Poskupljenje evropskih taksi za ugljen-dioksid (CO2( na više od 100 evra (107 dolara) po toni šalje zabrinjavajući signal evropskim proizvođačima i teškoj industriji, koji su do sada odugovlačili sa smanjenjem emisija, piše Rojters.

Dve trećine evropskih emisija potiču iz samo tri sektora: snabdevanja energijom (24,2%), domaćeg transporta (20,7%) i industrije (20,7%), pokazuju najnoviji dostupni podaci Evropske agencije za životnu sredinu (EEA) iz 2020. godine.

Sva tri sektora su preduzela korake za suzbijanje zagađenja tokom protekle decenije, ali energetski sektor je bio daleko najagresivniji i 2020. godine je smanjio godišnje emisije ugljen-dioksida (CO2) i ekvivalentnih gasova za 37% – na 843 miliona tona u odnosu na 2010, pokazuju podaci EEA.

Domaći transportni sektor smanjio je emisije za 12% u istom vremenskom periodu na 721 milion tona do 2020. godine. Očekuje se, međutim, da će ubuduće brže smanjivati zagađenje zahvaljujući intenzivnoj elektrifikaciji voznih parkova.

Evropska industrijska baza je od 2010. godine smanjila emisije za 15%, na 719 miliona tona u 2020. Ali, suočava se sa teškim izazovom u ekonomskom pogledu smanjenja emisija, s obzirom na to da se oslanja na fosilna goriva za stabilnu proizvodnju dovoljnih količina energije potrebne za pokretanje proizvodnih linija i postrojenja sa dimnjacima.

Energetski napredak

Kombinovano smanjenje emisija iz sektora električne energije, transporta i industrije, zajedno sa smanjenim zagađenjem iz domaćinstava i kancelarija, pomoglo je u smanjenju ukupne evropske emisije CO2 za otprilike 18% od 2010. do 2021. godine. To je više nego bilo koji drugi region, navodi BP Statistical Revju of World Energy.

Međutim, da bi se nivoi zagađenja u Evropi dodatno smanjili i pomogli regionu da ispuni svoj cilj – da do sredine veka postane neto nulti emiter, od vitalnog značaja je da postrojenja i teška industrija ubrzaju svoj tempo smanjenja emisija.

To je lakše reći nego učiniti, s obzirom na poteškoće u elektrifikaciji sektora koji troše mnogo energije, kao što su rafinerije i proizvođači metala, hemikalija i đubriva. Oni često moraju da grade sopstvene elektrane, kako bi proizveli energiju potrebnu za proizvodnju svojih proizvoda.

Nemačka ambicija

Teška industrija u Nemačkoj, najvećoj evropskoj privredi i glavnom industrijskom motoru, verovatno će igrati ključnu ulogu u određivanju da li će Evropa kao celina biti u stanju da ispuni svoje ciljeve energetske tranzicije.

Kao veliki industrijski inovator i istaknuta politička sila, Nemačka ima neuporedivu moć nad ostatkom Evrope.

Prema Međunarodnoj agenciji za energetiku (IEA) industrija troši 25% ukupne potrošnje energije u Nemačkoj, tako da će svako uspešno preoblikovanje nemačkih energetskih sistema, verovatno, postaviti trendove širom Evrope.

Nakon prošlogodišnje regionalne krize električne energije, koja je dovela do poskupljenja energenata, nemačka vlada je postavila ambiciozne ciljeve smanjenja emisija i energetske tranzicije za sve sektore svoje privrede.

Ukupna emisija CO2 u Nemačkoj, koja je 2022. godine procenjena na 756 miliona tona, trebalo bi da padne na 438 miliona tona do 2030. godine, pokazuju podaci nemačke savezne agencije za životnu sredinu.

To bi bio pad od 42% za samo osam godina, u poređenju sa smanjenjem ukupnih emisija od 18,7% od 2010. do 2022. godine.

Da bi se podstakao tako drastičan pad zagađenja, svaki sektor mora da postigne dvocifreno smanjenje emisija CO2 za manje od jedne decenije.

Nemački sektor proizvodnje električne energije, koji je već smanjio emisije za 30% od 2010. godine, ima zadatak da do 2030. godine smanji emisije CO2 za dodatnih 58%.

Za industriju je postavljen skromniji cilj smanjenja od 33,3%.

Međutim, imajući u vidu očekivano zatvaranje preostalih nemačkih elektrana na ugalj i najmanje efikasnih elektrana na gas, cilj energetskog sektora bi mogao da bude dostignut.

Smanjivanje ukupnog industrijskog zagađenja za trećinu može biti zastrašujući izazov, posebno za fabrike gvožđa i čelika koje se oslanjaju na sagorevanje uglja u kritičnim proizvodnim procesima.

Nemački hemijski i petrohemijski sektor, koji je najveći u Evropi, troši 25% energije u nemačkoj industriji, a verovatno će biti i pogođen, jer se više od 40% oslanja na energiju iz prirodnog gasa.

IEA u svojim analizama procenjuje da otprilike trećina nemačkih hemijskih fabrika već ostaje bez struje, tako da će se ići na proizvođače električne energije koja mogu brzo da budu priključeni na mrežu. Neke hemijske fabrike možda neće moći ekonomično da prebace svoj izvor energije na električnu energiju, pa mogu biti prinuđene da prekinu određene operacije, kako bi smanjile ukupne količine zagađenja.

Drugi istaknuti nemački proizvođači, uključujući hvaljene proizvođače automobila i mašina, takođe će se suočiti sa izazovima smanjenja upotrebe prirodnog gasa, koji je učestvovao u oko 30% njihovog snabdevanja električnom energijom od 2020.

Određeni sektori se oslanjaju na uvođenje čistog vodonika koji će se koristiti kao gorivo umesto prirodnog gasa.

Dok neki pilot projekti zelenog vodonika obećavaju, industrijski analitičari procenjuju da je tehnologija udaljena najmanje deceniju od široko rasprostranjene primene.

Za mnoga preduzeća sa visokim stepenom zagađivanja, to može značiti previše daleku budućnost, posebno ako troškovi emisija ugljenika stalno rastu i dodatno opterećuju kase kompanija.