Ne znam ko će pobediti u ratu između SAD i Irana. Ali ako me pitate ko dobija bitku za kontrolu nad Ormuskim moreuzom, jasno je da je u prednosti američki predsednik Donald Tramp. Bez obzira na suprotne tvrdnje Teherana, moreuz je praktično otvoren. Izvoz sirove nafte američkih saveznika u regionu kroz moreuz, zajedno sa isporukama alternativnim rutama, porastao je na oko 80 odsto nivoa pre rata. Istovremeno, iranski izvoz nafte pao je na nulu.
Pre nekoliko meseci, takav rast isporuka nafte smatran bi velikom američkom pobedom. Ipak, Brent, referentna cena nafte, i dalje je iznad 100 dolara po barelu. U Beloj kući se sigurno neko pita: ako je ovo pobeda, kako bi onda izgledao poraz?
Da bismo razumeli šta se dešava, dobro je početi od psihologije tržišta i fascinacije korišćenjem granice od 100 dolara po barelu kao merila uspeha ili neuspeha. Tramp dobija „palac gore“ ako Brent ostane ispod 100 dolara, a „palac dole“ ako pređe tu granicu. Brent je sada iznad 100 dolara, ali samo ako se gleda fjučers ugovor za isporuku u novembru, koji ističe u sredu. Decembarski ugovor, koji će od četvrtka biti glavni referentni ugovor, trguje se ispod 100 dolara.
U svetu u kojem društvene mreže oblikuju narative, razlika između 99,99 i 100,01 dolara za barel može biti ogromna – i apsurdna. Ipak, percepcija je važna jer utiče na ponašanje investitora. Dok su referentne cene nafte trenutno iznad 100 dolara, a prinosi na obveznice rastu, investitori mogu kupovati fjučerse na naftu kao zaštitu od rizika od inflacije, stvarajući tako neku vrstu samoispunjavajućeg proročanstva. Sličan trend videli smo početkom septembra, kada je prinos na američke desetogodišnje državne obveznice prešao 5 odsto.
Tu je i drugi psihološki faktor, povezan sa procenama vojne strategije. Mnogi na naftnom tržištu smatraju da je Tramp toliko uspešno otvorio Ormuski moreuz da Iran, pritisnut u ćošak, neće imati drugu opciju osim da dodatno eskalira vojni sukob. Ako napadi na tankere – koji se i dalje dešavaju svakodnevno – nisu dovoljni da zatvore Ormuz, Iran bi morao da napadne izvor isporuka: luke, naftovode i, na kraju, sama naftna polja.
Prema toj paradoksalnoj logici, Tramp time što dobija ključnu bitku zapravo podstiče veliku eskalaciju. Za mnoge trgovce naftom, napad početkom ovog meseca na East-West naftovod u Saudijskoj Arabiji, koji toj zemlji omogućava da zaobiđe Ormuz, predstavlja probu za ono što bi moglo da usledi. Možda.
Iran sada ima dve mogućnosti: da ublaži pregovaračku poziciju ili da eskalira sukob na način koji bi učinio Ormuz nevažnim. Naftno tržište uvereno je da će Teheran izabrati ovu drugu opciju. Vreme ističe jer iranska ekonomija svakim danom dodatno slabi pod pritiskom američke ekonomske blokade. Ono što je jasnije jeste da bi naftno tržište sada bilo ranjivije na obnovu sukoba nego u martu, jer su SAD i njihovi saveznici već potrošili značajan deo strateških rezervi, dok su komercijalne zalihe sirove nafte i rafinisanih proizvoda pale. Tramp je, međutim, pokazao da ima viši prag tolerancije na ekonomske posledice nego što su mnogi, uključujući i mene, očekivali. Pretpostavlja se da je spreman da prihvati još veće ekonomske posledice kako bi primorao Islamsku Republiku na ustupke.
Ulog je veliki. Ne računajući iranski izvoz, zemlje na obalama Persijskog zaliva pre izbijanja rata 28. februara izvozile su nešto više od 17 miliona barela sirove nafte dnevno. Sukob je u početku gotovo potpuno zatvorio Ormuz, zbog čega su svi morali da koriste ograničene alternativne rute, što je na kraju dovelo do smanjenja isporuka. Na najnižoj tački, sredinom marta, izvoz sirove nafte pao je na četvrtinu uobičajenog nivoa – na manje od 4,5 miliona barela dnevno. Nizak nivo isporuka zadržao se mesecima, da bi se u junu oporavio, a zatim dodatno povećao u julu nakon što su Iran i SAD potpisali memorandum o razumevanju kojim je rat privremeno okončan.
Taj dogovor se, naravno, ubrzo raspao, ali su tokovi nafte ostali snažni jer je američka vojska sve više preuzimala kontrolu nad plovnim putem, koristeći ratne brodove, dronove, borbene avione i helikoptere. Američka mornarica je, u tajnosti, uklonila morske mine iz Ormuskog moreuza i napravila dvosmerni koridor uz obalu Omana. U početku su konvoji prolazili samo noću, ali su u poslednje vreme počeli da plove i tokom dana, što ukazuje na sve veće poverenje Pentagona u sposobnost kontrole moreuza.
Bikovi na naftnom tržištu i dalje su sumnjali u obim isporuka i tvrdili da američka vlada uvećava podatke. Međutim, tokom poslednjih nekoliko nedelja većina njih prihvatila je da kroz Ormuz prolazi veliki broj tankera. Prošle nedelje, isporuke sirove nafte dostigle su najviši nivo u poslednjih šest meseci, od oko 14 miliona barela dnevno, prema podacima kompanije Vortexa, koja se bavi analizom energetskih tržišta. Do sličnih procena došli su i drugi analitičari koji prate kretanje tankera, trgovci naftom i zvaničnici vlada.
Konvoji imaju ogromnu cenu. Ako se zanemare vojni troškovi, angažovanje supertankera košta u proseku 30 miliona dolara po prolasku, što odgovara trošku od oko 15 dolara po barelu. Da bi konvoji bili ekonomski isplativi, zemlje Persijskog zaliva moraju da prodaju svoju naftu uz popuste, koji ponekad dostižu 20 do 30 dolara ispod tržišne cene, samo da bi privukle trgovce. Da li je to održivo? Verovatno ne.
Istovremeno, tokovi nafte kroz Ormuz neće rešiti drugi problem koji opterećuje energetsko tržište – nestašicu rafinisanih proizvoda, pre svega dizela. Isporuke benzina, dizela i avionskog goriva i dalje su na oko 50 odsto uobičajenog nivoa. Razlog je to što je transport rafinisanih proizvoda skuplji od transporta sirove nafte. Pored toga, pojedine rafinerije u Persijskom zalivu koje su napadnute u prvim danima rata još nisu u potpunosti obnovile rad.
Kada se sve sabere, naftno tržište čeka rasplet: ili će Iran sesti za pregovarački sto, pa će cene značajno pasti, ili će Teheran pojačati napade na energetsku infrastrukturu, što bi cene moglo da pošalje znatno više. Šta god da se dogodi, sadašnje stanje nije održivo. To je cena pobede u Ormuzu.
Izvor: EconomicTimes
