Visoko na toj listi bilo je pitanje da li bi kontinent mogao da se odvikne od ruskog gasa koji je pohlepno gutao decenijama i da izbegne da bude na milosti ruskog predsednika Vladimira Putina ako prekine snabdevanje kao odgovor na podršku Ukrajini, piše CNN.

Za Evropu je energetska bezbednost uvek bila kompromis: jeftina, uvezena energija dolazi sa rizikom da zavisi od zemalja iz kojih potiče.

U slučaju Rusije i njenog prirodnog gasa, zvaničnici su u početku spekulisali da će duga i hladna zima 2022/2023. naterati Evropu da ublaži kaznu Moskve.

Uostalom, razvijene zemlje poput onih u Evropskoj uniji nisu mogle razumno da dopuste da njihovi građani ostanu bez grejanja zbog Ukrajine.

Kombinacija sreće, planiranja i evropske podrške Ukrajini, međutim, sprečila je energetski rat – koji se nekada smatrao Putinovim adutom. Evropa je imala posebno blagu zimu jer su vlade i građani radili zajedno na smanjenju potrošnje gasa.

Ta kombinacija toplih zima i niže potrošnje gasa stvorila je priliku za Evropu da se odmakne od svoje politike Wandel durch Handel (Promena kroz trgovinu), koja je pretpostavljala da će se Rusija približiti zapadnim vrednostima u zamenu za gotovinu.

Smanjenje uvoza

Prvi korak je bio smanjenje uvoza iz Rusije.

Tokom 2021. godine, pre invazije na Ukrajinu, 45 odsto celokupnog gasa koji je uvezla EU dolazilo je iz Rusije.

U Nemačkoj je ova cifra iznosila 52 odsto. Ti brojevi su od tada naglo opali.

Prema podacima EU, samo 17,4% ukupnog uvezenog gasa dolazilo je iz Rusije u prvom kvartalu 2023. godine.

Drugi korak je bio da se iskoristi topla zima i popune rezerve gasa u pripremi za hladnu sezonu 2023/2024.

Zalihe gasa u Evropi su ove godine već toliko pune da postoji konsenzus da Kremlj neće moći da pretvori energiju u oružje na način koji bi promenio evropsku odlučnost protiv Moskve i podršku Ukrajini.

EU kao celina ispunila je svoj cilj od 90% zaliha do sredine avgusta, nekoliko meseci pre roka – 1. novembra. Štaviše, Evropa je značajno diverzifikovala svoje izvore energije.

Loše vesti

A sada loše vesti. Uprkos ovim naporima, zvaničnici i analitičari strahuju da evropska energija nije bezbedna na duži rok, ma koliko ovi razvoji bili impresivni. Dok se kaže da je Evropa diverzifikovala svoj uvoz gasa, postoji zabrinutost da je većina onoga što se trenutno nalazi u rezervi tečni prirodni gas (LNG).

„LNG je toliko očigledno rešenje da je postao prioritet, ali pošto je LNG takođe fleksibilan i trgovački, malo je teže pratiti poreklo. To indirektno znači da deo LNG i dalje može da dolazi iz Rusije i tako doprinosi ruskom prihodu“, kaže Milan Elkerbout, naučni saradnik Centra za evropske političke studije.

Dok EU kaže da većinu svog LNG-a kupuje od SAD, Katara i Nigerije, on se često prodaje na berzama gde se ugovori odnose na količine bez ikakvog pozivanja na poreklo.

Druga i verovatno važnija oblast zabrinutosti je dugoročna.

Iako je Evropa možda delimično odustala od promena kroz trgovinsku politiku sa Rusijom, ona i dalje zavisi od drugih u pogledu energije. A kada je u pitanju energetska bezbednost, zavisnost nas na kraju vraća onom klasičnom kompromisu: ekonomija naspram rizika.

Green Deal

Jedan od načina na koji se EU nada da će se osloboditi energetske zavisnosti je Green Deal, uzvišeni plan da Evropa postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine, koji će prema trenutnim projekcijama koštati preko triliona evra, a mogu se postići brojnim sredstvima, od sadnje tri milijarde novih stabala do renoviranja zgrada kako bi bile energetski efikasne.

Naravno, velika ulaganja u obnovljive izvore energije i čist transport će takođe igrati veliku ulogu.

Prva velika prekretnica u Zelenom dogovoru je smanjenje emisija gasova staklene bašte u EU za 55% pre 2030. u poređenju sa nivoima iz 1990.

Kritičari su sve zabrinutiji da će spor napredak ka ovom cilju, pored ogromnih troškova za pojedinačne članice, dovesti do toga da tražnje za još jedan strani izvor u energetskoj tranziciji – Kinu.

Malo ko će u Briselu reći da je odnos EU sa Pekingom trenutno zadovoljavajući. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen nedavno je zaoštrila stav o Kini govoreći o potrebi smanjenja rizika odnosa Evrope sa tom zemljom. Međutim, ona takođe prihvata da bi se mnogi dugoročni planovi Evrope najbolje ostvarili u partnerstvu sa Kinom, uključujući ambicije za zelenu Evropu.

Stav Fon der Lajen odražava različite stavove među 27 članica EU. Neki vide Kinu kao autoritarnog siledžiju i egzistencijalnu bezbednosnu pretnju; drugi kao očigledan izvor jeftinih solarnih panela, vetroturbina i baterija. Treći, ne vide alternativu saradnji sa Kinom, ali žele da nastave sa oprezom.

Kina postaje ključni igrač

Pretnja je da je Kina strateški već postala ključni igrač u mnogim tehnologijama i kritičnim sirovinama koje su ključne za zelenu tranziciju.

„Kina je započela svoju industrijsku strategiju zelene energije pre oko 15 godina. Uradili su to prilično dobro, obezbedili su prirodne resurse kao što su litijum za baterije, čelik za vetroturbine, i već su izgradili proizvodne kapacitete za sve to“, kaže Adam Bel, bivši zvaničnik britanske vlade za energetiku, i dodaje:

„U međuvremenu, Evropa je posustala i sada je verovatno neizbežno da će Kina igrati značajnu ulogu u zelenoj budućnosti Evrope“, dodao je.

Kakve sve ovo ima veze sa geopolitikom i bezbednošću?

„Kineski kapitalizam koji subvencioniše država, zajedno sa kontrolom nad značajnom količinom ključnih sirovina, daje kineskoj industriji značajnu konkurentsku prednost kojoj će evropskim kompanijama biti sve teže da pariraju“, kaže Velina Čakarova, vodeći evropski stručnjak za bezbednost.

„Kineska taktika podela i slabljenje jedinstva među američkim evropskim saveznicima, zajedno sa njenim regionalnim ambicijama na mestima kao što je Tajvan, mogli bi da postanu tačka pritiska gde Kina koristi svoj geoekonomski uticaj kroz zavisnost od minerala i retkih zemalja za postizanje geopolitičkih ciljeva“, kaže Čakarova.

Nekoliko zapadnih zvaničnika je ukazalo na direktnije bezbednosne pretnje koje predstavlja Peking ako se Evropa na kraju oslanja na Kinu za svoju zelenu tranziciju.

Ove pretnje se kreću od ranjivosti snabdevanja, kao što je Evropa iskusila sa Rusijom, do direktnih sajber napada putem tehnologije stvorene u Kini.

Iako je evropskim zvaničnicima često neprijatno da o tome javno govore, visoki bezbednosni izvori u EU ranije su rekli za CNN da je Kina i dalje primarni izvor sajber napada unutar EU, uglavnom usmerenih na korporativnu špijunažu. Kina je više puta negirala umešanost u sajber napade.

Kina predstavlja pretnju energetskoj bezbednosti u Evropi

Kina nije jedina pretnja kada je reč o energetskoj bezbednosti u Evropi.

EU uvozi energiju iz mnogih zemalja čiji se ni demokratski ni geopolitički ciljevi ne poklapaju sa Briselskim: Katar, Saudijska Arabija, Kazahstan, Libija i naravno Rusija.

Evropa je uložila mnogo da se pozabavi ovim, a brzina kojom je odgovorila na rusku krizu je impresivna, s obzirom na to da se nekada smatralo nemogućim.

Međutim, velika i starija populacija Evrope – u kombinaciji sa stagnirajućim ekonomijama – i dalje zahteva ogromne količine energije ako želi da održi sadašnji način života.

Kao što je rekao jedan diplomata EU: „Jedna je od životnih ironija da su zemlje koje drže adute u energetici ponekad one koje su u najboljem slučaju nepouzdani partneri, a u najgorem budući neprijatelji“.

Izvor: B92