Prema najnovijim informacijama, poučena prošlogodišnjim totalnim raspadom elektroenergetskog sistema Španije i Portugalije i parcijalnim raspadom u Francuskoj, Evropska unija je donela odluku o izgradnji „energetskih auto-puteva”. To podrazumeva ogromna ulaganja u elektroprenosne i vodonične koridore kojima bi se bolje povezali energetski sistemi država EU i povećala sigurnost njihovog rada, te se čini da je EU i dalje snažno privržena ideji Zelene agende. S druge strane, SAD se više nego očigledno vraćaju fosilnim gorivima i nastoje ne samo da povećaju proizvodnju u svojim proizvodnim objektima nego i da ovladaju tuđim resursima. Konačno, Kina koja je do juče, zbog korišćenja uglja, bila sveopšti negativan primer zagađivanja životne sredine, kaže u razgovoru za Politiku dr Slobodan Ružić, energetski savetnik u kompaniji Energy Saving Group i bivši pomoćnik ministra energetike. Sve ovo za običnog čoveka deluje prilično zbunjujuće, pogotovo ako mu se s jedne strane plasiraju priče o zagađenju i naplati taksi za ugljen-dioksid, a pritom ista ta SAD ostaje ozbiljan zagađivač u urbanim sredinama, ali i u pogledu globalnih klimatskih uslova. I pritom, kako kažu SAD, tako mora biti, što se vidi na primeru NIS-a u Srbiji.

Zar to nisu sasvim neočekivani i prilično oprečni trendovi razvoja globalne energetike?

Trendovi jesu uveliko promenjeni, ali mislim da nisu iznenađujući nego nužni i logični. Najveću promenu možemo videti u energetskoj politici SAD, koje su praktično odustale od insistiranja na sprovođenju Zelene agende, kako kod sebe, tako i u međunarodnim okvirima, i ponovo stavile fokus na korišćenje svojih fosilnih goriva i kontrolu korišćenja istih u međunarodnim okvirima, posebno na Bliskom istoku i u Južnoj Americi. Do ove promene je došlo jer su američki energetičari i geopolitički stratezi, potpuno ispravno, zaključili da Zelena agenda više nema šanse da im obezbedi energetsku i ekonomsku dominaciju u svetu. Ideja da svi na svetu odustanu od korišćenja fosilnih goriva kojima raspolažu i koja su najjeftinija, kamuflirana plemenitom brigom za sudbinu planete, trebalo je pre svega da spreči ili bar značajno uspori razvoj Kine i Rusije. Osim toga, plasman novih tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije, kao što su vetroelektrane, solarne elektrane i električni automobili, trebalo je da zapadnoj civilizaciji donese ogromne dodatne prihode. Ta strategija je očigledno doživela krah jer nikad više uglja u svetu nije korišćeno nego u poslednje dve godine, nikad veći izvoz ruskih energenata nije bio usmeren ka Kini i Indiji i nikad kineski proizvođači tehnologija za korišćenje obnovljivih izvora energije nisu više dominirali globalnim tržištem nego prošle godine. Zato je potpuno logično da vodeća zemlja zapadne civilizacije odbaci tu neuspešnu strategiju i potraži neku bolju za sebe.

Zbog čega se Kina okrenula obnovljivim izvorima energije?

Kina je, opet, zemlja sa ogromnim energetskim potrebama koja ni približno nije bogata energetskim resursima kao što su SAD i Rusija. Kina se zato, a ne zbog Zelene agende, fokusirala na razvoj tehnologija za korišćenje OIE i zato gradi ogromne kapacitete u solarnim i vetroelektranama. Po mom mišljenju, to je jedna potpuno ispravna razvojna strategija, kojom Kinezi sebi obezbeđuju preko potrebnu energiju, diverzifikuju izvore i smanjuju svoju energetsku zavisnost od ostatka sveta, uključujući i Rusiju. Osim toga, oni su time iskoristili sve svoje komparativne ljudske i tehnološke prednosti i celom svetu nametnuli svoju tehnologiju korišćenja OIE, koja je bar jednako dobra kao zapadna, ali je višestruko jeftinija.

Konačno, nama najbliži i verovatno za nas najvažniji geopolitički igrač, EU, za sada ostaje potpuno dosledan Zelenoj agendi?

Ako se to uskoro ne promeni, bojim se da sledi energetsko samoubistvo celog kontinenta. Nikakvi novi „auto-putevi” neće spasiti energetiku, pa ni privredu Evrope ako ostane na tom ideološki nametnutom putu. Insistirati na ulaganju milijardi evra isključivo u neupravljive energetske izvore kroz davanje raznih podsticaja, zadavati nepotrebne, štetne pa i potpuno sumanute rokove za gašenje termoelektrana, insistirati na odricanju od ruskog, a kupovati tri puta skuplji američki gas (ili čak isti taj ruski samo preko Indije?!), insistirati na slobodnom tržištu električne energije i spot cenama, a posle potrošačima davati subvencije da bi mogli da plate nerazumno i neopravdano visoke račune – po mom mišljenju, jeste jedna katastrofalno pogrešna energetska politika.

A šta sve to znači za Srbiju? Koga pratiti, ako mora neko da se prati?

Mi ne možemo i ne treba da se poredimo sa ovim geopolitičkim gigantima. I ne samo to: SAD i Rusija imaju ogromne energetske resurse na kojima mogu da grade sopstveni ekonomski prosperitet. Mi smo po tome sličniji zemljama EU i Kini jer, kao ni oni, nemamo dovoljno energetskih resursa da pokrijemo sopstvene potrebe. Ako bismo mogli slobodno da biramo, trebalo bi da sledimo kineski energetski put. To znači da što efikasnije koristimo naš lignit, uključujući i izgradnju jednog novog velikog termoagregata snage bar 600 megavata, da izgradimo oko 4.200 megavata novih solarnih i vetroelektrana i da izgradimo nove RHE snage oko 1.100 megavata i akumulacionog kapaciteta oko 550 gigavat-sati. Tako bismo obezbedili maksimalnu moguću energetsku nezavisnost, pouzdan rad energetskog sistema i sigurnost snabdevanja potrošača. Međutim, bojim se da bi nas evropski zeleni entuzijasti mogli ozbiljno saplitati na tom putu, jer oni neće promeniti ploču sve dok svoj odnos prema Zelenoj agendi ne promene Svetska banka i Međunarodni monetarni fond.

Da li je uvođenje CBAM poreza vid tog saplitanja? I šta Srbija u tom pogledu može da uradi?

Apsolutno. Uvođenje CBAM-a je vid carine kojom EU pokušava da spreči prodor kineskih proizvoda na svoje tržište jer po ceni ne mogu da im pariraju. To je očigledan primer odustajanja od slobodne trgovine, praktično isto ono što rade i SAD uvođenjem klasičnih carina. I mada je to upereno pre svega protiv Kine, pogodiće i nas. Zato smatram da je dobro što sličan mehanizam uvodi i Srbija jer ćemo tako umanjiti probleme u trgovinskoj saradnji sa EU. Ako bi se sredstva od tog novog nameta usmerila u naš energetski razvoj, a ne jednostavno utopila u budžet, efekat bi čak mogao da bude i veoma dobar. Trebalo bi po trećinu tih para usmeriti u povećanje energetske efikasnosti, izgradnju novog termoagregata i izgradnju novih elektrana na obnovljive izvore energije – OIE i RHE. Međutim, najvažnije je da naši energetski stratezi konačno shvate da više ne treba da se kunu da će sve srpske propise bespogovorno usaglasiti sa evropskim, da će potpuno liberalizovati tržište električne energije, da će sprovesti energetsku tranziciju i ubrzano pozatvarati naše termoelektrane, niti da će graditi gasne elektrane kao prelazno rešenje do potpune dekarbonizacije.

Zašto ne treba prihvatiti po svaku cenu taj put?

Taj put se ne sme prihvatiti čak ni po cenu smanjenja trgovinske razmene sa EU zato što bismo na taj način dugoročno upropastili svoju energetiku, a time i celu privredu, jer bez energije neće biti ni privrednog razvoja. Posebno naglašavam da naš energetski razvoj ne treba zasnivati na izgradnji gasnih elektrana jer nemamo dovoljno svog prirodnog gasa, a nismo takav geopolitički igrač koji može sebi uvek da ga obezbedi dovoljno. Osim toga, električna energija proizvedena čak i na bazi najjeftinijeg, ruskog gasa, značajno je skuplja nego energija proizvedena iz termoelektrana koje koriste naš lignit. Mi treba da koristimo prirodni gas u privredi, a u energetici samo tamo gde se on može brzo zameniti u slučaju velikih geopolitičkih lomova, a to znači u toplanama.

A šta ćemo onda raditi kad nestane lignita u Kolubari i Kostolcu?

Kako sada stvari stoje, najverovatnije ćemo morati da izgradimo nuklearne elektrane ukupne snage od oko 3.000 megavata. Međutim, možda i ne mora da bude tako. Resursi lignita na Kosovu i Metohiji su izvanredni i dovoljni su za snabdevanje najjeftinijom električnom energijom stanovništva i privrede bar za sledećih 250 godina. Mislim da bi velikim međunarodnim igračima, pre svega SAD, trebalo mnogo snažnije isticati ugalj na KiM kao energetski resurs i kao istinski zajednički interes Srba, Albanaca i svih drugih ljudi koji ovde žive. Ako bi SAD prepoznale svoj ekonomski interes za zajedničku izgradnju termoelektrana na jugu Srbije i na samom KiM, EU ih sigurno ne bi u tome sprečila.

Šta time dobijamo?

Ako bi se to desilo, mi ne bismo morali da pristupimo izgradnji nuklearnih elektrana, već negde oko 2035. godine, a nadam se i da bi se odnosi Srba i Albanaca popravili bar do mere da prestanu međusobni sukobi i počne saradnja u obostranom interesu.

Izvor: Politika