Zeleni oporavak nakon Covid-19: Nove strategije za naftnu industriju

Naftne kompanije su pod ekstremnim pritiskom da eliminišu svoje emisije gasova staklene bašte. Preporuke MMF za zemlja u razvoju, posebno latinoameričke, koje se oslanjanju na izvoz nafte je da diverzifikuju svoje ekonomije. Glavne naftne kompanije u Evropi su najavile da će u roku od 20 godina postati elektroenergetske kompanije.

Pandemija je naterala naftne kompanije da preispitaju svoje strategije. Tri faktora su promenila globalna tržišta: prvo, potražnja za naftom je opala zatvaranjem radionica, fabrika i prodavnica, kao i otkazivanjem mnogih međunarodnih letova, smanjenjem potrošnje i svetskog bruto proizvoda; drugo, cene akcija velikih naftnih kompanija su pale, jer se tržišta klade na „zelenu ekonomiju“; i treće, obnovljivi izvori energije koštaju dve trećine manje po kilovat-satu, dok Kina može da instalira ova rešenja po još konkurentnijim cenama.

Prema Međunarodnoj agenciji za energetiku, globalna proizvodnja nafte, gasa i rafinerijskih proizvoda je pala za 3,4% u 2020. godini u poređenju sa godinom pre izbijanja Covid-19. Ovaj pad je, međutim, bio još izraženiji u latinoameričkim državama koje proizvode naftu.

Nove strategije u zemljama proizvođačima nafte

U Sjedinjenim Državama, predsednik Bajden zabranio je horizontalnu ekstrakciju ili hidraulično lomljenje/frakcionisanje (poznatije kao fraking), iako je ta zemlja i dalje najveći svetski proizvođač ugljovodonika. Ideja je da dekarbonizacija mora sada početi, povećanjem energije koju proizvode obnovljivi izvori. Mnoge kompanije u SAD postale su distributeri „zelene energije“ i zatvorile rudnike uglja, koji su tradicionalno pružali jeftiniji izvor energije.

Evropa zamenjuje naftu tečnim gasom (LNG), koji se šalju brodovima iz američkih luka. Sa svoje strane, Nemačka zatvara svoje termoelektrane, koje su nekada sagorevale ugalj i demontira svoje nuklearne elektrane, koje zamenjuje gas koji stiže iz Rusije gasovodima.

Broj gasnih polja je povećan po cenama nižim od naftnih polja u Africi, Australiji i jugoistočnoj Aziji. U međuvremenu, Japan, takođe, zatvara svoje termoelektrane i uvozi ruski tečni gas koji se šalje tankerima iz Vladivostoka.

Štaviše, nijedna zemlja u razvoju ne može postići održivi razvoj izvozom nafte. Međunarodni monetarni fond (MMF) preporučuje da ove zemlje diverzifikuju svoje ekonomije, kao odgovor na nove zahteve privrede.

Koje strategije se sprovode u latinoameričkim državama koje proizvode naftu, poput Kolumbije, Meksika i Brazila?

Proizvođači nafte u Latinskoj Americi

Kolumbijski ministar finansija izjavio je u martu da zemlja treba da diverzifikuje svoju ekonomija, jer je previše zavisila od vađenja i izvoza nafte. Tvrdio je da je potrebno dalje industrijalizovati ekonomija, s obzirom na pad prihoda od izvoza nafte, kao i od turizma zbog pandemije.

Nova strategija je da Ecopetrol pojača svoja ulaganja u SAD, povećavajući kličinu nafte koja se vadi iz Permskog basena u Teksasu, gde već postoje ulaganja, uz mogućnost da bolje zadovolji potražnju na američkom tržištu.

Meksiko je privatizovao Pemex, dok Brazil nije promenio strukturu Petrobrasa, kompanije koja je i dalje polujavno preduzeće. Brazil se morao suočiti sa rastućom inflacijom i prodavao je gorivo za domaću upotrebu jeftinije od međunarodnih cena goriva. Ove subvencije su negativno uticale na izvozni kapacitet kompanije, koja je morala da se dodatno zaduži u dolarima. Povećani troškovi servisiranja duga naneli su štetu Petrobrasu, koji je zbog toga imao gubitke.

U januaru je Kolumbija objavila da je Ecopetrol dao javnu ponudu za kupovinu akcija ISA Grupe za četiri milijarde dolara. ISA je, do danas, najveća kompanija za prenos električne energije u Latinskoj Americi, sa sopstvenom distributivnom mrežom. Međutim, neki rizici i dalje postoje. Prema podacima Fajnenšel Tajmsa i Instituta za upravljanje prirodnim resursima, ova državna kompanija se smatra petom najranjivijom kompanijom, ako cene nafte nastave da padaju.

Ecopetrol bi mogao da postane vodeća energetska kompanija na poljima za vađenje (ekstrakciju) nafte u Kolumbiji i zapadnom Teksasu, istovremeno proizvodeći električnu energiju sa vlastitom mrežom i međunarodnim vezama.

Privatno upravljanje Pemeksa imalo je pozitivan odnos dobiti i gubitka na svom računu. Ali, kako je izjavio jedan viši izvršni direktor, da bi zaradili, cena nafte (West Texas Intermediate) ne bi trebalo da padne ispod 40 dolara po barelu. Novi predsednik Meksika, Andres Manuel Lopez Obrador je, takođe, morao da neutrališe skandale povezane sa Pemeksom.

Buduće perspektive

Naftne kompanije su pod ekstremnim pritiskom da eliminišu svoje emisije gasova staklene bašte. Međutim, kada nafta pojeftini, mnoge privatne naftne kompanije ne mogu da isplate dividende. Zemlje proizvođači nafte u Latinskoj Americi, posebno Meksiko i Kolumbija, više ne mogu dozvoliti da njihove ekonomije zavise od prihoda od nafte. To je već slučaj sa drugim najvećim svetskim proizvođačem, Saudijskom Arabijom, koja je diverzifikovala svoju ekonomiju promovišući moderne industrije.

Kolumbija i Meksiko su, takođe, preduzeli korake da ostanu ispred ovog procesa. Kolumbija je modernizovala svoju industriju i investirala u polja smeštena u SAD, kako bi diverzifikovala svoja tržišta. Meksiko je imao više prilika. Pemeks je već privatizovan i može na najbolji način iskoristiti sporazum o slobodnoj trgovini sa Sjedinjenim Državama i Kanadom. To je zemlji omogućilo da privuče investicije u pogranični region Meksiko-SAD, uključujući i takozvane makiladore, koje ulažu u to područje, koristeći prednosti nižih plata u meksičkim pezosima i mogućnost da izvoze gotove proizvode u SAD.

Mnoge naftne kompanije se već pripremaju za „zelenu ekonomiju“. Glavne naftne kompanije u Evropi su najavile da će u roku od dvadeset godina postati elektroenergetske kompanije. Oni će, verovatno, prodavati prirodni gas, ali više neće biti naftne kompanije. Pandemija i ciljevi Pariskog sporazuma za 2030. godinu takođe su doveli do dubokih promena u strukturama zemalja. Ističe vreme za preuređenje naftnih i industrijskih kompanija, kako bi prestale da emituju gasove staklene bašte i prilagodile se novom digitalnom svetu. Shodno tome, predsednik Bajden je, takođe, zabranio bušenje na naftnim i gasnim poljima na Aljasci i u području Arktika, na kom SAD imaju uticaj, ukidajući mere koje je usvojio bivši predsednik Donald Tramp.

U industrijalizovanim zemljama Zapada pojavljuju se nove strategije, posebno među potpisnicama Pariskog sporazuma, za smanjenje emisije ugljen-dioksida i svih industrijskih procesa koji ih uzrokuju. Da bi se to postiglo, brzo raste proizvodnja „zelenog vodonika“, koji ne zagađuje i konkurentan je u troškovima.

Da li će vodonik biti budući izvor energije za avione, automobile i fabrike?

Izvor: Forbes

(Autor je emeritus profesor i bivši dekan poslovne škole – Esade Business School u Španiji)

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti