Bugarska je započela izgradnju svog gasnog prenosnog sistema još 1972. godine uz pomoć bivšeg Sovjetskog Saveza i danas naša zemlja ima jedan od najrazvijenijih i najmodernije opremljenih gasnih prenosnih sistema u Evropi. Nakon toga je usledila izgradnja naše tranzitne gasne infrastrukture, a 1988. godine počeo je tranzit prvih količina prirodnog gasa iz Rusije, preko Ukrajine, Moldavije, Rumunije do Turske, Grčke i Severne Makedonije. U periodu 1998 – 2000. godine, kapacitet (propusnost) našeg tranzitnog gasnog prenosnog sistema Bugarske je povećan, dostigavši 18 milijardi m3/godišnje, odnosno – do 14,0 milijardi m3/godišnje za Tursku, do 3,3 milijarde m3/godišnje za Grčku i oko 0,30 milijardi m3/godišnje za Severnu Makedoniju („Transbalkanski gasovod“).

Zahvaljujući tranzitu ruskog prirodnog gasa preko Transbalkanskog gasovoda, Bugarska je godišnje generisala 110-130 miliona američkih dolara neto prihoda nakon oporezivanja. Treba napomenuti da je Sporazum o tranzitu prirodnog gasa preko Transbalkanskog gasovoda finansijski garantovao ruski dobavljač gasa PAO „Gazprom eksport“. Čak i ako bi stvarne količine transportovanog gasa pale na nulu, PAO „Gazprom eksport“ bi ostao zakonski obavezan da plati punu vrednost rezervisanog kapaciteta.

Isporuke ruskog prirodnog gasa putem Transbalkanskog gasovoda Ukrajini, Moldaviji, Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj, Grčkoj i Severnoj Makedoniji zvanično su prestale 1. januara 2021. godine, dok je snabdevanje prirodnim gasom Turske, Bugarske, Grčke, Severne Makedonije, Srbije, Mađarske, Slovačke i Austrije počelo putem novoizgrađene druge cevi Turskog toka, položene po dnu Crnog mora, koju su bugarske vlasti tada nazivale – Balkanski tok. (Sl. 1).

Za proteklu 2025. godinu, neto dobit državnog gasnog operatera BULGARTRANSGAZ od Balkanskog toka iznosila je oko 330 miliona američkih dolara, što je 2,5 puta više od dobit od starog Transbalkanskog gasovoda kroz Ukrajinu.

Sl 1-1

Bugarska ima ogroman potencijal za tranzit prorodnog gasa do susednih zemalja, od kojih se može ostvariti značajan prihod.

Našoj infrastrukturi za prenos gasa moramo dodati i Podzemno skladište gasa Čiren (PSG Čiren) sa aktivnim (komercijalnim) gasom – 650 miliona m3 i dnevnim kapacitetom proizvodnje i ubrizgavanja od oko 5 miliona m3. PGG Čiren je u procesu proširenja već 3 godine, ali ovo proširenje trenutno istražuje Evropsko tužilaštvo zbog sumnji u zloupotrebu nacionalnih i evropskih sredstava, čemu su prethodile ciljane izmene Tehničkog projektnog zadatka i Tenderske dokumentacije, izmene nalaza iz realizovanih projekata i istraživanja sprovedenih u svetski priznatim laboratorijama i servisnim naftnim i gasnim kompanijama više od 17 godina.

Danas je ukupan godišnji kapacitet svih ulaznih tačaka u našem Gasotransportnom sistemu oko 24 milijarde kubnih metara i gotovo isti je godišnji kapacitet svih izlaznih tačaka. Uz nekoliko izuzetaka, sve ulazne/izlazne tačke našeg matičnog Gasotransportnog sistema mogu da rade i u obrnutom režimu, čime Bugarska ispunjava zahteve EU.

Međutim, na evropskom nivou treba napomenuti da je već više od 10 godina iscrpljen niz gasnih polja u Severnom moru, iz kojih prirodni gas vade norveške, engleske, holandske, danske i druge naftne i gasne kompanije. To dovodi do povećanja operativnih (operativnih) troškova vađenja gasa (OPEX), što utiče na profit i profitabilnost vađenja u ovom evropskom regionu.

U tom smislu, Konsenzusna prognoza, koju su pre više od 20 godina inicirale i periodično ažuriraju vodeće energetske kompanije i poslovne agencije širom sveta, nedvosmisleno pokazuje da čak i ako bi se potrošnja prirodnog gasa u Evropi smanjila zbog drastičnog pada proizvodnje u Severnom moru do 2025. – 2026. godine, Evropa bi morala godišnje da uvozi dodatnih oko 60 milijardi m3 iz zemalja van evropskog kontinenta, a do 2030. – 2035. godine – oko 75-80 milijardi m3. To su ogromne količine koje ni opadajuća proizvodnja u Alžiru, niti precenjene obnovljive rezerve gasa Azerbejdžana (gasna polja Šah Deniz II i Apšeron), niti novootkrivena gasna polja u crnomorskim vodama Rumunije i Turske ne mogu da obezbede s obzirom na ovaj nastajući deficit.

1. British Petroleum;
2. Cedigaz – međunarodno udruženje posvećeno informacijama o prirodnom gasu;
3. EGF, Evropski geopolitički forum;
4. Evropska komisija;
5. Exxon Mobil;
6. Gas Strategies – renomirana konsultantska kuća fokusirana na globalnu industriju gasa i tečnog prirodnog gasa (LNG);
7. IEA – Međunarodna agencija za energiju;
8. INS – Vodeći izvor informacija;
9. Univerzitet u Oksfordu;
10. PIRA Energy Group – Proizvodi i usluge za istraživanje energije
11. Statoil;
12. Wood Mackenzie – Globalni lider u komercijalnim informacijama za energetsku, metaluršku i rudarsku industriju.

Naravno, ove značajne količine mogu se delimično obezbediti uvozom tečnog prirodnog gasa (TPG) u Evropu, ali je tečni prirodni gas skuplji od cevovodnog gasa i to će se najdirektnije odraziti na cenu proizvoda koje proizvode zemlje u Evropi, čineći ih nekonkurentnim u poređenju sa odgovarajućim proizvodima proizvedenim u zemljama sa drugih kontinenata, posebno iz Azije.

Jedini način da se pokrije gore pomenuti rastući deficit jeste uvoz jeftinog cevovodnog gasa iz Ruske Federacije. Ali nažalost, u kontekstu ovog ogromnog problema, EU i SAD već više od 15 godina razvijaju i grade PAKETE OGRANIČENJA I ZONE DEMARKACIJE, koji imaju za cilj:

• – stvoriti tampon (pojas) antiruskih država kako bi se osujetio i sprečio potencijalni politički savez između Nemačke i Rusije;
• – izolovati i oslabiti Nemačku i Rusiju kako bi se sprečio mogući ekonomski savez nemačkog kapitala i tehnologije sa ogromnim ruskim prirodnim i radnim resursima;
• – pomeriti postojeće tačke snabdevanja Evrope ruskim prirodnim gasom ka istoku;
• – izgraditi nove LNG terminale u istočnoj i jugoistočnoj Evropi i povezati ih koridorima starih i novih gasovoda kako bi se izgradio pomenuti tampon (pojas).

Svemu tome doprinosi niz restriktivnih energetskih paketa i antiruskih sankcija EZ i SAD za isporuke prirodnog gasa iz Ruske Federacije u Evropu. Nakon toga su usledile ciljane eksplozije cevi Severnog toka 1 i 2 u Baltičkom moru, kao i nekoliko pokušaja dizanja u vazduh Turskog toka u Crnom moru, što bi dovelo do njegovog prekida rada. Svedoci smo zadiranja u izgrađenu i operativnu Jedinstvenu infrastrukturu za prenos gasa Evrope, stvarajući uslove za grubo nelojalnu konkurenciju u korist jakih na račun zemalja u Evropi.

Ovo, blago rečeno, predstavlja neiskrenu igru uvođenja „pravila“ plemenske i srednjovekovno-feudalne prirode ili onih koja podsećaju na eru Divljeg zapada, što dovodi do pogoršanja ekonomskih pokazatelja evropskih ekonomija i otuda – do smanjenja blagostanja zemalja evropskog kontinenta. S obzirom na navedeno, sada razmotrimo projekat „Vertikalni gasni koridor“ i vratimo se na neke istorijske pretpostavke za njegov nastanak. Ovaj gasni koridor je u potpunom skladu sa skoro 100 godina starim konceptom, koji je nakon Prvog svetskog rata 1920-ih stvorio poljski šef države Jožef Pilsudski. Ovaj koncept predviđa formiranje „Federacije-pojasa“ istočnoevropskih zemalja, nazvanog „Intermarijum (Međumorje – projekat tri mora), koji bi služio kao „sanitarni kordon, tampon“ ili nešto poput „antiruskog pojasa“ protiv Nemačke i Rusije.

Geopolitički koncept INTERMARIJUM

često se povezuje sa analizom privatne obaveštajne agencije „STRATFOR“ i njenog osnivača Džordža Fridmana. Sl. 3.

Projekat „Vertikalni gasni koridor“ je vizuelna implementacija koncepta „INTERMARIJUM“. Zasnovan je na korišćenju postojeće gasne infrastrukture u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Moldaviji i Ukrajini. U tom smislu, planirano je povećanje kapaciteta starog Transbalkanskog gasovoda sa 4 milijarde kubnih metara godišnje na 10 milijardi kubnih metara godišnje, što će olakšati uvoz tečnog prirodnog gasa (TPG) iz Sjedinjenih Država preko američkih kompanija Ekson, Šenier, Ševron itd.

Prodaja tečnog prirodnog gasa iz SAD obavljaće se preko terminala za regasifikaciju u Grčkoj prema Bugarskoj, Rumuniji, Moldaviji i Ukrajini, a očekuje se da će Grčka preuzeti vodeću poziciju i postati glavno gasno čvorište za uvoz tečnog prirodnog gasa iz SAD.

Još jedan cilj projekta „Vertikalni gasni koridor“ jeste reanimacija ukrajinskog sistema za prenos gasa i punjenje skladišta gasa u Ukrajini, kako bi ukrajinski sistem za prenos gasa ponovo postao relevantan i dalje na neki način funkcionisao, kao pre 2021. godine, kada je tranzit prirodnog gasa ka Evropi obustavljen.

„Vertikalni gasni koridor“, međutim, je čisto politički gasni projekat, inicijativa SAD, a inicijatori i ključne ličnosti za sprovođenje projekta hronološkim redom su sledeći:

– Donald Tramp kao predsednik SAD tokom svoje zvanične posete Varšavi, Poljska, 7. aprila 2017. godine, izjavio je da su „cene tečnog prirodnog gasa malo više, ali je sve u redu… (iz strategije „Energetske dominacije SAD“ i politike „Amerika na prvom mestu“),

Džefri Pajat, pomoćnik državnog sekretara SAD za energetske resurse (2022-2025), bivši ambasador SAD u Ukrajini (2013-2016) i Grčkoj (2016-2022), gde je radio na transformaciji Grčke u ključno energetsko čvorište za tečni prirodni gas (LNG) i diverzifikaciji regiona. Trenutno zauzima vodeće pozicije u privatnom i konsultantskom energetskom sektoru, fokusirajući se na energetsku tranziciju i rekonstrukciju Ukrajine, kao i na nametanje energetskih sankcija Rusiji i izgradnju novih koridora snabdevanja. U tom smislu, Džefri Pajat je više puta izjavio da: „VGC je alat za postizanje energetske nezavisnosti regiona od ruske energije, da Rusija nikada više ne bi trebalo da se smatra pouzdanim dobavljačem energije i da Vertikalni koridor stavlja Grčku u vodeću poziciju“;

Kris Rajt, kao ministar energetike SAD, izjavljuje da je „Najefikasniji način da Zapad oslabi rusku vojnu mašineriju putem energetike“, 7. novembra 2025. tokom svoje posete Grčkoj;

Vladimir Malinov, kao vršilac dužnosti ministra energetike u aktuelnim vladama, direktno nominovan i imenovan od strane bivšeg predsednika i sadašnjeg premijera Rumena Radeva, i u svojstvu izvršnog direktora Bulgartransgaza, najaktivniji je popularizator i glavni promoter (popularizator) Vertikalnog gasnog koridora. Vladimir Malinov navodi da je „VGK jedini autoput za prodaju tečnog prirodnog gasa iz SAD u Istočnu Evropu“.

Ali ovde postoji nešto dostojno Ginisove knjige rekorda – politički generisanom Vertikalnom gasnom koridoru nisu prethodile nikakve preliminarne analize i poređenja rezultata dobijenih iz prethodno sprovedenih tržišnih testova, koji su se završili obavezujućim ponudama za isporuku određenih količina prirodnog gasa zainteresovanim stranama u regionu.

Pored toga, ne postoje preliminarne tehničko-ekonomske studije i analize profitabilnosti i ekonomskih koristi za zemlje kroz koje će proći cev ovog vertikalnog gasnog koridora.

Dana 7. novembra 2025. godine u Atini, u Grčkoj, rukovodstva gasnih operatera Grčke, Bugarske, Rumunije, Moldavije i Ukrajine potpisala su Zajedničko pismo kojim se zahteva odobrenje kapacitetnih proizvoda duž vertikalnog gasnog koridora od strane njihovih energetskih regulatora, sa ciljem smanjenja tranzitnih naknada sa 25 na 50%. (Ovaj procenat smanjenja je različit za svaku od ovih zemalja).

Dana 24. februara 2026. godine, u Vašingtonu, SAD, u okviru Transatlantskog samita o bezbednosti snabdevanja gasom, ministri energetike Grčke, Bugarske, Rumunije, Poljske, Mađarske, Slovačke, Ukrajine i SAD potpisali su zajedničku izjavu o uklanjanju trgovinskih i infrastrukturnih barijera i povećanju bezbednosti snabdevanja prirodnim gasom za Centralnu i Istočnu Evropu.

Moje istraživanje pokazuje da je smanjenje tranzitnih taksi od strane gasnih operatera preko čijih teritorija će proći gasovod VGC postignuto insistiranjem na prethodnim sastancima i političkim pritiskom, kako bi skupi tečni prirodni gas iz SAD mogao da stigne do krajnjih ukrajinskih i drugih potrošača po nešto prihvatljivijoj ceni.

Šta ovo znači?

Ovo znači prethodni sporazum o smanjenju potencijalnih prihoda od mogućeg tranzita regasifikovanih količina prirodnog gasa iz SAD kako bi se zadovoljili ne nacionalni, već strani interesi. Jednostavno rečeno, ovo znači nešto poput poluposla bez obzira na činjenicu da će Bugarska i druge tranzitne zemlje imati operativne troškove za sprovođenje ovog tranzita.

Ovome treba dodati da će tranzitirane količine prirodnog gasa biti pumpene u ukrajinska skladišta gasa, gde će ukrajinski operater gasa naplaćivati naknade za skladištenje, a samo će taj operater imati koristi od svega toga.

Tabela 1 prikazuje potrošnju i uvoz prirodnog gasa u zemljama kroz koje će proći Vertikalni gasni koridor. Ukupna potrošnja ovih zemalja je oko 92 milijarde m3/godišnje, a njihov uvoz je oko 57 milijardi m3/godišnje, što je približno jednako oko 570 tona (tereta) LNG-a.

Pod pretpostavkom da proizvodnja počne početkom 2027. godine iz novootkrivenog gasnog polja „Neptun Dip“ u crnomorskim vodama Rumunije, preostale količine koje bi Rumunija mogla da ponudi tržištu u ovom regionu su oko 7 milijardi m3/godišnje, što je jednako oko 70 tona (tereta) LNG-a, što se oduzima ili 572 – 70 = 502 milijarde m3/godišnje.

Ako plan EU REPowerEU stupi na snagu i uvoz cevovodnog i tečnog prirodnog gasa iz Ruske Federacije bude zabranjen, ogromna količina od oko 502 tone godišnje (tereti tečnog prirodnog gasa) neće moći da se obezbedi i transportuje vertikalnim gasnim koridorom kako bi se pokrila potrošnja prirodnog gasa u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Moldaviji i Ukrajini.

Pored toga, gasoprenosni sistemi Grčke, Bugarske, Rumunije, Mađarske, Slovačke, Moldavije i Ukrajine snose negativne efekte niza tehnički problematičnih deonica, tj. deonica sa nametnutim propisima za smanjeni radni pritisak kako bi se sprečile moguće nezgode.

Pored toga, na performanse Vertikalnog gasnog koridora negativno će uticati takozvani „TELESKOPSKI PROBLEM“, koji se manifestuje u prisustvu značajnih razlika u prečnicima cevi duž trase ili takozvanih „uskih grla“. Od Grčke prema Bugarskoj, Rumuniji, Moldaviji i Ukrajini, prečnici cevi se kreću od 24-26” do 48” i više. Ovaj problem će neizbežno stvoriti primetne hidrauličke gubitke u protoku gasa duž takozvanog Vertikalnog gasnog koridora, što će povećati operativne troškove (OPEX) i samim tim će dovesti do povećanja vremena povrata uloženih investicija (CAPEX – IRR), ako je naravno neko ikada radio takve proračune.

I ovde vredi napomenuti da instaliranje dodatnih kompresorskih kapaciteta na grčkoj ili našoj teritoriji neće moći da reši ovaj nasleđeni hidraulički problem, tj. sredstva utrošena na takve aktivnosti ne mogu se opravdati.

Ali ovde treba rešiti još jedan tehnički problem, vezan za trenutni tehnički status ukrajinskog gasnog transportnog sistema.

Nesigurna gasna infrastruktura Ukrajine

Tranzitniat kapacitet na Ukrajinskog prenosnog sistema za gas se razlikuje po godinama od 120 do 140 mlrd. kub. m/godina, ali gasna infrastruktura je stara i nije renovirana, izgrađena je pre više od 60 godina i postoje desetine ograničenja pritiska u određenim mestima, po osnovu datih opisa u praćenju registrovanih problema i havarija.

Osim toga, Ukrajina ima 13 Podzemnih skladišta gasa sa ukupnim kapacitetom – 31 mlrd. kub. m (Aktivan gaz), ali nema informacija o bezbednom tehničkom stanju na površinskim i podzemnim objektima, kao ni za nivo integrisanosti (hermetičnosti), nema informacija o zadržavanju gasa u gasnim skladištima, kao ni informacije o bezbednosti opreme.

Urađena je analiza trenutnog tehničkog stanja ukrajinskog gasnog transportnog sistema. Sada Ukrajina troši približno 25 miliona dolara godišnje za podršku gasnog preduzetničkog sistema, čije je tehničko stanje vremenom promenjeno.

Za period 2010 – 2015 g. energetska kompanija ES je izvršila analizu incidenata i oštećenja ukrajinskog gasovodnog sistema:

Tokom 2017. godine Konsultantska kompanija KPMG sprovela je analizu tehničkog stanja ukrajinskog gasnog transportnog sistema u poređenju sa pripadajućim standardima u EU i brojem incidenata u periodu: 2010 – 2015. (Stanje ukrajinskog tržišta pridnog gasa i ukrajinskog prenosnog sistema za gas – 2017 g.). Jedan od glavnih zaključaka ove važne analize je da je broj nesreća na ukrajinskom sistemu za prenos gasa na 1.000 km prenosa od jedne milijarde kubnih metara devet puta veći od proseka EU.

Nalazi i analize koje su KPMG i evropske kompanije uradile pre otpočinjanja rata jasno pokazuju da ukrajinski sistem za prenos gasova ima negativan potencijal za vanredne situacije, koji se, nažalost, vremenom povećava, i da je ovom sistemu potrebna modernizacija i poboljšanje pouzdanosti.

Međutim, mehanizmi za takvu modernizaciju i rehabilitaciju nisu jasni u smislu:

• Koje delove gasovoda treba zameniti novim cevima?
• Za koliko se može povećati radni pritisak u gasovodima i koliko bi se poboljšala produktivnost?
• Koji dodatni kapacitet kompresora treba instalirati da bi se povećala produktivnost gasovoda i za koliko?
• Koje potrebne senzore i softverske proizvode za 24/7 kontrolu treba instalirati?

Postaje jasno da je potrebno najmanje 300 miliona američkih dolara godišnje tokom najmanje pet godina da bi se obnovio ukrajinski sistem za prenos gasova.

Zaključci

• Generalno, postojeća gasna infrastruktura u Evropi, a posebno u Jugoistočnoj i Centralnoj Evropi, nije projektovana i izgrađena za prenos i snabdevanje tečnim prirodnim gasom, posebno u pravcu od juga ka severu-severoistoku, sa ciljem potpune zamene cevovodnog gasa koji dolazi iz Ruske Federacije;
• Ukrajinski sistem za prenos gasova ima negativan potencijal, izražen u povećanju nesreća tokom vremena;
• Ukoliko EK nametne još jedno ludilo – stupanje na snagu evropskog plana RePowerEU za potpunu zabranu uvoza ruskog cevovodnog i tečnog prirodnog gasa, Vertikalni gasni koridor nije u mogućnosti da obezbedi i transportuje ogromne godišnje količine od 500 i više tona tečnog prirodnog gasa, kojima bi se pokrila potrošnja prirodnog gasa u Grčkoj, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Slovačkoj, Moldaviji i Ukrajini;
• Zabrana jednog izvora energije dovodi do zavisnosti od drugog, što je u suprotnosti sa diverzifikacijom energije i sprečava evropske zemlje da obezbede niže cene energije za svoje industrijske i domaće potrošače;
• Biti nezavisan znači imati mogućnost izbora, ali trenutno EU postaje zavisna od tečnog prirodnog gasa, koji je skuplji u pogledu troškova od cevovodnog gasa;

Tečni prirodni gas je globalno trgovana roba i Evropa će morati da uloži velike napore da bi snabdela ovom robom u uslovima veoma visoke volatilnosti i tržišta sa brojnim igračima, što će uticati na cenu, odnosno – troškove proizvoda proizvedenih u evropskim zemljama. Visoka cena gasa dovodi do kolapsa konkurentnosti, povećanja troškova proizvodnje, skupih gotovih proizvoda, gubitka tržišta, smanjenja proizvodnje, inflacije, smanjenja potrošnje, pogoršanja kvaliteta života, energetskog siromaštva i recesije.

Vertikalni gasni koridor je ekonomski neatraktivan, posebno za zemlje koje imaju dugoročne ugovore sa PAO Gazprom Eksport, a to su Turska, Grčka, Srbija, Severna Makedonija, Mađarska i Slovačka. U uslovima potpune zabrane uvoza ruskog cevovodnog i tečnog prirodnog gasa, Istočna i Centralna Evropa ostaju najranjiviji regioni, jer nemaju alternativne izvore jeftinog uvoza cevovodnog gasa iz Ruske Federacije;

Vertikalni gasni koridor je nespojiv sa ekonomskim i fizičkim realnostima tržišta gasa u regionu i u tom pogledu ne postoji ekonomska, logička i inženjerska promišljenost u izgradnji ovog političkog gasnog koridora.

Ukoliko stupi na snagu evropski plan RePowerEU za potpunu zabranu uvoza ruskog cevovodnog i tečnog prirodnog gasa, Evropska komisija mora da obezbedi adekvatnu finansijsku nadoknadu za pogođene zemlje, što znači – nadoknadu za najmanje 5 zemalja članica EU (Grčka, Bugarska, Mađarska, Slovačka, Austrija) i 3 zemlje van EU (Turska, Srbija i Severna Makedonija);

Za funkcionisanje takvog gasnog koridora potreban je Jedinstveni mrežni kodeks, koji moraju usvojiti i odobriti svi gasni operateri zemalja kroz koje će proći Vertikalni gasni koridor (Grčka, Bugarska, Rumunija, Moldavija, Ukrajina). Ovaj mrežni kodeks treba da sadrži detaljna pravila pristupa koja regulišu komercijalne, operativne i tehničke uslove za prenos gasa kroz sisteme za prenos gasa navedenih zemalja u skladu sa evropskim zakonodavstvom. Takva pravila pristupa treba da obezbede transparentno, ravnopravno i nediskriminatorno okruženje za sve učesnike na tržištu – trgovce i korisnike. Jedinstveni mrežni kodeks nedostaje

• Bez isporuke prirodnog gasa putem cevovoda iz Ruske Federacije u Evropu, malo je verovatno da će se cene prirodnog gasa vratiti na svoje istorijski niske nivoe;
• Dinamičan razvoj tržišta tečnog prirodnog gasa u Evropi je više diktiran političkim nego ekonomskim razlozima i svrsishodnošću;
• U borbi između politike i ekonomske profitabilnosti, ekonomska profitabilnost uvek mora prevladati;
• Nijedna zemlja na svetu ne bi uvozila tečni prirodni gas ako bi ta zemlja imala pristup gasovodima koji mogu u potpunosti da pokriju njenu potrošnju putem cevovoda;

Ukoliko Bugarska obnovi isporuke jeftinog gasa iz Ruske Federacije, izgradnja Vertikalnog gasnog koridora, kao i sprovođenje drugih sličnih projekata za uvoz, potrošnju i/ili tranzit tečnog prirodnog gasa (kao što je potpisani Sporazum sa državnom turskom naftnom i gasnom kompanijom BOTAŠ) postaju besmisleni i nepotrebni.

Napomena:

Inž. Dimitar Šterev je diplomirao na RUSKOM DRŽAVNOM GEOLOŠKOM ISTRAŽIVAČKOM UNIVERZITETU (MGRI), Moskva, Rusija na smeru Hidrogeologija i inženjerska geologija.

Tokom rada, specijalizovao se u oblastima:

(1) „Simulacija i evaluacija rada sistema za prenos gasa i podzemnih skladišta gasa“ – u kancelarijama MEĐUNARODNE KOMPANIJE ZA SERVIS U NAFTI I GASU „ŠLUMBERGER“, (SCHLUMBERGER), HANOVER, NEMAČKA;

(2) „Upravljanje investicionim projektima u energetskom sektoru“ u DABLINU, IRSKA;

(3) „Geotermalno inženjerstvo rezervoara“ na UNIVERZITETU UN, REJKJAVIK, ISLAND.

Od 1997. godine (27 godina bez prekida), Dimitar Šterev radi u Bulgarttransgazu EAD u oblasti „Skladištenja prirodnog gasa“ i bavi se optimizacijom kapaciteta Podzemnog skladišta gasa Čiren (PGS Čiren), njegovim kontinuiranim bezbednim radom, rehabilitacijom, proširenjem, održavanjem, kao i ulogom ovog skladišta gasa u Bugarskoj i regionu Balkana.

Dimitar Šterev je učestvovao u simulaciji i preliminarnoj tehničkoj proceni mogućih bugarskih deonica projekata Južni tok i Nabuko.

Pored toga, učestvovao je u pružanju „TEHNIČKE POMOĆI ZA UNAPREĐENJE REGULACIJE TARIFA I EFIKASNOSTI REGULATORA ENERGETSKOG TRŽIŠTA TURSKE (EMRA) ZA TURSKA ENERGETSKA TRŽIŠTA KROZ IMPLEMENTACIJU UNAPREĐENOG SISTEMA PRAĆENJA“. (Projekat finansira EU.)

Takođe, učestvovao je u raznim projektima ENERGETSKIH INVESTICIJA I GEO-EKOLOŠKE PROCENE koje su finansirale međunarodne organizacije i institucije (USAID i Program prekogranične saradnje EU PHARE).

U periodu 2013-2015. bio je rukovodilac Odeljenja za SKLADIŠTENJE PRIRODNOG GASA u SEDIŠTU „BULGARTRANSGAZ“ EAD, Sofija, Bugarska.

Od 2008. godine, Dimitar Šterev je član RADNOG ODBORA – SKLADIŠTENJE GASA pri MEĐUNARODNOJ GASNOJ UNIJI, gde je predstavio i branio neke konceptualne projekte u vezi sa transportom i skladištenjem prirodnog gasa u Bugarskoj i regionu Balkana.

Od 2020. godine, Dimitar Šterev je član BUGARSKOG GASNOG UDRUŽENJA.Od 2025. godine, D. Šterev je takođe član „ODBORA ZA MARKETING I KOMUNIKACIJE“ pri „MEĐUNARODNOJ GASNOJ UNIJI“.