Ugljen-dioksid, poslovni partner za unosan biznis

Sve prisutnija trgovina pravima na emisije ugljen dioksida zasniva se na limitima, koji kumulativno rezultiraju maksimalnim emisijama na nivou države i koje određuju vlade. Kompanije koje emituju manje od pripadajućeg limita, višak prodaju onima koje svoj limit premašuju. U EU količina ugljeničnih kredita predstavlja rezultat maksimalne količine emisija na nivou EU koju je odredila Evropska komisija, raspodeljene po članicama.

Klimatske promene trenutno su nezaobilazan pojam koji je ušao u doslovno sve sfere društva, ali i privrede. Međutim, ugljen-dioksid, jedan od gasova sa efektom staklene bašte koji dovode do klimatskih promena, u svetu finansija prepoznat je i kao način za zaradu. U tu priču polako se uključuju i hrvatski ulagači.

Konkretno, radi se o trgovini pravima na emisije ugljen-dioksida. Trgovina jednim od najznačajnijih gasova koji dovode do zagrevanja atmosfere započela je 1997. godine, kada je 180 zemalja potpisalo Protokol iz Kjota.

Razvoj tržišta od 2017.

Protokol je zemlje potpisnice obavezao na smanjenje emisija gasova staklene bašte između 2008. i 2012, na 5% ispod nivoa iz 1990. godine. Međutim, taj cilj nikada nije dostignut. Jedan od najvećih svetskih zagađivača, SAD, povukao se iz Protokola 2001, a to su učinile i neke druge zemlje. Kako nam pojašnjava Igor Drandić, finansijski analitičar s prestižnom CFA poveljom koji i sam ulaže u prava na emisije, Protokolom iz Kjota stvorene su četiri vrste ugljeničnih kredita (carbon credits) različitih izdavalaca, gde svaki ugljenični kredit predstavlja jednu tonu ekvivalenta ugljen-dioksida.

„Direktno trgovanje zasniva se na limitima (koji kumulativno rezultiraju maksimalnim emisijama na nivou države), koje određuju vlade. Kompanije koje emituju manje od pripadajućeg limita, višak prodaju onima koje svoj limit premašuju. Privatnim ulagačima ulaganje je postalo dostupno pojavom ETF-ova (investicijskih fondova čijim se udelima trguje na berzi), koji prate kretanje cene nekog od ugljeničnih kredita, s obzirom da im direktno ulaganje nije dostupno. Privatno tržište intenzivno je raslo od 2017. i očekuje se nastavak rasta”, kaže Drandić.

Prava na emisije ugljen dioksida

Šta su, konkretno, prava na emisije ugljen dioksida? Igor Drandić objašnjava da ti instrumenti predstavljaju količinu ugljen dioksida koju pojedina kompanija sme godišnje da emituje u atmosferu. Izdaju ih obično nacionalne vlade ili međunarodne vladine organizacije. U EU količina ugljeničnih kredita predstavlja rezultat maksimalne količine emisija na nivou EU koju je odredila Evropska komisija, raspodeljene po članicama.

„Osnovna razlika tzv. cap and trade sistema prava koji je namenjen kompanijana koje emituju ugljen- dioksid i dobrovoljnog tržišta (eng. voluntary carbon market – VCM), jeste u tome što je učestvovanje na cap&trade obavezujuće”, naglašava Drandić.

Pravila trgovine

Najveći deo trgovine pravima na emisiju odvija se u sklopu tzv. EU Emissions Trading System – shemi u kojoj se postavljaju ograničenja na prava emisija CO2 na određeno područje i kompanije mogu da trguju pravima unutar tog područja.“

„Ova shema pokriva oko 45% emisija gasova staklene bašte u EU. VCM je dostupan kod mnogih brokera i minimalno reguliran”, dodaje Drandić. Već iz ovih Drandićevih pojašnjenja jasno je da se radi o hartijama od vrednosti koje možda nisu najprimerenije za malog ulagača.

Neophodan analitički pristup

To potvrđuje i Danijel Delač, član Uprave InterCapital vrednosnih papira, jedne od investicijskih kuća u Hrvatskoj koje nude trgovanje pravima na emisije ugljen-dioksida, ali ne i malim ulagačima.

„Iz našeg iskustva klijenti koji trguju s pravima to ne rade iz špekulativnih pobuda, nego ih kupuju/prodaju u skladu sa potrebama koje zavise od nivoa redovnog poslovanja (npr. kompanija može imati višak ili manjak emisija koje može da prodaje ili kupuje na sekundarnom tržištu), kaže Delač.

Drugi razlog što se sistem/infrastruktura trgovanja emisijama uglavnom odvija OTC što znači da nije organizovan kao infrastruktura za, na primer, trgovanje deonicama. Malim ulagačima koji žele da se oprobaju u toj vrsti ulaganja Delač savetuje ulaganje u neki ETF koji prati kretanje cene prava na emisije, ali prije toga „svakako je potrebno dubinsko istraživanje tog tržišta i karakteristika proizvoda koji kupuju”, kaže Delač.

Fokus na diverzifikaciji

Što se tiče znanja, sagovornik kaže da bi fokus radije skrenuo na diverzifikaciju jer nema tog znanja koje može da garantuje uspešan rezultat i primenom pojedinačnog instrumenta.

Ulagačima kojima investiranje u vrednosne papire nije struka, svakako predlažem da se posavetuju s profesionalcem”, kaže Drandić. Što se tiče zarade, trgovanje pravima na emisije ove godine nije bilo posebno profitabilno. Na primer, cena učešća u KraneShares Global Carbon ETF-u ove godine je pala sa 52 na 42 dolara. Međutim, u poslednje dve godine cena se gotovo udvostručila.

Kretanje cena

Na pitanje kakav je potencijal rasta cene, Drandić kaže da, iako postoje određeni rizici – dominantno regulatorni i rizik samog opstanka postojećeg cap and trade sistema koji može da bude ugašen ako se pokaže neefikasnim – potencijal rasta s jedne strane je visok i zasnovan na stavu EU čelnika da se dekarbonizacija može ubrzati, pa, da, tako, emisije ugljen-dioksida postanu skuplje.

„S druge strane, činjenicu da bi niska cena kredita dovela do gubitka njihove svrhe, a EU i vlade imaju mehanizme kojima mogu snažno da utiču na cenu nezavisno od toga što se događa na sekundarnom tržištu, vidim kao zaštitu da cena neće pasti ispod određenog nivoa”, naglašava Drandić.

Izvor: Poslovni dnevnik

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti