Istraživanje i eksploatacija nafte i gasa su aktivnosti visokog rizika za očuvanje životne sredine. Zato država konstantno mora da bdi nad koncesionarom, kojem je poverila taj posao i da ne dozvoli ni najmanji rizik jer je ulog veliki – živi svet našeg Jadrana i prelepa obala od koje živimo – upozorava dr Dušan Dragović viši naučni savetnik u penziji.

Konzorcijum italijanske kompanije Eni i ruskog Novateka je 25. marta počeo istražno bušenje kod Ulcinja, 28 kilometara od obale. Potraga bi trebalo da traje najduže šest meseci, a procenjena ekonomska korist je milijarda eura.

Rizici

Bušenje u crnogorskom podmorju odvija se na 6.500 metara dubine pa, kaže Dragović, inače inženjer geologije, postoji opasnost od nekontrolisane erupcije tečnih i gasnih fluida, jer nafta i gas lako izmaknu kontroli.

„Samim bušenjem može doći do poremećaja ravnoteže u stenskim masama, kroz koje bušotina prolazi, ali najosjetljiviji interval je nabušeno ležište sa akumulacijom nafte ili gasa. Proces se odvija u zatvorenom sistemu, pa nema mogućnosti neposrednog kontakta sa okolinom, izuzev nekontrolisanog izbacivanja i prodiranja fluida iz produktivnih bušotina. Jedno od najčešćih uzroka degradacije životne sredine jeste neadekvatno praćenje i primena antikorozione zaštitne opreme ugrađene u bušotini i opreme za pripremu i transport. Kod eksploatacije gasnih bušotina najveću opasnost po zdravlje ljudi predstavaljaju gasovi – ugljen dioksid i vodonik sulfide, jer pri bušenju agresivnim i korozivnim delovanjem dolazi do zagađenja vazduha. Postoji rizik i da usled nepravilne eksploatacije dođe do proboja „vodenih jezika” i praktično do uništenja ležišta”, kaže Dragović.

Po njegovim riječima jedan od najsloženijih ekoloških problema jeste odlaganje ležišne vode, koja se javlja u obliku emulzije ili slobodne vode.

„Voda iz ležišta nafte i gasa je u odnosu na ostale podzemne vode složenog hemijskog sastava. Sadrže niz štetnih i opasnih materija koje se veoma teško razgrađuju. Njihovo slobodno ispuštanje može dovesti do potpunog uništenja biljnog i životinjskog sveta i narušavanja prirodnog sistema čitave okoline. Dakle, potrebni su ogromni rezervoari za njeno odlaganje a oni moraju biti locirani na kopnu. Dodatno, ako se pronađu nafta i gas, sledi otvaranje novih bušotina, zatim eksploatacija koja podrazumeva dolazak tankera, podzemnih gasovoda i naftovoda, takođe, na kopnu. Može li naša obala dugačka svega 290 kilometara da izdrži rezervoare, rafinerije i sve što uz to ide”, pita zabrinuto Dragović.

Monitoring

Dobra je stvar, kaže dr Dragović, da postoje najsavremenija rešenja zasnovana na primeni tehnologije daljinskih istraživanja kojima se otvaraju široke mogućnosti monitoringa procesa istraživanja nafte i gasa u cilju očuvanja prirodne ravnoteže.

„Multispektralni i termalni infracrveni skenerski uređaji postavljeni u tehnološke satelite mogu se koristiti za snimanja iz aviona, helikoptera i terenskih vozila. Oni omogućavaju dobijanje pouzdanih informacija o poremećajima životne sredine na pojedinim objektima ili širem prostoru. Da li će te metode biti primenjene u Crnoj Gori ne znam, jer se o tome vrlo malo govori. Kao stručnjak, a pre svega kao građanin, vrlo sam zainteresovan da dobijem što više informacija. Smatram da se o ekološkim rizicima ovog projekta govori vrlo malo. Dve, tri televizijske emisije i tek nešto više članaka u novinama nisu dovoljni da se otklone brojne sumnje i otvorena pitanja koja postoje. U interesu je svih da se propusti ne dese jer bi bili kobni, zapravo bi za teritorijalno malu Crnu Goru nastupila ekološka katastrofa”, upozorava Dragović.

Obeshrabruje, kaže on, činjenica da imamo samo jednog inspektora za oblast istraživanja nafte i to bez licence, a nemamo specijalizovana plovila za intervencije, već samo par čamaca za spašavanje.

Za kraj sugeriše da učimo na tuđim greškama – ekološkim incidentima koji su se desili tokom istraživanja u Indoneziji, Brazilu, Nigeriji… Ili, onom u Meksičkom zalivu, gdje je 2010. godine došlo do havarije na platformi BP. Uklanjanje naftne mrlje tu korporaciju koštalo je čak 32 milijarde dolara.

Suvenir iz Boke Kotorske

Dr Dušan Dragović učestvovao je u istraživanju nafte u Boki Kotorskoj 1982. godine kao samostalni savetnik za mineralne sirovine i geološki inspektor.

Seća se da je na toj lokaciji pronađena nafta (gusta i teška za izvlačenje), te ponosno ističe kako jedini u Crnoj Gori ima suvenir sa te bušotine – flašicu sa uzorkom nafte koju su mu darivali Amerikanci – a on je poklonio Prirodnjačkom muzeju Crne Gore.

Od ,,smrdeža“ u Crmnici do Ulcinja

Dušan Dragović kaže da se tokom 19. i početkom 20. veka znatan broj istraživača, pretežno stranih, interesovao za mineralne sirovine u čvrstom i tečnom stanju u Crnoj Gori.

„Engleski konzul u Skadru se 1865. godine interesovao za pojavu nafte u Crmnici i tražio uzorak radi ispitivanja. Crmnica je i drugim istraživačima bila naftni reper. Lokacija koja je istraživana danas je poznata kao ,,smrdež“, gde su na površini naftno-gasne manifestacije. U toku 1881. godine Pavle Rovinski i Bernard Schwarc obišli su Crmnicu zbog pojave ,,plivajućeg ulja“ u Brčelima. Schwarc je prvi objavio podatke o nafti u Crnoj Gori, u Lajpcigu 1883. godine, a Rovinski je u Petrogradu publikovao nekoliko tomova ,,Crna Gora, njena prošlost i budućnost“ u kojoj se naročito osvrnuo na naftu u Crmnici. Krajem 1903. godine Hadži Salo Taleb iz Egipta, bio je spreman za izvođenje radova na utvrđivanju rezervi i eksploataciju „bitumenske rude ulcinjske“, uz prethodno slanje uzoraka na ispitivanje u Engleskoj i Francuskoj”, navodi Dragović.

Tragajući za informacijama o istraživanju nafte u Crnoj Gori, Dragović je došao do podatka da je holandsko društvo Crnogorski sindikat, osnovano 1912. godine u Hagu, pored eksploatacije nafte, predviđalo izgradnju rezervoara i cevovoda do Virpazara ili Bara, kao i instalacije rafinerije.

„Industrijalac iz Poljske S. Zuber finansirao je 1922/1923. godine istraživanje nafte u Crmnici, izvedena je bušotina od 315. metara, rezultati nesu poznati. Deceniju kasnije M. Luković i K. Petković po nalogu Uprave državnih monopola Kraljevine Jugoslavije vrše ispitivanje Ulcinja i Crmnice, što je bio povod angažovanja švedske firme ABM”, kaže Dragović.

Po njegovim rečima tek nakon Drugog svetskog rata počelo je organizovano istraživanje nafte i gasa, kontinentalnog dela i podmorja u Crnoj Gori.

„Od 1950. do 1991. godine je izvedeno 17 istražnih bušotina, a u svakoj je utvđena pojava gasa i nafte. Najznačajniji potencijal utvrđen je na krajnjem jugu, kod Ulcinja i u podmorju Boke Kotorske. Ali, tadašnja tehnologija nije omogućavala dublji prodor u utrobu zemlje, koji bi dao željene rezultate”, kaže Dragović.

Izvor: Pobjeda