Bez uglja nema struje grejanja

S ugljem je Srbija energetski bezbedna

Ukoliko u nekom trenutku budemo morali da pređemo na zelenu energiju postojeće termokapacitete ne treba gasiti, nego konzervirati, kao što je to uradila i Nemačka, kaže Milan Jakovljević, pomoćnik direktora u Sektoru za strategiju Elektroprivrede Srbije ističući da je potrebno oko 300 miliona evra da se zaokruži investicioni ciklus u površinske kopove uglja. Taj novac je, po njegovim rečima, bio isplaniran u strategiji ali, nije na vreme investirano. Da jeste, danas ne bismo imali ove probleme.

Koliko će država i poslovodstvo Elektroprivrede Srbije biti uspešni u balansiranju između potrebe za uvozom električne energije i uvozom uglja? Kako će prevazići krizu? Koliko uspešno će postaviti ceo sistem otkopavanja uglja i proizvodnje električne energije? Od toga nam, naime, zavisi prevazilaženje ekonomske krize, koja se udružila sa ovom energetskom.

Milan Jakovljević, pomoćnik direktora u Sektoru za strategiju Elektroprivrede Srbije objašnjava da Srbija ne sme i ne treba da se odrekne svog uglja u proizvodnji struje, bez obzira na obaveze koje nam nameće Evropska unija.

„Ne treba da razmišljamo o zatvaranju ili gašenju svojih termokapaciteta. To nije uradila ni jedna Nemačka, Ona je svoje termokapacitete konzervirala i sada ih, u ovim kriznim situacijama, ponovo aktivirala. A ugalj kupuju. Ukoliko već moramo da poštujemo evropske standarde i mi u nekom trenutku treba da konzeviramo svoje kapacitete”, kaže Jakovljević.

Nemačka je, ističe, specifična zemlja. Ona je prestala s proizvodnjom kamenog uglja pre pet godina. Ali, njene TE na ugalj su nastavile da rade kada je kriza počela. Termoelektrane su na obali mora ili velike reke, tako da im, kao i nama, sada problem pravi nizak vodostaj. Naime, ugalj ne mogu da dopreme rečnim transportom, što poskupljuje ceo proces i povećava cenu struje. I, zbog transporta je zapravo cena struje toliko velika.

„Ponovo korišćenje uglja je među moje kolege vratilo otpimizam. Kriza, koja je najpre krenula iz Kine, pa se rasplamsala izbijanjem rata u Ukrajini i sankcijama koje su uvedene Rusiji, odrazila se na cenu uglja. U EPS smo morali da odložimo remont na kopu Zapadno polje, jer nismo mogli da kupimo određene količine struje ni po kojoj ceni. Nama je na tržištu cena bila između 400 i 500 evra za megavat-sat. A na to je trebalo platiti još 85 do 86 evra po toni za emisiju ugljen dioksida”, kaže Jakovljević.

Kriza pokazala manjkavost OIE

Dodaje, da su ugalj – kameni, mrki i lignit mnogi u svetu otpisali kao emergent iako od njega zavisi energetski bilans planete. Uradili su to pravdajući svoje opredeljenje željom da doprinesu sprečavanju klimatskih promena. Pokazalo se, međutim, da je računica bila tendenciozna.

Aktuelna svetska energetika kriza pokazala je sve manjkavosti isforsiranog prelaska na obnovljive izvore energije, ocenjuje sagovornik Energije Balkana. Ovogodišnja suša, koja je umnogome umanjila proizvodnju električne energije iz hidropotencijala, dodatno je „raširila krila” onima koji svoje energetske bilanse zasnivaju na uglju. A, tu se umešala i politika. Opredeljenje članica EU, pogotovo zapadnoevropskih bogatih zemalja, da sankcijama – odustajanjem od uvoza ruskog uglja – kazne Moskvu zbog intervencije u Ukrajini, dodatno je iskomplikovalo globalno tržište uglja

Sama EU je od aprila do 10. avgusta prolongirala svoj embargo na uvoz ruskog uglja. Sada, sa već pomenutom sušom i smanjenjem vodostaja u rekama ne samo da je ugrožen razvoz uglja – i ruskog i onog koji stiže iz dalekih svetskih luka. Ovaj energent je uzdanica za sve koji žele da prevaziđu moguće restrikcije u snabdevanju električnom ili toplotnom energijom naredne zime.

Analitičari ukazuju da će tovari ruskog uglja, sa promenjenim tranzitnim papirima i dalje stizati do evropskih potrošača. Jer, zbog dekarbonizacije i sprečavanja klimatskih promena razvijene zemlje su otpočele sa napuštanjem potrošnje uglja. Sada, međutim, pale TE na ugalj.

Ugalj sve skuplji

Zbog toga je ugalj sve skuplji. Cena mu je tokom minulih godinu dana premašivala 400 dolara za tonu, a sada je oko 300 dolara. U problemu zbog uglja je i Srbija. Tome je doprinelo nestručno gazdovanje ovim resursom najmanje deceniju unazad. Nisu se na vreme i kako valja otvarali novi kopovi. A situacija je kulminirala minulog decembra, u vreme zahuktavanja svetske energetske krize, kojoj se kraj ne nazire.Tako je Srbija došla u situaciju da uvozi ne samo struju već i ugalj.

Jakovljević ukazuje da je povoljnije uvoziti lignit nego uvoziti električnu energiju. I, sada je pitanje koliko će država i poslovodstvo Elektriprivrede Srbije biti uspešni u ovom balansiranju. Kako će prevazići krizu. I koliko uspešno će postaviti ceo sitem kopanja uglja i proizvodnje električne energije. Od toga nam, naime, zavisi prevazilaženje ekonomske krize, koja se „udružila” sa ovom energetskom.

Nema energetske bezbednosti bez uglja

„Dosta se kalkuliše o tome kada je Rusija donela odluku o vojnim intervencijama u Ukrajini. Smatram da je to bilo onog časa kada su završili gradnju Severnog toka 2. Taj gasovod je tehnički spreman, ali je Evropa sve učinila da se tim gasovod ne doprema gas evorpskim potrošačima. Ali, pošto su shvatili da nemaju odakle da napune svoja skladišta gasa, to će ih naterati da donesu odluku o puštanju u rad ovog gasovoda koji je Rusija gradila s Nemačkom”, ističe naš sagovornik.

Na pitanje kako objašnjava to što se pored Nemačke mnoge druge zemlje vraćaju uglju Poljska, Grčka, Španija… i što mnoge zemlje koje zagovaraju zelenu energija, ipak, nisu sasvim ugasile termokapacitete, ističe da je to put kojim treba i mi da idemo.

„Da bi imali totalnu energetsku bezbednost, pored zaliha nafte i gasa, nemoguće je isključiti ugalj. Jer, Srbija je dominantno vezana za ovaj energent. A ugalj se u ovim kriznim situacijama pokazao kao najsigurniji energent. Zalihe uglja koje je imao EPS pre ratnih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije nam je obezbedilo da smo nekoliko godina imali dovoljno uglja za sopstvenu proizvodnju struje. Srbija je tokom 90-ih imala restrikcije, ali nije bila energetski ugrožena – upravo zahvaljujući svom uglju”, kaže Jakovljević.

Kašnjenje s otkrivkom najkritičniji propust

Ističući da ne očekuje restrikcije struje ove zime, uprkos okolnostima u kojima se nalazimo, Jakovljević objašnjava da je problem sa rudarstvom što mora da se planira najmanje pet do šest godina unapred.

„Bili smo suočeni sa poplavama 2014. godine i izašli smo vrlo brzo iz njih. Ali, ono što je trebalo da se uradi nakon toga – da se nabavi nova oprema i podigne kvalitet održavanja stare opreme, (a neka je stara i više od 50 godina), nije urađeno. Imali smo te dve opcije: kupovina novu opremu, ili generalna revitalizuja postojeće”, kaže Jakovljević.

Prema njegovim rečima, u projektnoj dokumentaciji je bilo predviđeno da se kupi određeni broj moćnih bagera za polje C, za Radljevo po jedan veliki i mali bager. Značilo bi nam sada da se tada novac izdvojio. Nije ga, međutim, bilo dovoljno. Otrivanje uglja je takođe trošak. Sada smo mnogo toga uradili. Od početka godine primili smo mlađu radnu snagu, koja nam je nedostajala. Uložili smo novac u nabavku rezervnih delova. Problem je, međutim, što je od 2014. zaključno s 2022. godinom zaostatak u otkrivci uglja oko 70 miliona kubika. Da nije toga sada bi imali dovoljno uglja i izvozili struju.

To se najbolje vidi na primeru Bugarske. Rudnici su radili i kada temoelektrana nije. Zato sada imaju mnogo uglja.

Povoljniji uvoz uglja od uvoza struje

„Kada smo im se obratili da nam prodaju ugalj, po svojim cenama, oni su rekli da nema problema. Problem je, međutim, transport. Dogovoren je uvoz uglja iz Bugarske. Da te količine nisu još zaglavljene na Dunavu to bi nam pomoglo da, uz našu proizvodnju, podignemo nivo uglja na deponijama i da imamo sigurniju zimu”, navodi ovaj stručnjak.

Kako kaže, EPS kupuje i ugalj iz Rumunije. Te pošiljke se istovaraju na TENT-u A.

„Nije problem kupiti ugalj u okruženju. Problem je uvoziti struju. Ako je cena struje između 400 i 500 evra po megavat-satu, to je neuporedivo skuplje od kupovine uglja. Nama svi troškovi, kupovina i dovoz uglja, a transporto je jako skup, iznose 75 evra po toni. Cena električne energije iz uglja je 120 do 150 evra po MWh. To je daleko jeftinije od one cene po kojoj se struja prodaje na berzi. I zato se isplati uvoziti ugalj”, kategoričan je sagovornik Energije Balkana.

Svima, pa i Srbiji na ruku nije išla ni hidrologija ove godine. Ovaj uvoz uglja je značajan i zbog loše hidrologije.

„Kada ima dovoljno kiše EPS proizvodi oko 30 odsto električne nergije iz HE, a 70 iz TE. Sada je svega 15 odsto iz hidropotencijala. Nešto što ne može da se nadoknadi i pored činjenice da su svi kopovi u pogonu”, objašnjava Jakovljević.

Treba reći da količinski uvoz uglja nije značajan. Ukupno smo uvezli 240.000 tona. To je malo. TENT dnevno troši 75.000 tona. Znači, prve količine kupljenog uglja dovoljne su samo za tri dana. U planu je da se uveze oko dva miliona tona uglja do kraja godine, ističe naš sagovornik.

Važno je da se zna da je nemoguće mešati kameni ugalj s lignitom. EPS uvozi mrki ugalj iz Bosne, iz Crne Gore nešto kvalitetniji a iz Rumunije i Bugarske je reč o uglju koji je sličan našem.

Srpske TE troše samo lignit

„Problem je što su blokovi u TE napravljeni za preradu lignita. Tako da ne možemo da pomešamo ova dva uglja. Ako bi ih mešali napravili bi velike probleme. Radi se o velikoj razlici u kaloričnoj moći”, objašnjava Jakovljević.

Na pitanje kada će EPS biti u situaciji da sam proizvodi dovoljno struje za domaću potrošnju Jakovljević kaže da je „teško odgovoriti. Ali, ćinimo sve da to bude što pre”.

Trenutne kaličine otkrivenog uglja su na četiri kopa.

„Na kopu Tamnava zapadno polje imamo stalni pad kvaliteta, jer su zalihe uglja na tom polju pri kraju. Bila je ideja da otvorimo susedno polje G, da bi se vršilo mešanje uglja, takozvana homogenizacija. Taj kop je mali. Na njemu ima uglja za kopanje još dve godine. Očekujemo da otvorimo kop Radljevo, da bi imali stabilnu proizvdonju uglja. Najveći problemi su u zoni Vreoca. Taj kop je prestao da radi. Nema više uglja. Za to vreme sa polja E je trebalo da imamo dovoljno uglja. Da se inteziviraju radovi na otkrivci u Kolubari…” objašnjava Jakovljević.

Izostanak investicija došao na naplatu

Ističući da za otkopavanje ugalj treba obezbediti velike ivnesticije Jakovljević navodi kao problem i to što su mašine skupe.

„Cena uglja je između 13 i 14 evra po toni. Zahvaljujući tako jeftinom uglju možemo da proizvodimo struju po nižoj ceni. Kada se proizvede struja iz vode, onda je ona još jeftinija. I to je ta računica o niskoj ceni uglja i električne energije. Da sada možemo da obezbedimo oko 300 miliona evra zaokružili bi investicioni ciklus”, kaže Jakovljević otkrivajući da je „taj novac već bio isplaniran u strategiji. Ali, nije na vreme investirano. Da jeste danas ne bismo imali ove probleme. Ukolikli bi skinuli jalovinu imali bi 10 do 15 miliona tona uglja. Ovako će, bez toga, ova zima biti vrlo teška. Zato struja mora da se štedi”

Osim toga, veliki bageri i mašine na kopovima rade na struju. S obzirom na to da je reč o staroj opremi potrošnja električne energije je još veća. Dakle, zamenom zastarele opreme bi i sam kop uštedeo struju, bio energetski efikasniji. Jer, nova operam troši manje. Veliki bager i transportne trake troše mnogo struje.

„Srbija ne može bez uglja. Još dugo godina ćemo korisiti ugalj za proizvodnju struje. Postoje i tehnologije za proizvodnju čistog uglja, čija je upotreba stavljene sa strane. Možda će neki od tih projekata ponovo da zažive. Energetska stabilnost treba da bude na prvom mestu, a na drugom ekološki standardi. Sve te zemlje koje danas zagovaraju zelenu energiju su se pre mnogo godina obogatila na uglju, pa se tek onda prešle na obnovljive izvore energije. Takvo vreme treba i Srbiji”, zaključuje Jakovljević.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti