Sisari nepravedno u senci dinosaura

Stiv Brusat piše o evolucionim obrtima, katastrofama i sreći koji su doveli do toplokrvnih životinja današnjice. Filmovi poput Parka iz doba Jure su u očima javnosti gmizavce izbacili u prvi plan. Međutim, porodično stablo sisara vrvi od zapanjujućih stvorenja. Sisari su nepravedno zapostavljeni.

Sa glavom poput konja, telom koje podseća na džinovskog medveda i sa ogromnim kandžastim zglobovima po kojima je hodao kao gorila, Anisodon izgleda kao lik iz grčke mitologije.

Ali to nije zver iz podzemnog sveta ili čudovište iz noćnih mora. Ova životinja zapravo pripada jednoj od bizarnim životinjama koje se zovu Chalicotheres. Lutala je Zemljom u periodu od pre 46 miliona godina. Poslednji primerci stvorenja su preživeli dovoljno dugo, da su na njih nailazili i preci ljudi. Anisodon je bio sisar. Baš kao i mi.

King Kong je možda lako pobedio Ti Reksa u filmu iz 1933. godine, ali od tada je naše interesovanje za dinosaurima pobedilo fascinaciju za sisarima. Filmovi poput Parka iz doba Jure su u očima javnosti gmizavce izbacili u prvi plan. Rani sisari su ostali autsajderi, sa mamutima i sabljozubim tigrovima koji su među retkima stekli slavu.

Ipak, porodično stablo sisara vrvi od zapanjujućih stvorenja, od Anisodona do najvećeg stvorenja koje je ikada živelo – plavog kita.

„Mislim da ne cenimo ovo dovoljno“, kaže Stive Brusat, paleontolog sa Univerziteta u Edinburgu i autor knjige Uspon i vladavina sisara, koja pokušava da doprinese da javnost bude više oduševljena sisarima. „Zamislite samo da su kitovi izumrli, a sve što imamo su njihove kosti. Sigurno bi bili poznati, fascinantni, kao dinosaurusi.”

Kao naučni konsultant za predstojeći film Jurassic World Dominion (Dominacija iz doba Jure), Brusat nema ništa protiv dinosaura. Police u njegovoj kancelariji vrve od skica, plastičnih modela, pa čak i origami kreacija zveri.

Ovaj poletni Amerikanac je karijeru započeo kao stručnjak za Ti Reksa pre nego što je počeo da proučava fosile sisara. Postoji jednostavan razlog zašto je toliko strastven po pitanju sisara. Kako kaže u svojoj novoj knjizi: „Dinosaurusi su sjajni, ali to nismo mi.”

Dimetrodon. Foto: Tod Maršal

Uspon i vladavina sisara nije ništa drugo do triler, koji otkriva sreću, evolucione obrte i skoro apokaliptične katastrofe koje su dovele do današnjih sisara, uključujući i nas.

Fascinantna otkrića dolaze brzo i u velikom broju. Od otkrića da su drevni glodari i majmuni prešli ogromnu udaljenost od Afrike do Južne Amerike na splavovima, do činjenice da kitovi imaju pupak i da se slonovi prepoznaju u ogledalu.

Usput, Brusat čitaoce upoznaje sa našim dalekim precima. Na primer, poslednji zajednički predak sisara i gmizavaca je malo stvorenje prekriveno krljuštima, koje je živelo u močvari i koje je živelo pre oko 325 miliona godina.

U nekom trenutku, dve populacije ovih stvorenja koja liče na guštere su se odvojile jedna od druge. A ostalo je istorija.

Kako je prirodna selekcija počela da radi, jedna populacija se kroz adaptaciju razvila do sisara. Glavna odlika među njima bio je jedan otvor iza očiju koji je omogućio veće, jače mišiće vilice, i zube specijalizovane za različite svrhe.

„Mnoge naše biološke supermoći dolaze iz naših zuba“, kaže Brusat. „životinje poput Ti Reksa ili guštera, u osnovi imaju sve iste zube, po tipu, mogu samo da se mljackaju gore-dole. Mi, sisari, imamo različite zube, u suštini imamo švajcarski nož u našim čeljustima i zubi završavaju velik posao.“

Rani preci sisara su daleko od naših pufnastih ljubimaca. Pre oko 290 miliona godina, ogromni Dimetrodon sa jedrima na leđima, koga je Brusat nazvao „nešto kao Frankenštajn“, vrebao je krajolikom svojim raširenim udovima i oštrim zubima. Pre oko 255 miliona godina neustrašivi putnik kroz vreme je mogao da sretne Inostranceviju, grupu monstruoznih zveri sa zubima poput sablji. „Ova ova bića su bila gadne mesožderke“, kaže Brusat.

Trinaxodon. Foto: Tod Maršal

Ubrzo je počela nicati kosa, mozak je porastao i razvio se viši metabolizam. „Kada pogledate u zapise fosila, vidite da se priča proteže dugo, tokom desetina miliona godina, da su sisari u suštini sastavljani kroz evoluciju, deo po deo“, kaže Brusat.

Zatim, pre oko 252 miliona godina, vulkani su eruptirali u današnjem Sibiru. Ishod je bio naglo globalno zagrevanje i smrt oko 90% vrsta na planeti. Ovaj događaj se naziva krajnje permsko izumiranje ili „veliko umiranje“.

Većina preteča sisara nije preživela. Ali, uprkos izgledima, neki su preživeli, uključujući i dlakavo stvorenje veličine mačke po imenu Thrinaksodon, koje je moglo ne samo da kopa, već i da brzo raste i da se razmnožava. Bila je to prava „vrsta koja donosi katastrofu“.

„Izgleda da je samo glupom srećom evolucije većina predaka sisara umrla, ali se pokazalo da mali broj njih posebno odgovara svetu haosa“, kaže Brusat.

Oni koji su preživeli su se adaptirali, njihova donja vilica se promenila i umesto više kostiju je razvila samo jednu. Pojavio se novi tip zgloba, koji se dugo smatrao zaštitnim znakom pravih sisara. Neke kosti su se promenile u sitne kosti u srednjem uhu, opšte poznate kao čekić i nakovanj. Ovaj radikalan razvoj je pojačao sluh. U jednom trenutku su počeli da hrane svoje mlade mlekom i postali su zaista toplokrvni.

Ali još jedna vrsta stvorenja je takođe bila u porastu: dinosauri. I kako su ove zveri postale velike – diplodokus je bio otprilike dužine košarkaškog terena – sisari su postali mali. Brusat želi da naglasi da je pritisak išao u oba smera. „Nikada niste videli triceratopsa veličine miša. A to je zato što su sisari omoućavali da dinosaurusi budu veliki“, kaže on.

Mala građa je trebala da bude adut sisara kada se, pre oko 66 miliona godina, kamen iz svemira, širok šest milja, sudario sa Zemljom. Dinosauri su, sa izuzetkom predaka ptica, izumrli. To se dogodilo i velikom broju sisara, možda čak 90%.

Ali neki su živeli. „Preživeli su oni koji su bili manji, oni koji su mogli lakše da se ukopaju ili sakriju, i oni koji su imali veoma raznoliku ishranu, te su samom tim mogli da jedu razne stvari“, kaže Brusat.

Sisari su ubrzo postali veći. I dok su jedni polagali jaja, poput kljunara danas, drugi su rađali žive mlade –  negujući ih preko složene placente u materici, ili u vrećici.

Gornja strana 3D prikazuje sadržaj unutar jazbine: Thrinaksodon i Brumisteg. Fotografija: Tod Maršal

Niz hodnik na Univerzitetu u Edinburgu, dr Sara Šeli, paleontološkinja koja je ilustrovala Brusatovu knjigu, otkriva vilicu stvorenja koje je živelo nekoliko stotina hiljada godina nakon što je svemirski kamen udario planetu.

Periptih (Periptychus) je bio veličine Border kolija, ali krupniji, sa velikom glavom, masivnim mišićima obraza, malim mozgom i oštrim zubima. I bio je dlakav, i imao je pet prstiju i nokte. „Njegove ruke izgledaju čudno ljudski. Još uvek nisu kopita, ali su više od kandži“, dodaje Šeli

Ali Brusat nije samo entuzijastičan u prikazivanju bizarnih sisara iz prošlosti. On želi veće uvažavanje onoga što je sada ovde. Da bi ilustrovao svoju tezu, on napominje da je osim ptica i pterodaktila, samo jedno stvorenje razvilo sposobnost letenja mašući krilima: slepi miševi.

„Zamislite da ih više nema i da imamo samo fosile. Mislim, divili bismo se nečemu poput slepog miša“, kaže on.

Ljudima se takođe treba diviti: kako Brusat ističe, mi smo razumni majmuni koji su promenili svet. Ali mi smo samo poglavlje u daleko većoj priči.

„Želim da ljudi počnu da cene našu evolucionu istoriju – odakle dolazimo, zašto izgledamo ovako, zašto se ponašamo onako kako se ponašamo, zašto imamo kosu i hranimo svoje bebe mlekom i imamo zube i veliki mozak i oštra čula, i sve ostale stvari“, kaže Brusat. „Sve se ovo dogodili evolucijom.“

Izvor: The Guardian

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

06. jul 2022