Aaron Ufumeli / EPA-EFE

Samit Afrika-EU: Neokolonijalizam ili pravda?

Lideri EU i Afričke unije (AU), kao i lideri država članica sastaće se na šestom samitu Evropska unija – Afrička unija u Briselu 17. i 18. februara 2022. Da bi rešila klimatsku krizu, Evropa treba da pogleda van svojih granica i prepozna neokolonijalističke, istorijske i okrutne sisteme, koji nastavljaju da doprinose uništavanju životne sredine i kršenju ljudskih prava.

Klimatska kriza ne postoji u vakuumu. Ne može se posmatrati samo kroz fizički i ekološki aspect, jer ga je stvorila određena grupa ljudi i neproporcionalno utiče na određene zajednice.

To je kriza nepravde i nejednakosti; nusproizvod kapitalizma, rasizma i kolonijalizma. Nijedan samit između afričkih nacija i Evropske unije neće biti uspešan ako se ne pozabavi lošim prošlim i današnjim pitanjima koja se održavaju imperijalnim poretkom globalne politike i ekonomije.

Sastanak lidera u Briselu

Lideri EU i Afričke unije (AU), kao i lideri država članica sastaće se na šestom samitu Evropska unija – Afrička unija u Briselu 17. i 18. februara 2022.

„Očekuje se da lideri razgovaraju o tome kako oba kontinenta mogu izgraditi bolji prosperitet. Cilj je da se pokrene ambiciozni investicioni paket Afrika-Evropa, s obzirom na globalne izazove kao što su klimatske promene i trenutna zdravstvena kriza.

Promocija stabilnosti i bezbednosti

„Trebalo bi da razgovaraju i o alatima i rešenjima za promociju stabilnosti i bezbednosti, kroz obnovljenu arhitekturu mira i bezbednosti“ – ovo je „zvanična“ informacija o događaju prema sajtu Evropskog saveta.

Međutim, ono o čemu EU ne obaveštava jeste njen istorijski doprinos trenutnom stanju našeg sveta, imajući u vidu i klimatske i socio-ekonomske uticaje, kao i rešenja koja ona predlaže za suočavanje sa globalnim izazovima.

Bombardovani smo parolama kao što su „Evropa predvodi put u zelenu revoluciju“, „Evropa će postati prvi klimatski neutralan kontinent na svetu do 2050.“ i „moguće je da razvijamo našu ekonomiju i da se uhvatimo u koštac sa ekološkom krizom (koja se često naziva zelenim rastom)“.

Ova prazna obećanja su upakovana na atraktivan način, a većina ljudi iz više srednje klase na Globalnom Severu veruje u ovaj narativ, ukopavajući se još dublje u evrocentrični balon.

Kao zagovornici klimatske pravde, kao građani sveta, moramo da se zapitamo: da li je naša zelena revolucija samo još jedan oblik održavanja postojećeg sistema koji bogate čini bogatijima, a siromašne još siromašnijim ili je ona zaista zasnovana na ljudima i akcionom planu u čijem središtu je planeta?

Najviše odgovorne zemlje Severa

Prema istraživanju objavljenom u The Lancet Planetari Health, zemlje Globalnog Severa odgovorne su za 92% globalnih emisija ugljenika, ali su one najmanje pogođene posledicama.

Ovo je klimatska nepravda, i ona je udružena sa drugim nepravdama koje su nastale kroz praksu kao što je neokolonijalizam, odnosno praksa korišćenja ekonomskog imperijalizma, globalizacije, kulturnog imperijalizma i uslovne pomoći za uticaj na zemlju u razvoju umesto prethodnih kolonijalnih metoda direktne vojne kontrole ili indirektne političke kontrole.

Ljudi koji snose najveći uticaj su i oni koji nose najveće negativne strane „rešenja“.

Na primer, jasno je da u cilju rešavanja klimatske krize moramo da se odreknemo fosilnih goriva i investiramo u čistu obnovljivu energiju. Ova promena međutim dovodi do povećane eksploatacije minerala, poput kobalta, koji multinacionalne kompanije kopaju koristeći jeftinu radnu snagu radnika sa Globalnog Juga.

Eksploatacija dece u rudnicima kobalta

Demokratska Republika Kongo (DRC) može poslužiti kao savršen primer, jer proizvodi „više od 70% svetskog kobalta“, zajedno sa drugim poludragim kamenjem, kristalima.

Prema Vilsonovom centru, od 255.000 radnika u rudnicima kobalta u Kongu, 40.000 su deca, od kojih neki imaju samo šest godina. Veliki deo posla je neformalno, zanatsko, rudarstvo manjeg obima u kome radnici zarađuju manje od 2 dolara dnevno dok koriste sopstveni alat, prvenstveno svoje ruke.

Kobalt je esencijalni mineral koji se koristi za baterije u električnim automobilima, računarima i mobilnim telefonima. Potražnja za kobaltom raste, sa porastom prodaja električnih automobila, posebno u Evropi, u ime „zelene tranzicije“.

Zato u procesu transformacije svoje ekonomije u ekonomiju koja je prijateljski nastrojena za ljude i planetu, EU mora da smanji nivo potrošnje i proizvodnje i da prilagodi alternativne ekonomske sisteme.

Porezi na ugljenik

Još jedan primer nepravednog sistema koji EU podstiče: porezi na ugljenik za najveće emitere ugljenika. Kapitalistički sistem u koji su pojedine kompanije uključene treba da koristi nekolicini.

Kada se uvedu porezi na ugljenik, to dovodi do povećanje cene robe. To, zauzvrat, znači da su potrošači – uglavnom oni najmarginalizovaniji iz zajednica sa niskim prihodima – ti koji ne mogu da priušte svakodnevne potrepštine. Zagađivači treba da plate štetu koju čine, i da daju prednost ljudima, a ne profitu.

Neokolonijalistička rešenja takođe uključuju projekte nadoknade ugljenika, od kojih su neki na Globalnom Jugu i uključuju sadnju drveća. Većina ovih projekata dovela je do otimanja zemlje autohtonih naroda i sadnje monokultura koje su pogubne za lokalni biodiverzitet.

Na primer, na zapadu Kenije, vladina služba za šume Kenije (KFS) zapalila je preko hiljadu domova kako bi nasilno iselila 15.000 domorodaca Sengvera iz domova koji su naseljavali njihovi preci u šumi Embobut i brdima Čerangani.

Pored toga, mnogi evropski lideri poput NJ. V. princa Vilijama i Dejvida Atenboroa krivili su rast stanovništva za klimatsku krizu na Globalnom Jugu.

Svet ima dovoljno resursa za sve

Pre svega, svet ima dovoljno resursa za sve, a u stvarnosti, rast stanovništva na globalnom jugu nije doveo do povećanog zagađenja.

U stvari, prema Oksfam Internešnalu, 10% najbogatijih su emitovali od polovine (52%) emisija koje su oslobođene u atmosferu između 1990. i 2015. godine.

Za to vreme, oni su potrošili jednu trećinu preostalog globalnog budžeta za ugljenik od 1,5°C, u poređenju sa samo 4% koji je „potrošilo“ najsiromašnije stanovništvo. Problem nije rast stanovništva u afričkim nacijama, to je rasistički i neokolonijalni sistem koji zastupaju države sa Globalnog Severa, uključujući Evropu.

Finansiranje klime u svom trenutnom stanju treba da prepozna istorijsku ulogu koju zemlje Globalnog Severa imaju u izazivanju klimatske krize. Većina deo ovih finansija, koje su važne za prilagođavanje zemalja Globalnog Juga klimi koja se stalno menja i za razvoj ekonomija, daje se u obliku zajmova, što na kraju stvara veći dug.

Većina pogođenih zemalja na kraju se udavi u dugovima zbog krize koju nisu ni izazvale. Ako EU zaista želi da podrži afričke nacije u njihovoj borbi protiv klimatske krize, trebalo bi da plati klimatske popravke MAPA-i (Najpogođeniji narodi i područja).

Potrebna su stvarna klimatska, ekonomska i socijalna rešenja

Jasno nam je da, da bismo rešili klimatsku krizu, moramo joj pristupiti priznavanjem neokolonijalizma, istorijskih doprinosa i tiranskog sistema koji održavaju zemlje koje imaju koristi od toga.

Potrebna su nam stvarna klimatska, ekonomska i socijalna rešenja usredsređena na planetu i ljude i zaustavljanje projekata fosilnih goriva, kao što je istočnoafrički naftovod koji se trenutno gradi kroz utočište biodiverziteta u Ugandi i Tanzaniji od strane francuskog naftnog giganta Totala.

Ni Afrika ni Evropa neće moći da izgrade veći prosperitet ako nastavi da daju prednost kratkoročnom profitu i moći nad blagostanjem ljudi. Nemamo vremena za još jedan prazan samit.

Autori: Maia Ozbaioglu je 18-godišnja aktivistkinja za klimatsku pravdu iz Poljske, a Eric Njuguna je 19-godišnji omladinski organizator klimatske pravde iz Najrobija, Kenija.

Izvor: Euractiv

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

Tema Konferencije

Dani
Sati
Minuti
Sekunde

17. maj 2023.