Od Poljske do Skandinavije postojeća infrastruktura sve se više prilagođava biciklistima, dok elektrifikaciju saobraćaja prati izgradnja mreže punjača. Srbija u tome kasni, a svaki dan tehnološkog i infrastrukturnog zaostatka mogao bi nas u budućnosti koštati sve više.

Posle nekoliko hiljada kilometara kroz Poljsku, Dansku i Švedsku, neke razlike počnete da primećujete tek kada izađete iz automobila. Dok Evropa menja način na koji se ljudi kreću, Srbija sporo razvija infrastrukturu za električna vozila, a još sporije prilagođava gradove novim oblicima mobilnosti.

Kada automobilom pređete nekoliko hiljada kilometara kroz Evropu, prirodno je da obraćate pažnju na puteve, putarine, odmorišta, cene goriva i punjače. Time se bavimo profesionalno već decenijama.

Ovog leta poneli smo i električne bicikle i dogodilo se nešto zanimljivo – što smo išli severnije, automobil smo sve češće ostavljali parkiran.

U Poljskoj, Danskoj i Švedskoj bicikl je sasvim normalno prevozno sredstvo. Njime se ide na posao, do pijace, železničke stanice, luke, trajekta ili na ručak. I tada počnete drugačije da posmatrate grad.

Najvažnije što smo naučili jeste da za to nije uvek potrebno graditi potpuno novu infrastrukturu.

Postojeća infrastruktura može da se prilagodi. Deo kolovoza dobije novu namenu, promeni se organizacija saobraćaja, povežu se postojeće staze i odjednom bicikl dobije kontinuitet. Naravno, to nije moguće svuda, ali smo dovoljno puta videli da je moguće mnogo češće nego što se kod nas tvrdi.

Kada postoji volja, pronađe se način.

A onda se vratite u Novi Sad i pogledate Most slobode.

Jedan od najvažnijih gradskih mostova nema biciklističku stazu. U gradu koji je ravan, idealan za bicikl i u kojem se bicikl tradicionalno mnogo koristi, napravili smo jednu od ključnih veza između dve obale Dunava tako da biciklisti praktično nemaju svoje mesto.

To infrastrukturno slepilo možda najbolje pokazuje naš problem. Decenijama smo gradove planirali gotovo isključivo iz perspektive automobila, a onda se čudimo gužvama, nedostatku parkinga, buci i zagađenju.

Grad za ljude nije grad protiv automobila

Mi smo automobilski medij. Volimo automobile, vozimo ih, testiramo i od njih živimo više od tri decenije. Upravo zato znamo da automobil nije najbolje prevozno sredstvo za svaku priliku.

Čovek može ujutru biciklom na posao, popodne automobilom na put, sutra vozom u drugi grad, a do prodavnice peške. To je suština moderne mobilnosti – izbor.

Dobar grad taj izbor omogućava. Loše organizovan grad praktično vas tera da sednete u automobil čak i kada treba da pređete dva kilometra, a zatim vas kažnjava gužvom, nedostatkom parkinga, bukom i zagađenjem.

I tu dolazimo do još jednog velikog problema Srbije – vazduha koji dišemo.

Električni automobili sami po sebi neće rešiti problem zagađenja. Imamo energetiku, industriju i individualna ložišta, ali to nije razlog da zanemarimo saobraćaj.

Električni autobusi, taksiji i dostavna vozila koja svakodnevno prelaze desetine hiljada kilometara kroz gradove mogu da budu važan deo rešenja.

A najčistiji kilometar je ponekad onaj koji automobil uopšte nije prešao.

Punjači se ne grade tek kada svi kupe električne automobile

Na severu Evrope, paralelno sa promenom načina na koji se ljudi kreću, traje i elektrifikacija voznih parkova. Električni automobili samo su njen najvidljiviji deo. Menjaju se autobusi, taksiji, dostavna vozila i gradske flote, dok se istovremeno gradi infrastruktura koja sve to treba da podrži.

Kod nas se još često čuje pitanje: zašto graditi punjače kada nema dovoljno električnih automobila?

Upravo obrnuto.

Infrastruktura se gradi pre nego što postane neophodna, jer se mreža punjača ne može napraviti preko noći. Potrebni su priključci, trafostanice, dozvole, ulaganja u elektroenergetsku mrežu, odgovarajuće lokacije, sistemi naplate i održavanje.

Sve to traje. Zato svaki dan kašnjenja ima svoju cenu.

Evropa već prolazi kroz ogromnu tehnološku transformaciju automobilske industrije, energetike, baterija, infrastrukture i transporta. Možemo biti skeptični prema pojedinim rešenjima i rokovima, ali sama promena zbog toga neće stati.

Što kasnije počnemo da prilagođavamo elektroenergetsku mrežu, gradimo punjače, elektrifikujemo javne flote i postojeću infrastrukturu prilagođavamo pešacima i biciklistima, to će sustizanje biti skuplje.

I onda sednete na bicikl…

U Skandinaviji cela velika priča o zelenoj tranziciji odjednom postane veoma jednostavna.

Sednete na bicikl, odvezete se do luke, ukrcate ga na trajekt i nastavite dalje. Automobili su svuda oko vas, ali više nisu centar čitavog sistema.

Niko vam automobil nije oduzeo. Dobili ste nešto drugo – izbor.

Možda je upravo to ono što bi Srbija trebalo da nauči od Poljske i Skandinavije. Ne moramo da kopiramo Kopenhagen ili Malme. Ne moramo ni sve da rušimo i gradimo ponovo.

Ponekad je dovoljno da pogledamo ono što već imamo i prilagodimo ga ljudima koji tu žive.

Kada ima volje, način se pronađe.

Kada nema volje, čak i Most slobode ostane bez biciklističke staze.

Izvor: VreleGume