Transjadranski gasovod (TAP) započeo je komercijalni rad 15. novembra 2020. godine.

TAP je deo Južnog gasnog koridora, koji transportuje prirodni gas u Evropu sa polja Šah Deniz II u Azerbejdžanu. Povezujući se sa Transanadolijskim gasovodom (TANAP) na grčko-turskoj granici, TAP prelazi severnu Grčku, Albaniju i Jadransko more pre nego što izlazi na obalu u Italiju.

Cevovod vredan 4,5 milijarde dolara ima kapacitet od 10 milijardi kubika godišnje, potencijalno proširiv na 20 milijardi kubika godišnje. Planirano je da se osam milijardi kubika isporuči Italiji, a 2 milijarde kubika Bugarskoj i Grčkoj.

Projektom TAP cevovoda favorizovan je napor EU da diverzifikuje izvore snabdevanja energentima. Smanjenje domaće proizvodnje i povećanje potrošnje dovode do veće potražnje za uvoznim gasom.

Svaki novi izvor energije dovodi do veće konkurencije i sigurnosti snabdevanja. Takođe je postojao i više politizovani ugao evropske strategije diverzifikacije – Brisel de facto praktikuje izbegavanje novih ruskih isporuka gasa i puteva isporuke.

Uzgred, izbegavanje zavisnosti od određenog dobavljača može rezultirati stvaranjem novih potencijalno izazovnih zavisnosti. Tranzit kroz Tursku može – u određenim slučajevima – nositi svoje političke izazove, s obzirom na nedavne tenzije između Ankare i Brisela.

U osnovi, sve ruske rute i izvori snabdevanja (poput TAP cevovoda) dobili su „zeleno svetlo“ iz Brisela. Na primer, TAP je izabran – između ostalog – kao projekat od zajedničkog interesa (PCI) u 2013, 2015,2017 i 2019. godini zbog svoje uloge u otvaranju Južnog gasnog koridora, glavnog alternativnog pravca snabdevanja za Evropu.

Identifikacija kao PCI četiri puta zaredom znači solidnu političku podršku EU gasovodu dopunjenu značajnim sredstvima evropskih i međunarodnih institucija. Na primer, cevovod TAP dobio je milijardu evra kredita od EBRD-a i 700 miliona iz EIB-ovog direktnog fonda. Vašington je, takođe, pružio snažnu političku podršku Južnom gasnom koridoru.

Iako ambiciozniji (i više politički) gasovod Nabucco nije realizovan, pa je prirodni gas iz Azerbejdžana pronašao svoj put na tržištu u okviru komercijalnijeg projekta koji promovišu privatne energetske kompanije.

Pokretanje gasovoda TAP nesumnjivo je značajan uspeh za Azerbejdžan: TAP će pomoći Bakuu da diverzifikuje zalihe, pronađe nove kupce i iskoristi svoje rezerve gasa. Takođe će intenzivirati ekonomske i političke veze Bakua sa Evropskom unijom. Povećane veze sa Briselom mogu međutim imati svoju cenu.

Snažne ekonomske veze ne isključuju snažne kritike spoljne i unutrašnje politike zemlje od strane država članica EU ili Brisela, kao u slučaju Rusije. Na primer, kada je imao posla sa Rusijom, znatno jačim energetskim igračem, Brisel je pokušao da iskoristi svoju poziciju tržišta svog gasa čak i u situacijama kada gas nije igrao nikakvu ulogu.

Chris Miller, docent međunarodne istorije na Fakultetu za pravo i diplomatiju Fletcher, primetio je da je nemačka politika danas „čvrsta prema Rusiji kao u bilo kom trenutku od hladnog rata“.

Preciznije, na azerbejdžanski energetski sektor verovatno će uticati ključni element energetskog diskursa EU. Diskusije o dekarbonizaciji, emisijama iz lanca vrednosti, curenju metana itd. biće „izvezene“ u Azerbejdžan, a Baku bi trebalo da bude spreman da blagovremeno pruži odgovor na ova dešavanja.

Pored toga, evropski mehanizam prilagođavanja ugljeničnih granica, koji se obično naziva porez na graničnu emisiju ugljenika, primenjivaće se na izvoz kaspijskog gasa u Evropu u neposrednoj budućnosti. Azerbejdžan ne bi trebalo da potceni značaj i obim ove inicijative i da počne da razvija svoju politiku i regulatorni odgovor na „zelene“ instrumente EU.

Vredi napomenuti da je cevovod TAP imao sreću da nije privukao ozbiljnu političku pažnju u Briselu ili glavnim gradovima EU sa malim izuzetkom. Projekt je osporio Pokret 5 zvezdica, jedna od partija u vladajućoj koaliciji.

U junu 2018. godine, italijanski ministar životne sredine Sergio Costa rekao je za Rojters da je projekat „besmislen“. TAP ima svoju dozu adrenalina, ali njegovi izazovi nikada se nisu popeli na nivo geopolitičke šahovske table.

„Politički talasi“ širom EU bili su iznenađujuće niski, barem na površini. Nosilac projekta morao je uglavnom da se bavi građevinskim i ekološkim pitanjima, a ne da se bavi političkim kritikama i nepovoljnim regulatornim promenama, niti da odgovara na neopravdane optužbe.

Na primer, kada je Evropska komisija 2018. godine izmenila Direktivu o gasu pod vidom usklađivanja pravila (primenjive na priobalne cevovode za uvoz gasa), ishod je očigledno trebalo da se odnosi na samo jedan projekat (Severni tok 2), koji odražava geopolitički okvir EU preferencije, a ne bilo kakva stvarna potreba da se isprazne distorzije na tržištu.

Programeri TAP-a uspeli su da realizuju tehnički izazovni projekat cevovodom koji prelazi planine i morsko dno Jadrana, i uspešno izbegavaju velike socijalne sukobe.

Izgradnjom TAP cevovoda mogao bi se dati primer kakva treba biti uloga programera – da se izgradi projekat komercijalne infrastrukture, istovremeno ublažavajući sve potencijalne ekološke i socijalne izazove.

Nažalost, ima dovoljno primera evropskih infrastrukturnih projekata, gde je programeru postavljeno platno na kojem se komercijalna stvarnost tržišta širokim potezima slika kao geopolitičko rivalstvo.

Ovaj članak je deo posebnog izveštaja EURACTIV Media mreže: Diverzifikacija gasa iz cevovoda postaje stvarnost.

Danila Bochkarev je viši saradnik Instituta EastVest (Brisel).

Euractiv.com je tekst objavio uz napomenu: Mišljenja izražena u ovom članku samo odražavaju stavove autora, a ne njegove organizacije.