Uđete li kojim slučajem tokom vrelog letnjeg dana u zgradu neke javne uprave, sekretarijata, ministarstva, opštine, banke, prodavnice… – šanse su približno 100% da će vas dočekati prijatno rashlađen prostor. Klima-uređaj u kancelariji odavno nije simbol luksuza već deo radnog prostora, poput računara, stolice ili grejanja zimi.

A probajte onda da uđete u najbližu zgradu škole ili vrtića u kojima borave stotine dece. I poželećete, gotovo sigurno, da se vratite napolje, na sunce. Jer klima u školi JESTE luksuz. Prozori su otvoreni, zavese spuštene, flašice vode na klupama. Ako je baš nepodnošljivo, napraviće se promaja, možda će čas biti skraćen. Ako roditelji mogu i žele – skupiće novac za klimu. ALI i tu se javlja problem. Strujne instalacije u školama retko mogu da podnesu klimatizovane učionice.

I to nije samo naša priča.

To je evropska, a sve više i globalna priča o tome kako smo, dok se klima oko nas menjala, neke javne zgrade prilagođavali novoj realnosti, a druge ostavljali u vremenu kada su junske i septembarske temperature bile prijatne.

U državnoj kancelariji klima se održava o trošku poreskih obveznika. U učionici roditelji skupljaju novac

Ne postoji podatak koji bi nam omogućio da kažemo da je svaka opština, mesna zajednica ili kancelarija državne uprave u Srbiji klimatizovana. Takva statistika se ne vodi, ali dokumenta državnih organa jasno pokazuju da se klimatizacija administrativnih zgrada odavno tretira kao sasvim normalan deo njihovog funkcionisanja.

Ministarstvo finansija je, na primer, među javnim nabavkama za 2025. imalo nabavku usluga popravke i održavanja klima-uređaja i klima-komore. Narodna skupština ima službu čiji opis posla izričito obuhvata održavanje i kontrolu sistema klimatizacije, ventilacije, grejanja i hlađenja u skupštinskim objektima. Ministarstvo privrede je u prethodnim godinama nabavljalo klima-uređaje sa ugradnjom za potrebe Ministarstva.

Ništa od toga samo po sebi nije sporno. Naprotiv. Ljudi imaju pravo na normalne uslove za rad, pa to jeste i treba da bude standard. Ali, da li je moguće da nam je postalo normalno da su odrasli važniji od dece?

Možda pamtite ekstremno topao početak školske godine 2024. kada su se roditelji masovno organizovali i kupovali klima-uređaje za učionice, tamo gde je ugradnja bila moguća i odobrena od strane škole. U jednoj beogradskoj školi roditelji su finansirali čak i popravke i čišćenje postojećih klima.

Slična situacija je i u vrtićima. Tokom vrelog leta 2024. Euronjuz Srbija beležio je da mnogi objekti nemaju klima-uređaje, da ih nema dovoljno ili ne rade, kao i svedočenja roditelja koji su sami prikupljali novac kako bi ih kupili.

Decu ni propisi ne vide

Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad na radnom mestu veoma konkretno uređuje mikroklimu u radnim prostorijama. Kada je spoljna temperatura viša od 15 stepeni, za laki fizički rad propisana je maksimalna temperatura radne prostorije od 28 stepeni Celzijusa, uz definisane vrednosti vlažnosti i strujanja vazduha. Novi propisi predviđaju i ispitivanje mikroklime na radnim mestima tokom letnjeg perioda.

A sada pogledajmo propis koji uređuje uslove u vrtićima.

On detaljno govori o površini prostorija, prirodnom osvetljenju, provetravanju, vlažnosti vazduha, zaštiti od direktnog sunčevog zračenja i – veoma precizno – minimalnoj temperaturi zimi. Za decu do dve godine prostorija mora imati najmanje 22 stepena, a za decu od dve do sedam najmanje 20.

Ali gornja dozvoljena temperatura tokom leta nije na isti način određena.

Svet rada je tokom decenija izgradio sistem propisa kojim štiti odraslog zaposlenog. Svet deteta takvu infrastrukturu zaštite još nema u istoj meri.

Naravno, učionica je istovremeno i radno mesto nastavnika, pa se time otvara i pitanje kako se postojeći propisi o mikroklimi radnog mesta u praksi primenjuju upravo u školama u kojima temperatura prelazi 30 stepeni.

A u Evropi?

Mogli biste pomisliti da je ovo samo posledica siromašnijeg i decenijama zapuštanog srpskog obrazovanja. I ne biste bili u pravu.

Španija je ovog leta ponovo otvorila veliku javnu raspravu o temperaturama u školama. Prema podacima koje je u junu objavio El País, procenjuje se da je svega oko jedan odsto javnih škola adekvatno klimatizovano. Španski javni servis RTVE izveštavao je o učionicama bez klimatizacije, skraćivanju nastave i deci koja se školuju u prostorijama neprilagođenim sve ranijim talasima vrućine.

U Italiji vrlo slično. Podaci Ministarstva obrazovanja koje je analizirao Tuttoscuola pokazuju da je u školskoj 2024/25. sisteme klimatizacije imalo svega 7,2 odsto školskih zgrada.

Francusko Ministarstvo obrazovanja u svojim uputstvima tokom toplotnih talasa savetuje školama da spuštaju roletne, kratko provetravaju prostorije, koriste manje izložene delove zgrade i premeštaju učenike u hladnije prostorije.

Pitate se, sigurno, kako je to moguće? Kako je moguće da decu prepuštamo ekstremnim temperaturama, dok se mi, odrasli, zgražavamo nad samom idejom da radimo u neklimatizovanom prostoru? I zašto je to ”normalno”?

Odgovor nije naročito komplikovan. Kancelarija je radno mesto i iza tog pojma stoje zakoni, inspekcije, procena rizika, prava zaposlenih i budžeti za održavanje. Ali dete nije zaposleni. Nema sindikat. Ne može da odbije da „radi“ u neadekvatnim uslovima. Nema sopstveni budžet. Ne glasa. A posledice loših uslova u kojima uči ne vide se u kvartalnom izveštaju. Videće se možda za nekoliko godina.

Tu verovatno i nalazimo deo odgovora na pitanje kako smo stigli do toga da nam je sasvim normalno da se rashlađivanje kancelarije smatra infrastrukturom, a na pomen rashlađivanja učionice govorimo o razmaženoj ”današnjoj deci” i ironično se pitamo kako smo mi preživeli školu bez klima-uređaja. Zaboravljamo, pritom, svesno ili nesvesno, da je tada klima bila drugačija, a klima-uređaji luksuz za sve, ne samo za decu.

Deca su fiziološki osetljivija, a sistem se ponaša kao da su otpornija

Paradoks je još veći zato što medicinski podaci govore upravo suprotno. Deci je klima potrebnija.

UNICEF upozorava da su deca posebno osetljiva na ekstremnu toplotu. Visoke temperature utiču na hidrataciju, koncentraciju i sposobnost učenja, a mala deca teže regulišu telesnu temperaturu nego odrasli. Oko polovine dece u Evropi i Centralnoj Aziji već je izloženo čestim toplotnim talasima.

Pa u čemu je, onda, problem?

Ukratko – u novcu. I energiji.

Klimatizacija desetina hiljada učionica zahteva ogromnu količinu energije, jače električne instalacije, održavanje i ozbiljne investicije. U mnogim starim i zaštićenim zgradama klasične spoljne jedinice nije moguće ni jednostavno postaviti.

Zato zemlje koje su počele ozbiljnije da rešavaju problem govore o hlađenju škola, a ne samo o klima-uređajima. To znači izolaciju, spoljašnje roletne i brisoleje, zelenilo i drveće oko škole, zasenčena dvorišta, provetravanje tokom hladnijeg dela dana, bolju ventilaciju, toplotne pumpe, solarne panele i tamo gde je potrebno – aktivno hlađenje.

Šta nam, onda, govore vruće učionice?

Pa, najviše o tome šta smo kao društvo spremni da prihvatimo kao normalno. Ne bismo ozbiljno predložili zaposlenima u ministarstvu da tokom toplotnog talasa jednostavno otvore sve prozore, naprave promaju, piju više vode i izdrže do kraja radnog vremena. Ne bismo očekivali ni od njih da od svojih porodica sakupe po nekoliko hiljada dinara kako bi kupili klima-uređaj za kancelariju.

A kada se isto dogodi u školi ili vrtiću, to često ne doživljavamo kao sistemski problem. Direktor će se snaći. Nastavnici će otvoriti prozore. Roditelji će kupiti. Deca će izdržati.

O prosveti rado govorimo kao o „najvažnijoj investiciji u budućnost“. Decu nazivamo „našim najvećim bogatstvom“. Ali budžeti, zgrade i infrastruktura mnogo su iskreniji od političkih govora. Oni pokazuju šta je društvu zaista prioritet.

Ako smo prihvatili da odraslom čoveku treba normalna temperatura da bi osam sati kvalitetno radio za računarom, zašto onda očekujemo da dete na 32 ili 35 stepeni šest časova računa razlomke, piše sastav, prati nastavnika i – uči?

Izvor: Zelena Učionica