Prema Programu Ujedinjenih nacija za životnu sredinu, oko 931 miliona tona hrane je 2019. godine završilo kao otpad. Pojedinačna domaćinstva bila su odgovorna za više od polovine toga, a ostatak je došao iz maloprodaje i ugostiteljstva.

Nove procene pokazuju da je oko 17% hrane dostupne potrošačima širom sveta te godine, na kraju, bilo protraćeno. Stvar je još alarmantnija kada se razmatra uz drugu analizu UN-a, koja dalje prati problem u lancu snabdevanja i pokazuje da je 14% proizvedene hrane izgubljeno pre nego što stigne do prodavnica. Otpad se stvara u svakom trenutku, od polja do trpeze.

Ovi gubici i otpad od hrane odgovorni su za čak 10% globalnih emisija štetnih gasova, saopšteno je na  Međuvladinom panelu za klimatske promene. Da je u pitanju država, ovo bi je svrstalo na treće mesto na rang listi svetskih proizvođača gasova sa efektom staklene bašte, posle Kine i SAD. Među najefikasnija klimatska rešenja, neprofitni Projekat Drawdown (svetska mreža naučnika, koji predlaže rešenja za globalno zagrevanje) svrstava rešavanje problema otpada od hrane ispred prelaska na električne automobile i prelaska na biljnu ishranu.

Lako sakupljanje/prikupljanje

Otpad od hrane doprinosi 10% globalnim emisijama gasova sa efektom staklene baste.

Izvor: UNEP

Izveštaj koji je UNEP objavio ovih dana sugeriše da bi količina hrane koju bace potrošači mogla biti dvostruko veća od prethodne procene. Analiza koju je 2011. sprovela Organizacija za hranu i poljoprivredu UN oslanjala se na podatke iz manjeg broja zemalja.

Metodologija je napredovala i sada postoje podaci za 54 zemlje. Analize pokazuju da problem bacanja hrane nije ograničen na najbogatije zemlje. Izveštaj je, takođe, ukazao na različit stepen poverenja u nacionalne sirovine, a postoji još samo 14 zemalja koje imaju podatke o otpadu iz domaćinstva koji su u skladu sa UNEP-ovim indeksom.

Ovi rezultati treba da pomognu zemljama da postave ciljeve smanjenja otpada od hrane i stvore mehanizme za praćenje napretka. Do sada je malo njih uključilo smanjenje otpada u svoje planove u sklopu Pariskog klimatskog sporazuma. Obezbeđivanje napretka u rešavanju ovog izvora emisije ugljenika delimično će zavisiti od usvajanja zajedničke metodologije.

„Sve se svodi na ispravno merenje“, rekla je Martina Oto (Otto), koja vodi UNEP-ovu gradsku jedinicu. „Ako ne možete da izmerite, ne možete da preduzmete pravu akciju“.

Neke vlade daju podsticaje za promenu ponašanja, a to prevazilazi pravljenje kampanje za podizanje svesti. Na primer, u Južnoj Koreji, sakupljači smeća naplaćuju domovima na osnovu mase njihovog otpada od hrane.

„Otpad od hrane je zaista oblast u kojoj pojedinci mogu uticati na svoj lični otisak ugljenika“, rekla je Klementin Okonor (Clementine O’Connor), koja je predvodila UNEP-ovo istraživanje. „Hrana koju kupujete i način na koji se starate o njoj, i trošite je, prilika je da svakodnevno utičete na sopstveni uticaj na životnu sredinu.“

Izvor: Bloomberg