Većina zemalja koje stare imaju sreću da se prvo obogate. Osedeli Japan dobro živi od investicija ostvarenih tokom svog poslednjeg uspešnog perioda i verovatno će ostati globalna ekonomska sila još mnogo godina.

Kina preokreće ovaj redosled: uskoro će ostariti pre nego što se obogati. Posle četiri decenije restriktivnih politika planiranja porodice, poslednji popis stanovništva može pokazati da se njegovo stanovništvo već smanjuje. Nameće se pitanje: Da li će brzi uspon Kine ka statusu supersile sada posustati?

Neki tvrde da je u novom tehnološkom dobu briga oko demografije prenapumpana. Napoleonova osvajanja su, možda, bila omogućena procvatom stanovništva u 18. veku, ali u 21. veku, nacionalnu snagu određuje tehnološka moć, a ne brojnost na bojnom polju. U tom smislu, Kina ima dobru poziciju, uzimajući u obzir njena vrhunska dostignuća u oblastima poput veštačke inteligencije.

Kineska radna snaga se smanjuje od 2011. godine. Tehnooptimisti se pitaju zašto bi Kina trebalo da brine o nedostatku fabričkih ruku, kada je najveće svetsko tržište robota.

Međutim, takvi argumenti propuštaju kritičnu stvar. Veličina stanovništva nije centralno pitanje – sastav je, takođe, važan. Kineski uspon će, verovatno, biti zaustavljen masovnom starosnom neravnotežom. Do 2050. godine svaki treći Kinez biće stariji od 60 godina, broj najstarijih ljudi će biti toliko ogroman da bi, ako Kinu upoređujemo sa drugim zemljama, njeno stanovništvo bilo kao u današnjoj Americi.

Tokom istog perioda, Kina će od osam radnika na svakog penzionera preći na dva, pretvarajući zdravu strukturu stanovništva u obliku piramide u pravougaonik.

Ekran prikazuje tehnologiju prepoznavanja lica na Svetskoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji u Šangaju 2019. Foto: Kilai Shen / Bloomberg

Kineska akademija društvenih nauka upozorava da bi glavni kineski penzioni fond mogao ostati bez novca do 2035. godine. Manje odraslog radno sposobnog stanovništva (koji su skloni štednji) i više penzionera (koji imaju tendenciju da troše) iscrpeće zalihe štednje domaćinstava, koje bi, inače, mogle biti prebačena u investiranje. „Shvatite ovo“, napisali su nedavno istraživači iz Narodne banke Kine, „bez akumulacije [kapitala] nema rasta“.

I kineski teret duga sada zabrinjavajući – odnos duga u BDP-u zemlje skočio je sa manje od 150% u 2008. na skoro 300% danas – a uskoro će se pogoršati, baš kao što se dogodilo u Japanu.

Inovacije i preduzetništvo, takođe, mogu biti ugroženi. Mlađe populacije su inventivnije. Džejms Lieng, ekonomista i suosnivač vodeće kineske internet turističke agencije Trip.com Group Ltd., rekao je da brine zbog smanjenja kineskog fonda talenata. „Jednostavno rečeno, što više ljudi imate, više istraživača i inženjera će biti na raspolaganju za razvoj vodećih svetskih tehnologija veštačke inteligencije, kako biste prestigli konkurenciju“, rekao je.

Istina, tehnologija može nadoknaditi gubitak stanovništva. Postoje i druga relativno jednostavna prilagođavanja, koja bi Kina mogla da izvrši, poput povećanja starosne granice za odlazak u penziju. Bolje obrazovanje povećalo bi produktivnost postojećih radnika, mada je to mnogo teže izvesti (većina radnika koji su podstakli uspon Kine potiču iz ruralnih krajeva, a mnogi od njih nemaju ni srednjoškolsko obrazovanje.)

Ali, popraviti nesrazmernu starosnu strukturu Kine gotovo je nemoguće: Jednom kada stopa nataliteta u zemlji počne da pada, ona gotovo stalno nastavlja da pada – u kineskom slučaju, alarmantnom brzinom. Liang primećuje da se sa prosečnom kineskom porodicom, koja ima 1,2 deteta, kinesko stanovništvo efektivno prepolovljava sa svakom smenom generacije.

S obzirom na tu mogućnost, može se zamisliti da će vlada napustiti sva preostala ograničenja kontrole rađanja – 2015. je olabavila porodičnu politiku jednog deteta i dozvolila dvoje dece. Ali, izgleda da se to neće dogoditi.

„Ako to učine u jednom mahu, to je priznanje pogrešne politike“, kaže Mei Fong, autor knjige „Jedno dete: priča o najradikalnijem eksperimentu u Kini“.

U stvari, čak i dok je vlada početkom 1980-ih počela da primenjuje politiku kontrole rađanja, kineski demografi su se protivili, tvrdeći da će se rast kineskog stanovništva, nakon bebi-buma iz doba Maoa prirodno smanjiti kako zemlja bude napredovala. Ali, političari su ignorisali stručnjake.

Lenjinistička država nevoljna da ispravi kurs, iako se suočava sa demografskom tačkom preokreta, skreće pažnju na duboke posledice koje bi mogle ugroziti njen rast, socijalnu stabilnost i mesto u svetu. Demografija nije sudbina. Ali, u Kini politika presuđuje.

Izvor: Bloomberg