Ako je neka zemlja Evropske Unije sinonim za korišćenje obnovljivih izvora energije u proizvodnji električne energije, onda je to, nakon Nemačke, zasigurno Španija. U prethodnom tekstu pod naslovom Termokapaciteti kao neophodnost – tokom i nakon tranzicije elektroenergetskog sistema smo analizirali nemački elektroenergetski sistem iz ugla dostupne proizvodnje u stabilnim termokapacitetima na ugalj, gas, i nuklearnu energiju, u uslovima visoke integracije varijabilnih obnovljivih izvora energije iz vetra i sunca. Ovom prilikom izvršičemo sličnu analizu za slučaj španskog elektroenergetskog sistema.

Proizvodni mix u Španiji

Pre analize, koju ćemo izvršiti na osnovu podataka koji se mogu naći na veb portalu španskog operatora prenosnog sistema, pogledajmo kako trenutno izgleda generatorski miks, odnosno miks instalisanih kapaciteta za proizvodnju električne energije u ovoj zemlji.

Ukupna instalisana snaga za proizvodnju električne energije u 2022. godini u Španiji iznosi oko 118 GW. Prednjače elektrane na vetar, sa ukupno oko 30 GW instalisane snage, slede gasne elektrane sa kombinovanim ciklusom sa oko 26 GW instalisane snage, solarne elektrane sa oko 19 GW instalisane snage, pa hidroelektrane čiji je instalisani kapacitet 17 GW, nuklearne elektrane 7 GW, kogeneracija toplote i električne energije sa 5.6 GW, termoelektrane na ugalj sa 3.5GW, gasne elektrane 1.15 GW…

Primećujemo da od stabilnih izvora u termokapacitetima prednjače elektrane sa kombinovanim ciklusom. Elektrana sa kombinovanim ciklusom koristi i gasnu i parnu turbinu zajedno, da bi proizvela do 50% više električne energije iz istog goriva nego tradicionalna elektrana sa jednostavnim ciklusom. Otpadna toplota iz gasne turbine se usmerava do obližnje parne turbine, koja stvara dodatnu snagu.

Kada saberemo, za početak, instalisanu snagu stabilnih izvora iz termokapaciteta na gas, ugalj i nuklearnu energija dolazimo do cifre veće od 40 GW, što je, u svakom slučaj,u više od vršne, maksimalne satne potrošnje u Španiji.

Baš kao i u slučaju Nemačke, koji smo opisali u prethodnom tekstu, i ovde u slučaju Španije, još jednom evropskom lideru u korišćenju varijabilnih obnovljivih izvora energije i dalje u sistemu vidimo više nego dovoljno instalisanih kapaciteta u stabilnim izvorima, koji svakog momenta mogu nadomestiti manjak u proizvodnji iz vetra i sunca, kako balansno tako i važnije, bilansno.

Jedan lep primer prethodno objašnjenog je moguće naći na veb sajtu španskog operatora prenosnog sistema za dan 07.12.2022 godine, gde se na prikazanim dijagramima odlično odslikava upravo jedna takva situacija. U ovom slučaju, kako bi se bilansno zatvorila potrošnja, u danu kada nije bilo dovoljno vetra i sunca, angažovane su gasne elektrane sa kombinovanim ciklusom u izuzetno velikoj meri.

Na narednoj slici je prikazana proizvodnja dana 28.11.2022. godine, dana kada je bilo vetra i sunca u mnogo većoj meri. Za oba dana maksimalna satna potrošnja se kreće negde oko 32GW.

Šta možemo zaključiti?

Španija, baš kao i Nemačka, u svom generatorskom miksu ima dovoljno stabilnih proizvodnih kapaciteta ogledanih u termoelektranama na gas, ugalj ili nuklearnu energija, tako da mogu bez problema da pokriju svoju maksimalnu, vršnu potrošnju u sistemu uz pomoć samo tih stabilnih proizvodnih termokapaciteta – ne zaviseći uopšte od vremenskih prilika, odnosno ne zaviseći od neba, iako su nominalno instalirali izuzetno veliki kapacitet u elektranama na vetar i sunce, odnosno elektranama koji koriste varijabilne obnovljive izvore energije.

Balansiranje ne predstavlja problem, jer imaju dovoljno kapaciteta koji mogu sa velikim opsezima učestvovati u sekundarnoj regulaciji, posebno gasne elektrane i hidroelektrane.

Ponavljamo već nekoliko puta izrečeno u prethodnim tekstovima.

U elektroenergetskom sistemu Srbije i tokom i nakon delimične tranzicije na varijabilne obnovljive izvore energije (OIE), neophodno je održati dovoljan nivo inercije, otpornosti/žilavosti, odnosno robusnosti EES, koji poseduje današnji elektroenergetski system Srbije.

Pre svih otpornost/žilavost na teške vremenske uslove, zadržavanjem značajnog nivoa instalisanog kapaciteta iz konvencionalnih izvora za proizvodnju električne energije u potpunosti upravljivih od strane čoveka (ugalj, gas, nuklearna energija), a ne manjeg od trenutno postojećeg instalisanog kapaciteta iz baznih, konvencionalnih izvora, dovoljnim da u potpunosti pokriju vršnu zimsku potrošnju u slučaju Srbije. I to, pre svega, baziranim na gorivu koje nam je dostupno u Republici Srbiji, ali i na drugim konvencionalnim gorivima, uključujući potencijalno i nuklearnu opciju.

Značaj strateške reserve za nacionalnu bezbednost

Kako bi se isto obezbedilo neophodno je uvođenje strateških rezervi nacionalne bezbednosti iz lignita (do isrpljenja resursa) gradnjom novih, savremenijih kapaciteta na lignit ili gradnjom drugih konvencionalnih baznih izvora električne energije, uključujući kao potencijalnu opciju i nuklearne elektrane u budućnosti. Takođe i prevođenjem postojećih kapaciteta na lignit i na druga konvencionalna goriva u stratešku rezervu nacionalne bezbednosti. Termokapaciteti u budućnosti ostaju nezamenjiv deo elektroenergetskog Sistema Srbije u decenijama pred nama.

Termokapaciteti u strateškoj rezervi nacionalne bezbednosti predstavljaju koncept koji je zasigurno neophodan i nezaobilazan kako bi se delimična energetska tranzicija na varijabilne obnovljive izvore energije sprovela bez negativnog uticaja na sigurnost snabdevanja i stabilan rad sistema, odnosno kako bi se sačuvao integritet elektroenergetskog sistema i njegova osnovna funkcija kao činioca nacionalne bezbednosti kako tokom tako i nakon pomenute delimične tranzicije elektroenergetskog sistema na varijabilne obnovljive izvore energije.