije, i to po nižoj proizvodnoj ceni.

Utoliko, dovršetak projekta u Pančevu – iako je prošao kao relativno nezapažena vest u hrvatskoj javnosti – događaj je koji će znatno uticati na regionalno tržište nafte (još uvek najvažnijeg energenta), ali i poslovne prespektive Ine (još uvek najveće hrvatske kompanije).

Prvi efekt proizilazi iz osnovnog odnosa ponude i potražnje. Naime, potrošnja naftnih derivata u regionu zemalja bivše Jugoslavije već godinama stagnira ili pada, a s obzirom na ekološku agendu Evropske unije, realno je očekivati da će se taj trend nastaviti. Utoliko će, svaka dodatna litra derivata koja se proizvede i proda iz Pančeva, izbiti litru nekog od postojećih snabdevača.

Kako je i Srbija veliki uvoznik derivata, logično je očekivati da će osetan deo nove proizviodnje iz Pančeva ići na domaće – srpsko tržište, no svakako treba očekivati da će deo ići i na tržišta okolnih zemalja, posebno u radijusu od 300 kilometara od rafinerija, ali i dalje od toga, ako postoje adekvatni logistički uslovi.

Kako NIS, odnosno Gazpromnjeft ima relativno razvijenu maloprodajnu mrežu u BiH – gde je svojevremeno preuzeo OMV-ov lanac benzinskih pumpi, može se očekivati da će pojačati aktivnosti tamo, ali nije isključeno da krene i u jači poslovni iskorak kroz veleprodaju u istočnoj Hrvatskoj. I jedno i drugo poslovni je izazov Ini.

Bosna i Hercegovina je kompanijino tradicionalno tržište i jedno od retkih preostalih u regionu gdje je Ina u sastavu MOL-a dobila mogućnost poslovnog širenja. To tržište Ina je tradicionalno snabdevala iz sisačke rafinerije, no nakon odluke da se tamo prekine proizvodnja i rafinerijska delatnost koncentriše u Rijeci, najpovoljniji način za snabdevanje ostao je kombinacijom morskog i drumskog prevoza preko Ploča, gde međutim, konkurišu i drugi uvoznici.

Ini tu sada predstoji ozbiljna tržišna borba. Mogućnost NIS-ovog napada na Slavoniju, pak, dvojak je, utoliko što će istiskivanje izvoznika sa srpskog tržištu uticati i na tržišni plasman derivata proizvedenih u MOL-ovoj rafineriji u Sasalombati.

S manjim tržišnim potencijalom u Srbiji, tražiće se novo tržište za te količine, a istočna Hrvatska i severni deo BiH tu su posebno povoljni jer ih MOL može finansijski isplativo pa time i efikasno snabdevati preko svog terminala u Pečuhu.

Tržišni položaj jedine Inine rafinerije tako se pogoršava, a brzog rešenja nema. Naime, da bi postala potpuno konkurentna, riječka rafinerija mora dovršiti proces modernizacije i izgraditi postrojenje slično onome u Pančevu.

Radi se o projektu vrednom četiri milijarde kuna, a u kompaniji tvrde da će, uprkos trenutnim gubicima – biti dovršen i početi s radom tokom 2023. godine. Ipak, ako se te najave i obistine, riječkoj rafineriji predstoje barem dve i po godine narušene konkurentnosti, zbog prerade nafte sa proizvodnjim značajnik količina lož-ulja.

Logično je očekivati da konkurencija taj period neće prespavati već agresivno koristiti svoju prednost da zauzme što veći tržišni udeo. A tu je onda i pitanje uvoza s mediteranskog tržišta, koje je sve više zasićeno uvozom derivata iz bliskoistočnih i dalekoistočnih rafinerija, koje zbog svojih ogromnih kapaciteta, niže cene rada i nižih ekoloških standard, imaju i znatno nižu jediničnu cenu prerade.

Razvoj projekta vrijednog četiri milijarde kuna u takvim tržišnim okolnostima neće biti jednostavan, poslovni rezultati će “patiti”, a sve odluke donosiće se u bitno stresnijem okruženju nego što bi to bio slučaj pre desetak godina, kad je projekt formalno započeo.

Nema ništa novo u zaključku da je vreme često najvredniji resurs u biznisu. Kada se uludo potroši, često se ne može nadoknaditi, a loše odluke donesene danas na naplatu često dolaze godinama, pa i decenijama kasnije. Ali s kamatama…

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.