Pretraži
facebook twitter linkedin email

Kategorija: Moj stav

Šta donosi dizajn mehanizma za određivanje cena za emisiju ugljenika za EnZ?


Sekretarijat Energetske zajednice objavio je je studiju „Dizajn mehanizma za određivanje cena za emisiju ugljenika za EnZ“ i pozvao sve entitete u zemljama ugovornim članicama da uvedu interno obračunavanje cena emisija CO2. Šta to konkretno znači za Energiju Balkana objašnjava mr Željko Marković, lider za energetiku i industriju u konsultantskoj kući Dilojt Srbija.


Početkom godine Sekretarijat Energetske zajednice (EnZ) je objavio studiju koju su za njene potrebe uradile konsultantske firme „Kantor Management Consultants“ i „E3 – Modelling“ pod nazivom: „Dizajn mehanizma za određivanje cena za emisiju ugljenika za Energetsku zajednicu“[1] (u daljem tekstu Studija). Cilj studije je da predloži mehanizam određivanja cena za emisiju ugljen-dioksida za vremenski horizont do 2040. godine, koji bi bio pogodan za primenu u procesu dekarbonizacije sektora električne energije i daljinskog grejanja u zemljama koje su ugovorne strane u Energetskoj zajednici (Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija, Kosovo*, Albanija, Moldavija, Ukrajina i Gruzija), uzimajući u obzir političke, ekonomske i socijalne prilike u ovim zemljama. Pored devet zemalja koje su ugovorne strane u EnZ, Studijom su obuhvaćene i tri zemlje članice EU (Grčka, Rumunija i Bugarska), zbog njihovih veza i velikog obima trgovine električnom energijom sa zemljama ugovornim stranama u EnZ.

Cene emisije ugljen-dioksida su jedna od značajnijih tema u dijalogu o klimatskoj politici između Energetske zajednice i Evropske unije, jer se pokazalo da ove cene igraju ključnu ulogu u postizanju značajnog smanjenja emisije gasova staklene bašte u EU. Naime, od uvođenja Sistema trgovine emisijama gasova staklene bašte u EU (EU ETS) 2005. godine, pa zaključno sa 2019. godinom, emisije CO2 su smanjene za više od 37%[2]

Pored smanjenja emisije gasova, dodatni motiv je i u obezbeđivanju jednakih uslova za sve učesnike na tržištu u uslovima sve veće integracije tržišta električne energije na evropskom nivou. Da to dodatno pojasnimo, uzmimo za primer Srbiju, odnosno proizvodnju električne energije iz lignita i uglja. JP EPS kao proizvođač i trgovac je na regionalnom tržištu električne energije u ovom trenutku sa cenom proizvodnje iz TE konkurentan, jer Srbija nije u EU ETS, pa cena električne energije nije opterećena taksom za emisije (koje proizvedeni MWh u TE na lignit i ugalj opterećuju sa dodatnih oko 20€/MWh), za razliku od drugih proizvođača električne energije iz uglja, koji dolaze iz zemalja EU. Za EU to predstavlja negativan uticaj na tržište i narušavanje konkurencije.

Autori Studije navode da postoje tri glavna razloga za uvođenje mehanizma za određivanje cena emisija ugljen-dioksida u zemljama ugovornim stranama Energetske zajednice:

  • Skoro polovina ukupne proizvodnje električne energije u ovim zemljama se proizvodi u starim i neefikasnim termoelektranama koje sagorevaju čvrsta fosilna goriva (lignit i ugalj), uprkos svim negativnim efektima koje ta proizvodnja donosi (povećani troškovi, pogoršanje kvaliteta vazduha i negativni efekti na javno zdravlje);
  • Ova proizvodnja je na izgled jeftina zbog neadekvatne politike kojom se praktično prikrivaju stvarni troškovi emisije ugljenika dok sa druge strane smanjuju konkurenciju i koče razvoj proizvodnje iz obnovljivih izvora i prelazak na tržište električne energije sa niskim udelom ugljenika;
  • Izvoz električne energije proizvedene iz lignita i uglja iz zemalja članica u EU podriva evropsku klimatsku politiku dok sa druge strane konkurentnost u ceni električne energije dodatno podstiče upotrebu uglja i lignita u ugovornim stranama Energetske zajednice.

Otpočinjanjem Evropskog zelenog dogovora, čiji je cilj Evropa kao prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine[3], postaje jasno da prelazak Evrope na klimatsku neutralnost može biti efikasan samo ako zemlje iz neposrednog susedstva, takođe, preduzmu značajne klimatske mere. Konkretno za Zapadni Balkan, Zeleni ugovor predviđa investicioni plan[4] i Zelenu agendu, koje su lideri zapadnog Balkana odobrili na samitu u Sofiji 10. novembra 2020. godine[5]. Između ostalog, lideri zemalja Zapadnog Balkana su se obavezali da će nastaviti sa usklađivanjem sa Šemom EU o trgovini emisijama i raditi na uvođenju drugih instrumenata za određivanje cena emisije CO2, u cilju dalje dekarbonizacije u regionu. Pored toga, sve zemlje Zapadnog Balkana su se obavezale da će raditi na razvoju i primeni strategija za poboljšanje kvaliteta vazduha, obezbediti neophodne uslove stimulaciju i izgradnju kapaciteta iz OIE, kako bi se značajno povećalo njihovo učešće u proizvodnom miksu električne energije, ukinuti subvencije za ugalj[6] i, što je najvažnije, sarađivati sa EU da Evropa postane klimatski neutralan kontinent do 2050. godine.

Autori Studije su u njoj sproveli dubinske analize različitih šema određivanje cena emisije ugljen-dioksida, i analizirali su pet scenarija za uvođenje cena emisija u sektorima električne energije i daljinskog grejanja u svakoj od zemalja ugovornih članica. Skup pretpostavki koje su potvrdili Sekretarijat EnZ i nacionalne institucije koje su sarađivale na izradi Studije korišćen je kao ulaz u model razvijen u softverskom paketu PRIMES-IEM, koji je u Studiji korišćen za kvantifikovanje svakog od ovih scenarija. Izlazi iz modela su projekcije za razvoj kombinacije proizvodnje električne energije, ulaganja, cene, troškove i emisije CO2 u svim zemljama koje su obuhvaćene Studijom.

Od pomenutih pet scenarija, osnovni scenario ne predviđa uvođenje mehanizma za trgovinu emisijama, već́ nastavak trenutne, asimetrične politike, gde se države članice EU pridržavaju pravila EU šeme za trgovanje emisijama (EU ETS), dok se zemlje ugovorne članice istih ne pridržavaju, kao i postojanje internih tržišta električne energije i gasa, bez njihove integracije. Projekcije zasnovane na ovom modelu pokazuju da bez cena emisija, ugalj i lignit i dalje ostaju okosnica proizvodnje električne energije, dok je pristup jeftinijem, sigurnijem i fleksibilnijem gasu ugrožen, a proizvodni kapaciteti iz OIE se slabo razvijaju. U skladu sa navedenim analizama, ovaj scenario ne predstavlja održivu opciju politike Energetske zajednice.

Analize dalje pokazuju da i osnovni scenario sa uvođenjem poreza na emisije za prekograničnu trgovinu električnom energijom, takođe, nije održiva opcija politike. Ova varijanta osnovnog scenarija, koja pretpostavlja nametanje prekograničnog poreza na emisiju CO2 na izvoz električne energije iz zemalja ugovornih članica u zemlje EU, predstavlja inferiornu političku opciju koju ne bi trebalo razmatrati. Projekcije pokazuju da takav porez na emisije ugljenika ne samo da povećava troškove za krajnje kupce, već takođe ne uspeva da eliminiše upotrebu fosilnih goriva u proizvodnji električne energije i ne utiče na uspostavljanje trendova značajnog i brzog smanjenja emisije CO2 u zemljama ugovornim stranama.

Ostala četiri alternativna scenarija razmatraju uvođenje cena emisija. Ova četiri scenarija odražavaju različite kombinacije od potpune do postepene primene cena emisija u kontekstu integrisanog ili fragmentiranog tržišta električne energije i gasa. Cene emisija ugljen-dioksida u ovim scenarijima su važne kako bi se osiguralo da se eksternalije u vezi sa klimatskim uticajima plaćaju i da se daju pravi signali investitorima i korisnicima. Štaviše, određivanje cena emisija predstavlja važnu makroekonomsku meru, koja delimično ublažava spoljne uticaje određivanja cena emisija, poput gubitka radnih mesta i potencijalnog povećanja maloprodajnih cena.

U vezi sa brzinom i vremenom uvođenja cena emisija, korišćene su dve pretpostavke: pune primena naplate emisija, koje predviđaju stoprocentnu aukciju dozvola od 2025. godine u svim zemljama ugovornim stranama bez izuzetka, i postepeno uvođenje naplate emisija, gde licitacija dozvola počinje 2025. godine, ali se primenjuje postepeno, pri čemu se tempo uvođenja razlikuje u svakoj zemlji.

Uprkos značajnom pritisku na elektroenergetski sistem i ekonomiju, koji bi bio posledica uvođenja naplate emisija, Studija predviđa da će naplata emisija značajno smanjiti emisiju CO2 i poslati jasan signal investitorima da se proizvodnja iz fosilnih goriva napušta. Naplata emisija takođe je postavljena tako da nudi izvor javnih prihoda koji se mogu preusmeriti na ublažavanja troškova, tehnološki napredak i finansiranje ulaganja u čiste tehnologije. Štaviše, bez obzira na radna mesta, koja će nestati gašenjem termoelektrana, predviđa se da će uvođenje sistema naplate emisija imati pozitivan uticaj na ekonomiju i zaposlenost u celini. Povećanje investicija u OIE omogućiće stvaranje privremenih i stalnih radnih mesta u sektorima građevine, opreme i usluga koja bi nadoknadila izgubljena radna mesta usled gašenja proizvodnje iz fosilnih goriva.

Studija preporučuje postupno uvođenje mehanizama za naplatu emisija i tržišne integracije kao najbolju političku opciju za Energetsku zajednicu. To podrazumeva da sve ugovorne strane uvedu mehanizam naplate na koordinisan način i što je pre moguće, ali uz postojanje prelaznog režima, gde se primenjuju različite stope i rokovi za izdavanje dozvola za aukciju. Ovim se postiže prilagođavanje različitim nivoima fleksibilnosti u uvođenju mehanizama od strane pojedinačnih zemalja, čime se pruža prilika za relativno glatku tranziciju, što omogućuje proizvođačima (emiterima štetnih gasova) da se mogu lakše prilagoditi, a sa druge strane da se izbegne udar na krajnje kupce u vidu naglog povećanja i visokih cena za električnu energiju i toplotu.

Po objavljivanju Studije, Sekretarijat Energetske zajednice je pozvao sve entitete u zemljama ugovornim članicama da uvedu interno obračunavanje cena emisija CO2, koje može biti eksplicitno ili implicitno. Interno obračunavanje cena emisija CO2 odražava razmatranje - od strane entiteta - cene emisije u svim poslovnim i investicionim odlukama. U slučaju eksplicitnog obračunavanja, cene ugljenika se postavljaju kao administrativne cene i utiču na sve ekonomske proračune i prateće odluke. U slučaju implicitnog obračunavanja, postavlja se gornja granica emisija i ona se odnosi na sadašnje poslovanje i buduće investicije. Kao takve, interne cene emisije ugljen-dioksida mogu se propisati i biti obaveza u skladu sa propisima ili se uvesti putem emisionih kredita - ili sertifikata.

Interno određivanje cena emisija je zapravo način „obuke“ za emitere, pa stoga ovaj sistem nije održiv i predstavlja prvu fazu uvođenja naplate cena emisija.

[1] https://www.energy-community.org/dam/jcr:82a4fc8b-c0b7-44e8-b699-0fd06ca9c74d/Kantor_carbon_012021.pdf

[2] https://www.euractiv.com/wp-content/uploads/sites/2/2020/09/ECA_special-report_ETS.pdf

[3] http://europa.rs/evropski-zeleni-dogovor-cilj-evropa-kao-prvi-klimatski-neutralan-kontinent-do-2050-godine/

[4] https://ec.europa.eu/neighbourhood-enlargement/sites/near/files/communication_on_wb_economic_and_investment_plan_october_2020_en.pdf

[5] http://europa.rs/samit-zapadnog-balkana-u-sofiji-preduzeti-vazni-koraci-na-unapredjenju-regionalne-saradnje-za-jacanje-socio-ekonomskog-oporavka-i-konvergencije-sa-eu/

[6] https://www.energy-community.org/dam/jcr:482f1098-0853-422b-be93-2ba7cf222453/Miljevi%C4%87_Coal_Report_122020.pdf

 

Pogledajte još:

Termoelektrane na ugalj, da ili ne

Energetska tranzicija - tranzicija u energetsku zavisnost

Zelenu tranziciju umesto inženjera vode amateri!

Tržište ugljenika u EU uskoro će ući u turbulentne dvadesete

BASF - nulta emisija CO2 do 2050. 

Fosilna goriva prošle godine zabranila 43 grada u svetu

EU definiše uslove da gasne elektrane dobiju zelenu etiketu

facebook twitter linkedin email