Evropa ima tržište ugljenika – prvo na svetu – duže od 15 godina. U prvoj deceniji cene su radile ono što cene rade na mladom tržištu ispunjenom neizvesnošću: fluktuirale su.

Trgovce koji su na tržište ušli početkom 2010. godine, dočekalo je dremanje. Tokom prve polovine prethodne decenije, cena jedne dozvole za emisije u EU, koja predstavlja jednu tonu emisije ugljenika, kretala se u rasponu od četiri do 10 evra. To je niska cena, u smislu da je za emitere bila relativno jeftina, a samim tim je i malo uticala na promenu njihovog ponašanja.

Danas, dok se Sistem trgovine emisijama sprema za treću deceniju, cene su ponovo aktivne. Budući da Evropa planira da dekarbonizuje svoje ekonomije, cene će do 2030. dostići nivo koji trgovac sredinom 2010. nije mogao da zamisli.

Pogledajmo najpre poslednjih pet godina. S obzirom na to da je evropski sektor električne energije tokom vremena smanjivao emisije, pojavila se obilna ponuda dozvola za zadovoljenje potražnje od strane velikih emitera. Kao rezultat, cene su bile niske. Međutim, od sredine 2016. godine dozvole su naglo poskupele, povećavajući cene za faktor 10, sa nešto više od četiri evra na 42 evra prošlog meseca. Nakon godina prekomerne ponude, tržište ulazi u period očekivane oskudice, finansijski investitori se gomilaju, a cene rastu.

Početak od dna

Cena dozvole za emisiju ugljenika Evropske unije

Izvor: Bloomberg, ICE

Dolaze još više cene. BloombergNEF (BNEF) očekuje da će cene ugljenika dostići 100 evra do 2030.

Sad smo ovde (ili ćemo biti)

Istorijska cena dozvole za emisiju ugljenika Evropske unije i prognoza cene koju daje BloombergNEF

Izvor: BloombergNEF

Kratkoročno posmatrano, izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU (i sistema trgovine emisijama) uklonio je sa tržišta veliki broj proizvođača sa niskim udelom ugljenika. To znači da je prosečni intenzitet ugljenika kod preostalih proizvođača električne energije u EU veći. Istovremeno, broj dozvola za trgovinu na tržištu se neprekidno povlači u takozvanu Rezervu stabilnosti tržišta, smanjujući ponudu i vršeći pritisak na rast cena.

Srednjoročno, videćemo još veće povlačenje dozvola, plus završetak procesa zamene goriva u elektroenergetskom sektoru, predstavnici energetskih kompanija šalju u penziju goriva sa većim emisijama, kao što je ugalj, a kao zamenu koriste neke od opcija sa nižim ili nultim emisijama, kao što je npr. gas ili obnovljiva energija. Zamena goriva će se završiti iz jednostavnog razloga: do sredine decenije neće biti mnogo postrojenja sa većim emisijama koja mogu da se isključe.

Dugoročno tržište ugljenika je najzanimljivije, i to ne samo zbog tržišta ugljenika. Prošle godine, BNEF je očekivao da će industrijski i elektroenergetski sektori koji su pokriveni tržištem ugljenika EU smanjiti emisije za 50% do 2030. Sada se očekuje da će sektori pokriveni tržištem ugljenika EU smanjiti emisije za 63% u istom periodu. Ta veća dekarbonizacija će biti od suštinskog značaja za ispunjenje evropskih ciljeva Zelenog sporazuma. To takođe znači da će industrijski sektori sa visokim emisijama biti primorani da deluju na emisije, ili da plaćaju.

Tamo gde je elektroenergetski sektor mogao da se dekarbonizuje zamenom goriva, drugim sektorima neće biti tako lako. Prelazak sa električne energije dobijene sagorevanjem uglja na električnu energiju na gas ili prelazak sa bilo koje od te dve opcije na obnovljivu energiju i dalje rezultira istim proizvodom: elektronima. Stvari nisu tako jednostavne za sektore poput proizvodnje cementa ili proizvodnje hemikalija, gde je tokom procesa neizbežna emisija gasova sa efektom staklene bašte, a veći deo emisije je uslovljen zakonima fizike i hemije.

Tu nastupaju tržišta. Iako je teško raspravljati sa hemijom i fizikom, nije nemoguće podstaći ih „da se promene”. Tržišta, i cene, mogu podstaći kompanije da preispitaju pretpostavke, testiraju svoje granice i traže zamenu. Rast cena ugljenika u Evropi primorava kompanije da imaju najveću moguću efikasnost emisije štetnih gasova. Ako je cena dovoljno visoka, to bi samo po sebi moglo naterati čitavu ekonomiju da se duboko dekarbonizuje. To će se odvijati kroz dva pravca: zamena materijala sa višim ugljenikom za materijale sa manje ugljenika, a tamo gde je to moguće, primeniti i inovacije u proizvodnji. Da li bi se bilo šta od toga ikada desilo po ceni ugljenika od 10 evra? Ne. Ali moglo bi po ceni od 100.

Izvor: Bloomberg