Kompanija Blajkala, koja se bavi razvojem malih modularnih reaktora, učestvovaće u projektu čiji je cilj demonstracija potencijala naprednih modularnih reaktora u termohemijskim industrijskim procesima koji se mogu koristiti za dobijanje materijala kao što su biougalj ili bionafta koji se koriste u industriji.
U pitanju je zajednički projekat akademske zajednice – RISE mreže istraživačkih instituta iz Švedske (koji vodi projekat) i Kraljevskog tehnološkog instituta KTH – i relevantnih aktera u industriji, proizvođača čelika SSAB, pomenute kompanije Blajkala i proizvođača bio-uglja Envigas. Projekat se finansira od strane Švedske agencije za energetiku i dobio je značajnu finansijsku podršku od skoro milion američkih dolara a plan je da otpočne u decembru ove godine.
U ovom projektu će se testirati upotrebljivost reaktorskog dizajna koji ova kompanija razvija, takozvani SEALER (Swedish Advanced Lead Reactor). U pitanju je reaktor hlađen tečnim olovom, termalne snage 80 megavata i dimenzija 5×5 metara, dakle osetno manje u odnosu na reaktore velikog kapaciteta.
Nova – stara tehnologija
Reaktori hlađeni tečnim olovom ili eutektičkom mešavinom olova i bizmuta, ipak, nisu sasvim nova tehnologija. Znatna su se sredstva izdvajala u razvoj ovih tehnologija u Sovjetskom savezu gde su ovakvi reaktori pokretali neke od najbržih nuklearnih podmornica – klasu Lira (NATO oznaka: Alfa). Prednost olova kao rashladne tečnosti je u veoma visokoj tački ključanja što znači da je pritisak u samom reaktoru nizak, što opet znači da nema potrebe za reaktorskim posudama visokih tehničkih specifikacija. Pored toga to olovo služi i kao zaštita od radijacije, a sve zajedno ove reaktore čini veoma kompaktnim. Problem je međutim, u korozivnosti i opasnost od takozvanog incidenta zaleđenog reaktora – olovo ima visoku tačku ključanja ali i visoku tačku topljenja: u slučajevima gubitka energije, rashladna tečnost prelazi u čvrsto agregatno stanje (u nuklearnom slengu: bricking) što obično znači da je reaktor trajno izgubljen.
U ovom projektu, uloga reaktora bi bila da obezbedi toplotnu energiju za termohemijsku industriju u kojoj se mogu proizvoditi obnovljivi materijali koji mogu da zamene fosilna goriva kao što su bionafta i biougalj, koji inače ne mogu da budu zamenjeni u industriji čelika i drugim hemijskim industrijama. Kompanija – ranije pod nazivom LeadCold – ove reaktore razvija poslednjih tridesetak godina.
Plan kompanije je da komercijalna verzija ovog reaktora bude finiširana do 2030. godine.
Izvor: Nuklearna perspektiva
