Energija koja nas pokreće

Zelenu tranziciju umesto inženjera vode amateri!

Strategija Evropske unije oko klime daleko je suptilnija od onoga kako to na prvi pogled izgleda. Političke igre oko ruskog gasa opravdavaju se brigom o klimi, amateri lobiraju za obnovljive izvore - protiv uglja… To što se o zelenoj tranziciji ne pitaju inženjeri dovešće do finansijskog udara na potrošače, ne samo građane već i privredu. Rusija se tome odupire, ne odustajući od uglja, a odluke Srbije će trasirati put razvoja naše države.

Bavljenje energetikom je dobilo novi aspect – suzbijanje, odnosno smanjivanje štetnog delovanja emisije štetnih gasova (zarad sprečavanja efekta staklene bašte), naročito ugljen dioksida (CO2) na globalno zagrevanje. Predvodnik zaštite ljudske civilizacije od povišenja temperature planete Zemlje je Evropska unija, iako je daleko manji zagađivač od Kine i Sjedinjenih Američkih Država.

Kako svi živimo pod istim omotačem bilo bi korektno da se najveće zemlje sa onim manjim, dogovore o proporcionalnom smanjenju emisija CO2 – srazmerno zagađivanju koje proizvode. Ta se ideja pokušala postići Pariskim klimatskim sporazumom. Sad već bivši predsednik SAD Donald Tramp i njegova administracija su se ubrzo povukli iz sporazuma, ali Evropa je nastavila sa ciljevima i programima, kao da se ništa nije dogodilo.

Ipak, strategija Evropske unije oko klime daleko je suptilnija od onoga kako to na prvi pogled izgleda. Energetska nezavisnost Evrope je konačni cilj, a klima je samo prilika da se to i ostvari.

Političke igre sa Rusijom se nastavljaju, pa se sve više govori da je gas, kao energent, ipak, prelazno rešenje. Pošto se danas gas u velikoj meri nabavlja iz Rusije Evropa se sve više okreće prema skupljim alternativnim dobavnim pravcima, putem LNG-a, uz strategiju da nuklearne elektrane treba zatvoriti, kako to želi da uradi Nemačka.

Ovakav scenario se uporno nameće, jer se inženjeri sve manje pitaju o strategijama razvoja energetike (evropska ministarka energetike je istoričar).

Razni eksperti iz medijskog miljea uporno objašnjavaju i insistiraju na CO2 neutralnosti daleke 2050. godine. Potpuno je nejasno i neshvatljivo kako će se to postići ako se ceo svet ne priključi tom evropskom cilju, a Evropa više nema niti će ikada imati mehanizme kakve je imala u prošlosti da nameće svoju volju celom svetu jer, doba kada je Nemačka bila u stanju da izazove dva svetska rata je, na sreću, daleka prošlost.

Uredba o kvotama za podsticanje proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora energije i visokoefikasnim kogeneracijama, koja je stupila na snagu 2020. godine, verovatno će pretrpeti određene promene, jer se već sada vidi kako novi megavati obnovljivih izvora iz vetra i sunca predstavljaju finansijski udar na potrošače (stavka u računu: naknada za povlašćene proizvođače).

Osim toga, uslov da se prihvati tako velika količina obnovljivih izvora (proizvedena struja) nužno podrazumeva veliko pojačavanje prenosne i distributivne mreže, što zahteva dodatna sredstva za investicije (stavka u računu: distribucija viša/niža dnevna tarifa).

Novost je najava Evropske komisije o politici koja obuhvata i Srbiju, a koja se odnosi na regionalni razvoj i kohezionu politiku – iz tih sredstava bi se finansirala i zelena tranzicija. Postavlja se pitanje, koje će kompanije iskoristiti tu priliku, odnosno, da li je, na primer, Elektroprivreda Srbije spremnija od ostalih, uglavnom, stranih kompanija? U celoj, dobro osmišljenoj i lobistički odrađenoj akciji nejasno je puno toga: Koji su interesi građana Republike Srbije? Hoće li oni moći da  učestvuju u energetskoj tranziciji? A najvažnije pitanje je: Da li će električna energija drastično da poskupi? (Ovakav scenario će značajno uticati, takođe, i na srpske male, srednje i velike firme, kojima račun za električnu energiju čini značajan udeo u troškovima poslovanja).

Ovde se u Srbiji stvari usložnjavaju, jer lobistički krugovi sa tehničkih fakulteta i privatnih, dobro umreženih nevladinih organizacija, zagovaraju takozvani plitki pristup pri priključivanju pretežno vetroelektrana i solarnih elektrana na (još uvek) EPS-ovu elektroenergetsku mrežu.

Da bi se, ne samo političke, već i svake druge, napetosti između Evrope i Rusije smirile, potrebno je preduzeti korake za prevazilaženje loših odnosa. Neosporno je da će gas kao energent biti prisutan dugi niz godina na evropskom prostoru, kao i da će se zamenom elektrana na ugalj onima na gas emisije CO2 više nego dvostruko smanjiti. Pojavljuju se i nove tehnologije, koje se baziraju na mešavini prirodnog gasa i vodonika, čime se dodatno smanjuju emisije štetnih gasova.

Sa druge se zanemaruju negativni efekti vetroelektrana i solarnih elektrana, koje zauzimaju ogromne prostore, da ne govorimo o mini hidroelektranama, posebno onim derivacionog tipa, čiju izgradnju nikako ne bi trebalo dozvoliti, jer uništavaju tradicionalne poslove lokalnog stanovništva, stočarstvo i poljoprivredu, menjajući ih lukrativnim poslovima u kojima su obnovljivi izvori, pre svega, način brze i lake zarade, na račun trajnog uništenja prirode, što je ceh koji će platiti svi građani Republike Srbije.

Ovi fluktuirajući izvori (sunce, vetar, vode) osim velikog zauzeća prostora, zbog svoje nepredvidivosti iziskuju spremnost elektroenergetskog sistema u pogledu uravnoteženja, što opet zahteva dodatne troškove za pružanje usluga balansiranja elektroenergetskog sistema.

Dok Evropska unija, a sve više i pojedine azijske zemlje, najavljuju potpuno odbacivanje fosilnih goriva kao energenata, u što itekako spada i ugalj, Rusija ima sasvim suprotne stavove i planove. U ovoj zemlji veruju da „zelena agenda“ nema šanse za uspeh. Zbog toga ta zemlja, tradicionalno, jedna od najvećih izvoznica uglja na svetu, umesto zatvaranja svojih ugljenokopa i odustajanja od bilo kakvog investiranja u taj segment energetskog sektora, već gotovo celu deceniju čini upravo suprotno onome što radi Zapad (tu ne mislim i na SAD) – snažno investira u proizvodnju uglja, računajući da se potrebe za ovim energentom u svetu još dugo neće smanjivati.

Imajući u vidu da mnoge zapadnoevropske zemlje zatvaraju rudnike – vlastitu proizvodnju uglja, poput Nemačke, a to će zbog članstva u EU morati da učiniti i Poljska, kojoj industrija uglja osigurava čak oko 200 000 radnih mesta, Rusija se nada da će ostati jedan od retkih svetskih izvoznika uglja i da će time moći da kreira cene i da osigura dodatne velike izvore zarade.

Pred Srbijom su teške odluke. Pitanje ekologije, zaštite životne sredine, ali i vlastite ekonomije su teme koje će u najskorije vreme da isplivaju na površinu, a posledice tih odluka će trasirati put razvoja naše države.

Facebook
Twitter
LinkedIn
Email
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti

Najava Konferencije

21. decembar 2022.