Evropska komisija je sprovela analizu tzv. dekarbonizacije Zapadnog Balkana u okviru Evropskog zelenog dogovora (krajem 2020. godine). Uočeno je da postoje značajne subvencije koje narušavaju tržišta, uvode nove obrasce potrošnje, i dugoročno održavaju energetske sisteme u državama na Zapadnom Balkanu. Pri tome, strukture privreda na Balkanu su koncipirane suprotno predloženim sveobuhvatnim paketima mera i podrazumevaju veliku unutrašnju transformaciju – energetskog sektora (baziranog na uglju, izuzev Albanije); transporta, grejanja domaćinstava, poljoprivrede (kao sekundarnog zagađivača), prerađivačkih postrojenja itd.

Restrukturiranje takvih sistema bi podrazumevalo ili veliko zaduživanje države ili rasprodaju kompanija stranim konzorcijumima. Da bi se izbegla energetska zavisnost presudno je koristiti brojne raspoložive fondove u cilju prilagođavanja novim energetskim zahtevima budućeg integrisanog energetskog sistema kome teži EU. S obzirom na važnost pitanja, zaštita životne sredine, nužno je doneti ekonomsko racionalno rešenje. Period do 2023. godine, kada počinje tranziciona primena navedenih taksi, treba iskoristiti u tom pravcu.

Energetska zajednica Severne Makedonije istupila je sa predlogom da je postepeno uvođenje nacionalnih sistema za oporezivanje bolje od uvođenja prekogranične takse na emisiju ugljen dioksida predloženu od EK. Predlog, inače upućen svim relevantnim telima država zapadnog Balkana (osim Crne Gore koja ima uveden sistem sličan EU ETS), podrazumevao bi da se takse na CO2 uvode postepeno i na koordinisan način (različiti vremenski rokovi i različite stope), uz postepeno smanjivanje udela dozvoljenih emisija tokom tranzicionog perioda. Ovim bi se države koje zavise od uglja lakše prilagodile, a potrošači zaštitili od visokih cena električne energije i gasa.

Istovremeno, ideja EK je da se ovim taksama ograniči seljenje proizvodnje u delove sveta gde se ne oporezuju emisije ugljenika.

Uz takse, uključene su još dve mere. Jedna se odnosi na proširivanje sistema za trgovanje emisijama, a druga na izvoznike koji treba da kupuju dozvole za emisije da bi se pojavili na tržištu EU. Pri tome, uvođenje sistema ETS, kao berzanskog tržišta na kome se promeću emisije ima za cilj da EK izbegne potencijalnu arbitrarnost prilikom određivanja cene emisija, te da se cene određuju kroz neki vid finansijskih tržišta (energetskim fjučersima). Trgovanje ovim emisijama omogućava kompanijama da se tzv. hedžovanjem štite od rizika promene cena ili im otvara mogućnost dodatne zarade. Ovde je prilika da se na tržištu pojave, i da trguju, druge kompanije izvan energetskog sektora i tržišta EU, uz rizik stalnog prisustva špekulanata.

Znači da će, ubuduće, trgovanje emisijama preko EU ETS određivati konačni nivo cena energenata, i na domaćem i na inostranom tržištu. Izvoznici na tržište EU već su se poslednjih meseci suočili sa višim cenama na tržištima emisija i cenama dozvola.

Da li se to završava period cene struje kao socijalne kategorije u Srbiji? Očigledno je da će cene energenta porasti u narednim godinama, jer novi mehanizam neće samo obuhvatati izvozni kontingent, već će obračun uključivati celokupan obim emitovanja štetnih materija.

Koji modalitet obračuna će se primenjivati ostaje da se vidi od 14. jula 2021. godine, kada je najavljen finalni dokument i tranzicioni period prilagođavanja ekonomija. Naredni period od pet godina treba iskoristiti za postepenu transformaciju energetskih sistema, primenu novih elemenata zaštite životne sredine, kao i kreiranje različitih ekonomsko-socijalnih programa (programi razvoja, programi za socijalno ugroženo stanovništvo, primena internih taksi itd).

Važno je napomenuti da je dosadašnja praksa tranzicionih procesa, kakav je ovaj proces zelene energije, bila praćeni manipulacijama i mahinacijama. Epilog je bio jednostavan, koncetracija veće moći u rukama nekolicine ljudi ili kompanija, posed tehnologije i znanja, uz nedovoljno ispunjena očekivanja i slabije rezultate od planiranih. I pored navedenog, izbor mora biti ekonomski racionalan i ekološki opravdan.

Bez obzira na standarde EU potrebno je započeti sopstveni sistem transformacije sistema. U protivnom, problemi na tržištu energenata će se gomilati. Sve kompanije koje u procesu proizvodnje budu koristile zastarele proizvodne kapacitete i izazivale porast zagađenja veći nego u EU, prilikom izvoza robe na tržište EU biće dodatno opterećeni taksama. To dalje znači da će cena robe biti viša na tržištu EU, samim tim i manje konkurentna. To će uticati na pad izvoza i smanjenje obima proizvodnje (ako se ne pronađe alternativno dovoljno elastično tržište).

Smanjenje obima proizvodnje može da utiče višestruko unutar ekonomije. Prvo, može dovesti do rasta zaliha i potencijalno manjeg izvoza energenata. Drugo, porasta nezaposlenosti. Treće, pada zarada. Nadalje, i pada poreskih prihoda od PDV, usled niže lične potrošnje, ili smanjene proizvodnje.

Konačan ishod je pad autputa (usled pada agregatne tražnje). Recimo, izvoz električne energije iz Srbije na tržište EU biće dodatno opterećen taksom (jer je proizvodnja zasnovana na uglju), čija će visina zavisiti od nivoa emitovanog CO2 u odnosu na dozvoljeni nivo unutar EU. Pored energetskog sektora, biće pogođene i kompanije iz oblasti hemijske industrije (Tigar Tajers), metalske industrije (Ziđin Bor, HBIS), automobilske industrije (Fijat, Jura). Sve one zajedno čine preko 50% izvoza Srbije na tržište EU, tako da preti veliki pritisak na izvozne cene naših proizvoda! Ali i na domaće!

(Autor je naučni saradnik, Institut za evropske studije)