Rafinerije u kovid i post-kovid vremenu

Kao i najveći broj privrednih grana, i naftna industrija je, generalno uzevši, u recesiji. Potrošnja benzina i ostalih goriva će biti u opadanju sledećih desetak godina, a petrohemijski sektor definitivno pokazuje da ima prostora za rast.

Kovid pošast traje i dalje, sa optimističkim prognozama da će trajati do proleća i manje optimističkim (valjda i pesimističkim) da moramo da se naviknemo da živimo s njom u manje ili više prinudnoj kohabitaciji, čekajući nestrpljivo prvu od nekoliko desetina najavljenih vakcina (u trci s vremenom verovatno navrat-nanos prošlih sve tri faze ispitivanja njene efikasnosti).

Šta nam je, uz ovo za sada poznato (ekonomski i socijalni efekti su već uveliko vidljivi, sa tendencijom daljeg pogoršanja) nepoznato uz posredne i neposredne implikacije donosi post-kovid vreme?

Jedna od posledica će biti prelazak sa filozofije proizvodnje/upravljanja „upravo na vreme“ (lanac snabdevanja obezbedjuje delove ili robu u momemtu kada su oni potrebni na tržištu, bez stvaranja zaliha), na obezbedjivanje svojih zaliha koje su odmah dostupne, pogotovo „u slučaju da“ dođe do iznenadne potražnje, ne zaviseći od eventualnih prekida u lancu snabdevanja.

Bivši direktor Svetske Trgovinske Organizacije (WTO) Pascal Lamy je to generalizovao izjavom da će u post-kovid vremenu svet preći sa „upravo na vreme” na „u slučaju da”.

Kao i najveći broj privrednih grana, i naftna industrija je, generalno uzevši, u recesiji. Još decembra prošle godine, pre napada virusa, smatralo se da će oslabljena potražnja, uslovljena globalno usporenim rastom i ekonomskim sukobom SAD i Kine, biti jedan od odlučujućih faktora na njen status u ovoj godini. U februaru je potražnja pala još više, tako da je u SAD zabeležen rekordan pad (4,5 miliona barela na dan u odnosu na 2019. godinu) računajući period od godinu dana.

Rastući konstantno, sa 84,3 u 2009. godini, do 100,1 milion barela na dan na svetskom nivou u 2019. (računajući tu i biogoriva) ceni se da će u ovoj godini pasti na 91,7. Analitičari Goldman Sachs-a očekuju da će ove godine pasti za oko 8 %, sledeće porasti za 6 %, i da će se 2022. godine oporaviti u potpunosti i dostići pre-pandemijski nivo. Mada je, po Reuters-u s početka jula, u piku pandemije pala i za celih 20 %.

Potražnja za mlaznim gorivom se vidi kao najveći gubitnik napada virusa – nakon nemogućnosti putovanja ukidanjem letova (komercijalni letovi smanjeni za 90 %) i straha od eventualne zaraze potom, kada se budu obnovili a do momenta pronalaska zaista efikasne vakcine, javlja se bojazan da će se dugoročno posmatrano promenuti ponašanje i navike putnika.

Naravno da negativne trendove industrije prati i njena downstream komponenta – rafinerijska prerada. Iskorištenost preradbenih kapaciteta na globalnom nivou se od 2015. godine kretala oko 82 %, da bi ove godine pala na istorijski minimum od oko 64 % u drugom kvartalu (International Energy Agency je očekivala 72 % na godišnjem nivou).

„Imali smo isuviše rafinerijskih kapaciteta pre COVID-a, imamo ih isuviše i sada“, reči su Robert Campbel-a iz konsultantske kuće Energy Aspects. U prvom redu je tome razlog u prekapacitiranosti i zastarelosti, potom u potrebi racionalizacije (po proceni Wood Mackenzie, globalno relevantne energetske konsultantske kuće, oko 9 % evropskih rafinerijskih kapaciteta će u periodu 2022. – 2023. biti pod pretnjom neophodne racionalizacije).

Od 11 u izveštaju spomenutih, na spisku su rafinerije u Holandiji (BP, Rotterdam, 377.000 bpd), u Francuskoj (TOTAL, Granpuits 102.000 bpd) i Škotskoj (Petroineo, Grangemouth, 200.000 bpd). Gunvor razmatra mogućnost deaktiviranja svoje belgijske rafinerije zbog gomilanja gubitaka. Još dalje ide analitičar UBS-a (multinacionalna investiciona banka), izjavom da do kraja 2021. godine tri miliona barela nafte na dan rafinerijskih kapaciteta (ekvivalentno dvostrukoj potrošnji Engleske ili 3 % ukupnih, svetskih) treba da nestane sa tržišta kako bi sektor povratio profitabilnost.

Posebno su „ranjive“ evropske rafinerije izgrađene 50-ih i 60-ih godina (rafinerije u Novom Sadu i Pančevu su iz 1969. god, s tim da je novosadska ugašena, daleKovido očigledno, davno pre naftne krize, a pogotovu pre pandemije). Rafinerije su nekada građene na bazi jedne nafte određenog kvaliteta (prva novosadska atmosferska destilacija na parafinskoj Kikindi, druga na na lakoj iračkoj Kirkuk). U konkurenciji novih, kompleksnijih i efikasnijih, projektovanih za preradu nafti različitog kvaliteta, i po nižoj ceni, malo opcija je ovim starim ostalo na raspolaganju.

Prognoze iz Wood Mackenzie govore da čak 2/3 evropskih rafinerija 2023. godine neće „praviti“ novac ili će ga gubiti, iako je u poslednjih 10 godina ugasila 2 miliona barela na dan svojih preradbenih kapaciteta.

Evropske rafinerije su, inače, beležile nekoliko talasa racionalizacije do sada, poslednja je bila tokom finansijske krize 2008/2009. godine.

U problemu će biti i američke rafinerije, pogotovu one sa istočne obale koje prerađuju laku naftu.

Dodatno, za stare nefleksibilne rafinerije ograničavajuća okolnost je i to što od početka ove godine, po zahtevu International Maritime Organization, svi brodovi mogu da koriste samo gorivo koje ne sadrži više od 0,5 % sumpora, ukoliko ne raspolažu opremom za njegovo uklanjanje prilikom sagorevanja.

Činjenica je, s druge strane, da se vlade evropskih zemalja teško odlučuju za zatvaranje danas problematičnih rafinerija iz bojazni za gubitkom sigurnosti u snabdevanju gorivom, ali i zbog ne manje značajnog razloga, gubitka radnih mesta. Jaki, organizovani i masovni radnički sindikati su im oponenti takvim „rešenjima“. Odluke nekih evropskih vlada da se poradi na smanjenju udela fosilnih goriva u saobraćaju takođe ne ide u prilog održavanju postojećih kapaciteta prerade.

Prema World Oil Review 2019, instalisani primarni kapaciteti u svetu su 2018. bili 5.048 miliona tona (na Evropu otpada 15 %). Prema drugom izvoru (Statista), zaključno sa prošlom godinom su kapaciteti 101,3 miliona barela na dan (oko 4.500 miliona tona), a realni obim prerade je bio 83 miliona. International Energy Agency za ovu godinu predviđa preradu na nivou od 74,3 miliona barela na dan. GlobalData, Oil and Gas Intelligence Center u svom grafičkom prikazu primarnih kapaciteta po regionim sveta, ceni 2020. godinu sa instalisanih oko 93 miliona (oko 4.150 miliona tona).

Početkom avgusta su iz Wood Mackenzie uradili procenu po kojoj bi prosečne rafinerijske marže ove godine bile 1,40 $ po barelu (nešto preko 10 $/t), za razliku od prošlogodišnjih 3,70 $ (oko 27,4 $/t), beležeći dvadesetogodišnji minimum. Rast na 2 – 3 $ očekuju tek za četiri godine. Wall Street Journal s početka septembra izveštava da je u maju bila 1,75. Jedna američka rafinerija na Havajima beleži u prvom kvartalu čak samo 0,24 dolara. Iz S&P Global izjavljuju da je ona oko 5 $, što podržava i BP (dijagram Quarterly Refining Market Margin).

Opcije koje preostaju nakon zatvaranja rafinerija su ili da se koriste kao skladišni kapaciteti za sirovu naftu i/ili derivate, ili da se, s obzirom na opredeljenja velikih naftnih kompanija da se orijentišu na obnovljive izvore energije u budućnosti, pretvaraju u biodizel rafinerije (u poslednjih pet godina su sa tri rafinerije to uradili ENI i TOTAL, a američki Marathon Petroleum, Philips 66 i HollyFrontier planiraju da urade). Shell namerava da upravo zatvorenoj Tabangao rafineriji na Filipinima nakon 60 godina od izgradnje promeni namenu u prvoklasni uvozni terminal.

Neke od rafinerija nisu bile u mogućnosti da iskoriste vreme zastoja proizvodnje za redovno održavanje usled manjka radne snage kao posledice uvedenog karantina i smanjenja obim transporta.

Velike, međunarodne naftne kompanije (BP, Royal Dutch, Shell, TOTAL), od 2009. godine su prodale svoje udele u 18 rafinerija, Shell je pre par meseci bio u aktivnim pregovorima oko prodaje još pet od od preostalih svojih 15.

Na primeru jednostavne (hydroskimming) rafinerije kapaciteta nešto ispod 5 miliona tona godišnje, u Belgiji, u Antverpenu, u vlasništvu kompanije Gunvor, može se videti s kojim problemima su primorani da se nose u aktuelnim okolnostima. I pored uloženih 300 miliona dolara od 2012. godine, dospela je u tešku finansijsku situaciju i nakon planiranog remonta u maju mesecu je u zastoju, sa svim opcijama o njenoj budućnosti u igri. U faktore koji su uticali na današnji neizvestan status rafinerije, ubrajaju se:

1). Nedostatak potražnje za proizvodima, u ovom slučaju su to mlazno gorivo i gasno ulje, izazvano direktno pandemijom,

2). Nedostatak odgovarajućih sirovina, kao jednostavna rafinerija projektovana je za preradu sirovih nafti sa srednjim sadržajem sumpora koje su, vremenom, zbog male raspoloživosti (povećane potražnje puštanjem u pogon modernih rafinerija) postale skupe,

3). Jačanje konkurencije, s obzirom da je rast rafinerijskih kapaciteta do kraja 2019. godine bio uravnotežen sa rastom tražnje za naftnim derivatima, najavljeni skok u narednih nekoliko godina stvoriće višak kapaciteta na svetskom tržištu

4). Rastući troškovi održavanja, usklađivanja sa ekološkim zahtevima i propisima, uključujući i takse na ugljen-dioksid.

Za razliku od situacije u Evropi, u drugim delovima sveta podižu se novi kapaciteti, u blizini proizvodnje (na Srednjem istoku) ili u blizini centara tražnje (Azijsko pacifički region). To su između ostalih, u Kini (800.000 bpd), na Filipinima (300.000), na Bruneju (160.000).

Po izveštaju GlobalData – „Global Refining Industry Outlook to 2024“, planira se u svetu izgradnja (sa identifikovanim razvojnim planovima) čak 80, a najavljuje još 74, koje bi počele sa radom 2024. godine, čime bi se sa sadašnjih 106,1 milion barela na dan (opet novi podatak) svetski rafinerijski kapaciteti podigli na 125,2. Azijsko – pacifički region će tada postojećim kapacitetima dodati 2,7 miliona barela na dan primarne destilacije, što će činiti 42 %, Srednji istok 23 % i Afrika 18 % novih. Najveće planirane rafinerije su Lagos I u Nigeriji sa 650 hiljada barela na dan, Al Zour u Kuvajtu sa 615 i Siraf u Iranu sa 480.

Najavljeni rast rafinerijskih kapaciteta, mada izgleda neumeren i ne baš utemeljen u objektivnim pokazateljima, deluje optimistički i obećavajući za rafinerijsku budućnost. Naravno, uz sve mere racionalizacije, uštede energije, poštovanje ekoloških standarda, uvođenje digitalnih tehnologija, investiranje u konverzione jedinice i poboljšanje nadogradnju postojećih. Sa fokusa na proizvodnju goriva, trend postaje povećavanje udela petrohemijskih derivata (crude–to–chemicals) i integracija sa petrohemijskim postrojenjima.

Razlog je pre u tržištu nego u niskoj ceni nafte. Potrošnja benzina i ostalih goriva će biti u opadanju sledećih desetak godina, a petrohemijski sektor definitivno pokazuje da ima prostora za rast. Otuda i od strane UOP a uveden termin „refinery of the future“ koji se odnosi na fleksibilne tehnologije koje omogućavaju rafinerijskim kompleksima da proizvode široku paletu hemikalija, pozitivno utičući na ekonomiju industrije prerade nafte.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.