Istraživanje pokazuje da sitne čestice plastike u plućima trudnih ženki pacova brzo prolaze u srca, mozak i druge organe njihovih fetusa. To je prva studija izvedena na živom sisaru, koja je pokazala da placenta ne blokira takve čestice.

Eksperimenti su, takođe, pokazali da fetusi pacova izloženi česticama dobijaju znatno manju težinu pred kraj gestacije (trudnoće). Istraživanje je sprovedeno nakon otkrića iz decembra, kada su otkivene plastične čestice u ljudskim posteljicama, koje su naučnici opisali kao „pitanje koje izaziva veliku zabrinutost“. Ranija laboratorijska istraživanja na ljudskim posteljicama, koje su donirale majke nakon porođaja, takođe su pokazala da granule polistirena (stiropor) mogu preći placentnu barijeru.

Zagađenje mikroplastikom doseglo je svaki deo planete, od vrha Mount Everesta do najdubljih okeana, a poznato je da ljudi već konzumiraju sitne čestice putem hrane ili vode, kao i udisanjem.

Uticaj sitnih plastičnih čestica na telo još uvek nije poznat. Ali, naučnici kažu da postoji hitna potreba za procenom problema, posebno procenom uticaja na razvoj fetusa i beba, jer plastika može sadržati hemikalije koje mogu ostaviti dugoročne štetne posledice.

Profesorka Fibi Stejplton (Phoebe Stapleton) sa Univerziteta Rutgers, koja je vodila istraživanje na pacovima, je rekla: „Pronašli smo plastične nanočestice svuda gde smo gledali – u tkivima majke, placenti i tkivima fetusa. Pronašli smo ih u srcu, mozgu, plućima, jetri i bubrezima fetusa.“

Dandžu Li (Dunzhu Li) sa Trinity College Dublin (TCD) u Irskoj, koji nije deo studijskog tima, rekao je: „Ova studija je veoma važna jer dokazuje mogućnost prenosa plastičnih čestica tokom trudnoće sisara, možda se to dešava i od samog začetka ljudskog života. Čestice su pronađene gotovo svuda u fetusu i, takođe, mogu proći kroz krvno-moždanu barijeru, što je vrlo šokantno.“

Prof Džon Boland (John Boland), takođe iz TCD-a, rekao je: „Međutim, važno je ne tumačiti preterano ove rezultate. Korišćene nanočestice su približno sferičnog oblika, dok su prave čestice mikroplastike nepravilni predmeti slični pahuljicama. Oblik je važan, jer on diktira kako čestice komuniciraju sa svojim okruženjem.“

U oktobru su Li, Boland i kolege pokazali da bebe hranjene adaptiranim mlekom u plastičnim bočicama gutaju milione čestica dnevno.

Studija na pacovima objavljena je u časopisu Toksikologija čestica i vlakana (Particle and Fibre Toxicology) i podrazumevala je stavljanje nanočestica u dušnik životinja. Stejplton je rekla da je upotrebljeni broj čestica procenjen tako da iznosi 60% broja čestica kojima bi majka bila izložena dnevno, iako je Lijevo mišljenje bilo da je ta procena previsoka.

Granule od 20 nanometara su bile izrađene od polistirena, koji je među prvih pet plastičnih materija koje su pronađene u životnoj sredini, rekla je Stejplton. Označeni su fluorescentnom hemikalijom, kako bi ih mogli identifikovati.

Odvojeni eksperiment pokazao je da su nanočestice prešle u placentu oko 90 minuta nakon izlaganja majke.

Samo 24 sata nakon izlaganja, težina fetusa je bila u proseku niža za 7% nego kod kontrolnih životinja, a težina placente je bila niža za 8%. Gubitak kilograma je primećen i u drugim eksperimentima u kojima su korišćene čestice titan-dioksida. Pacovi su bili izloženi nanočesticama plastike 19. dana trudnoće, dva dana pre uobičajenog vremena za rođenje, kada fetus dobija najveću težinu.

„Naša radna teorija je da se nešto menja u krvnim sudovima majke, tako da dolazi do smanjenja protoka krvi, što zauzvrat dovodi do smanjene isporuke hranljivih sastojaka i kiseonika. Potrebno je više istraživanja. Ova studija odgovara na neka, ali otvara druga pitanja. Sada znamo da čestice mogu da pređu u fetalni deo, ali ne znamo da li se tamo samo smeštaju, da li ih telo odbija, tako da ne dolazi do dodatne toksičnosti“, rekla je Stejplton.

Navodeći da su nanočestice koje su korišćene u njenom istraživanju milion puta manje od mikroplastike pronađene u ljudskim placentama, te da je zbog toga trenutno mnogo izazovnije identifikovati ih u studijama na ljudima Stejplton kaže: „Ali mi znamo da nanočestice imaju veću toksičnost od mikročestica istog hemijskog sastava, jer manje čestice ulaze dublje u pluća.“

Sledeći korak za istraživače je smeštanje pacova u „komoru za inhaliranje“, gde se čestice mogu udisati, umesto da se stave u dušnik. Ovo, takođe, omogućava procenu hronične izloženosti, u kojoj se umesto jedne velike doze daju niže doze tokom dužih perioda.

Prethodna istraživanja na pacovima su pokazala da nanočestice srebra i ugljenika prelaze sa majke na fetus i štete zdravlju. Kod ljudi su nanočestice zlata, koje su udahnute, pronađene u krvi i urinu dobrovoljaca, gde su bile prisutne i posle tri meseca.

Izvor: TheGuardian