Ponovo su se pojavili investitori koji najavljuju da će Smederevo dobiti rafineriju. Ni manje ni više reč je o investiciji od 2,6 milijardi dolara. Predstavnici kineskih investitora su, prema saopštenju iz kabineta Tomsilava Nikolića, predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom, tokom današnjeg razgovora iskazali spremnost da, nakon dogovora i usaglašavanja svih pitanja sa radnom grupom, koju će formirati Vlada RS, počnu sa realizacijom projekta od aprila 2021. godine a okvirni rok završetka prve faze iznosio bi četiri godine.

Pitanje je, međutim, ko će biti u toj radnoj grupi jer, Ministarstvo rudarstva i energetike nije učestvovalo u razgovorima u vezi s ovim projektom, niti je dobilo inicijativu ovim povodom od kineskih kompanija ili Nacionalnog saveta za saradnju sa Ruskom Federacijom i NR Kinom, rečeno je Energiji Balkana u Ministarstvu rudarstva i energetike (MRE).

U saopštenju je, takođe, navedeno da su se kineski investitori sastali i sa predstavnicima infrastrukturnih javnih preduzeća Republike Srbije. Kojih, nije navedeno. Mada, u sektoru nafte postoji samo jedno infrastrukturno javno preduzeće – Transnafta, u čijoj je ingerenciji transport i skladištenje sirove nafte.

Komentarišući ponovnu inicijativu za projekat koji je propao pre nekoliko godina iz MRE kratko i konkretno odgovaraju: „Stav Ministarstva koji važi za sve potencijalne projekte je da se energetika ne može posmatrati izvan konteksta ekologije, i da je važno da nema negativnog uticaja na životnu sredinu”.

A životna sredina upravo je bila najveći kamen spoticanja oko starog projekta rafinerije u Smederevu.

Već viđeno

Planirano je, inače, da rafinerija bude izgrađena na mestu gde je nekada već bila predviđena izgradnja rafinerije u Smederevu, na obali Dunava. U smederevskom, vinogradarskom i voćarskom kraju stanovnici su se, i pored obećanja o velikom broju novootvorenih radnih mesta, pobunili tvrdeći da ne žele prljavu tehnologiju. Teško da će je želeti i sada, sa lošim iskustvom iz smederevske železare, koju je, 2016. godine kupio tadašnji kineski Hestil, današnja HBIS Grupa i koji će tek sredinom ove godine završiti pogon koji će doprineti smanjenju zagađenja vazduha i vode iz železare.

Da podsetimo, za izgradnju rafinerije u Smederevu je bio zainteresovan američki Komiko oil, sa kojim je ugovor automatski raskinut februara 2013. godine, jer u predviđenom roku nisu platili zakupninu za zemljište.

I u ovoj novoj priči o rafineriji u Smederevu takođe se pominju Amerikanci, ali kao proizvođači opereme (sa Nemcima) za postrojenje koje treba da proizvodi gorivo Evro 6 kvaliteta.

U saopštenju sa današnjeg sastanka je navedeno da „procenjena vrednost navedene investicije iznosi oko 2,6 milijardi dolara i da će to biti prva investicija po najnovijoj tehnologiji, gde će biti zastupljena potpuna zaštita životne sredine”.

I ova brojka i isticanje da je reč o „najnovijoj tehnologiji”, međutim, previse liče na dečiju „šarenu lažu”.

Jer, ako neko, zaista, hoće da investira 2,6 milijardi evra – i da sa investicijom počne za tri meseca logično bi bilo da je prvo uradio ispitivanje tržišta, analizirao konkurenciju, dogovorio se sa predstavnicima vlasti – državnih i lokalnih… Ovako sve prilično liči na prvoaprilsku šalu.

Zaista je čudno da neko najavi astronomsku investiciju a da se nije sastao sa predstavnicima resornog ministarstva Vlade Srbije. Nema ni informacije o kapacitetu buduće rafinerije. O tome kako će se snabdevati sirovom naftom, koju bi trebala da prerađuje, kome će prodavati proizvedene derivate…

Goran Radosavljević, generalni sekretar Nacionalnog naftnog komiteta Srbije, kao i mnogi stručnjaci za naftni biznis sa kojima smo razgovarali začuđen je ovom incijativom.

Priča ne pije vodu

„Ni tada, kada je Komiko oil najavljivao gradnju rafinerije u Smederevu ta priča nije pila vodu. Tim pre što je”, kako kaže Radosavljević, „NIS krajem prošle godine završio pogon Duboke prerade u Rafineriji nafte Pančevo, u koji je investirao 330 miliona evra. To znači da NIS sada ima savremenu, novu rafineriju, koja svojim poroizvodnim kapacitetom može da zadovolji ne samo trežište u Srbiji već i da izvozi u region”.

Ovaj stručnjak za naftni biznis ističe da je već nekoliko godina, dakle, i pre korona krize, koja je dovela do pada potrošnje naftnih derivate, u Evropi zavladao trend smanjenja rafinerijskih kapaciteta.

„Nema, jednostavno, tržišta za sve. Suludo je danas graditi rafineriju, bilo gde u Evropi kada jednostavno nema zadovoljavajućeg odgovora na pitanje kome prodati gorivo. Udruženje evropskih rafinerija je u agoniji. Danas imamo, prema slobodnoj proceni, višak rafinerijskih kapaciteta u regionu od 30 do 40 odsto. U Rumuniji je zatvoreno četiri rafinerije, u Hrvatskoj ne radi rafinerija u Sisku, u Republici Srpskoj stoji ona u Brodu, ne radi ni rafinerija u Novom Sadu. Slovenačka je zatvorena najranije od rafinerija iz ex YU a Okta u Makedoniji, koja je i inače imala mali kapacitet sada služi kao skladište“, nabraja Radosavljević podsećajući da Helenik Petrol u Grčkoj, takođe, ima viška kapaciteta u modernim rafinerijama, kao i naftne kompanije u okruženju.

Sa strategijom ka nultoj emisiji gasova sa efektom staklene bašte, proterivanjem dizelaša iz gradova, okretanjem ka električnim, hibridnim i automobilima na vodonik i nove tehnologije Evropa, jednostavno, ima sve manje potreba za naftnim derivatima.

„Derivati ne mogu da se voze na velike daljine“, kaže Radosavljević ukazujući da je konkurencija na već podeljenom tržištu sve veća. „Neisplativo je iz Srbije voziti derivate u Kinu, na primer. Bolje graditi rafineriju bliže tržištu“, savetuje Radosavljević.

Potencijalna rafinerija u Smederevu imala bi, takođe, i problem nabavke sirovine za preradu. Stare barže, kojima je Dunavom, nekada, od Crnog mora dovožena nafta u Pančevo na preradu više nisu u upotrebi jer, po Radosavljevićevim rečima, ne zadovoljavaju nove evropske direktive. Sve naftne kompanije danas naftu transportuju naftovodom, a Janaf sa hrvatske obale ide do rafinerije u Pančevu. NIS-u konkurencija, svakako ne treba. Nema odgovora na pitanje ko bi finansirao eventualno produženje naftovoda do Smedereva.

Iz današnjeg saopštenja nejasno je i to šta potencijalni investitor podrazumeva po prvom fazom, koja treba da bude završena kroz četiri godine.

Grandiozna priča bez pokrića (?)

Nameće se, dakle, zaključak, da je ovo samo još jedna tajanstvena priča o astronomskoj investiciji. Pogotovo što Tomislav Nikolić, predsednik Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom voli ovako grandiozne projekte. Uostalom, oktobra 2018. godine iz njegovog kabineta stiglo je saopštenje o, takođe, novim investicijama, posebno o rafineriji nafte u Smederevu. Tada je razgovarao je sa predstavnicima kompanije Ors Oil Gaz d.o.o, i konzorcijumom firmi Ihlas Holding A.S iz Turske, Absalut Ecology i Epotos iz Rusije.

Predstavnici ruskih kompanija Absalut Ecology i Epotos kao i predstavnik kompanije Ihlas Holding A.S iz Turske, predstavili su poslovanje svojih kompanija predsedniku Nacionalnog saveta i istakli zainteresovanost da u svojim domenima poslovanja podrže projekat rafinerije nafte u Smederevu. Predstavnik kompanije Ihlas Holding A.S Čemil Čejhan Aral, izvestio je predsednika Nacionalnog saveta Nikolića da će u narednim danima u Pekingu obaviti razgovore sa potencijalnim kineskim partnerima koji su izrazili zainteresovanost za realizaciju projekta rafinerije nafte u Smederevu.

Sada, nešto više od dve godine posle tog razgovora imena se ne pominju, kao ni turski ni ruski investitori. A Smederevo ostaje večna tema. Od one da je nekada Tito prečuo da se radi o kraju gde ima gvožđa a ne grožđa, pa naredio da se gradi železara stigosmo do ove – da je bogomdan za lokaciju gde treba muljati s naftom – umesto da se lepo prerađuje grožđe. U četvrtom nastavku ove sage možda stignemo do ekologije i vina.