Pojedini politički analitičari, pozivajući se na skorašnje izjave visokih zvaničnika stranih državnih i vojnih institucija, smatraju pat pozicijomda je novi veliki rat u Evropi ne samo moguć već, iz godine u godinu, postaje sve bliži, te se za njega treba valjano pripremiti. Svoje stanovište gotovo samouvereno argumentuju oružanom u Ukrajini, koja će, pre ili ne mnogo kasnije, dovesti do šireg frontalnog sukoba u Istočnoj Evropi iz čega će, uz adekvatnu vojnu pripremu i privredu prilagođenu ratnim potrebama, na buduću istorijsku scenu stupiti neupitan pobednik, koji će poraženom nametnuti uslove pravednog i održivog mira.

Neko bi bio surovo analitičan i rekao da prethodne tri ratne godine u Ukrajini u strateškom smislu nisu bile ništa drugo do opipavanje vitalnih funkcija državnih i vojnih aparata, ali i izdržljivost stanovništva, kako bi se jasno utvrdile prednosti i mane zaraćenih strana, kao i onih koji ih podržavaju, a onda ti zaključci sagledali u kontekstu mogućeg većeg rata, koji više ne deluje kao nešto nezamislivo na početku druge četvrtine 21. veka.

Iako je u pitanju sažetak čisto političke analize, ona se ne može isključiti iz faktora koji determinišu ekonomski ambijent u Evropi, na početku 2025. godine. Iz tog razloga, ekonomskim analitičarima sada deluje kao da se privreda, kako mala tako i velika, dodatno mora saviti pred nadmoćnim političkim interesima. I nije samo stvar poslovati u skladu sa novom realnošću, ne narušavajući sankcije ili ne diskreditujući armiju, već se mora pristati i na svojevrsan danak, istina za sada ne u krvi, već u vidu većih troškova za energente, gubitak stranog tržišta, pa čak i odvajanje dela sopstvenog proizvodnog potencijala zarad proizvodnje ratnih sirovina, vojne opreme i naoružanja. Jedno rečju, sve više se govori o esencijalnoj potrebi uspostavljanja ratne privrede, posebno u Evropskoj uniji.

Protekcionizam – novi vid evropskog privređivanja

Kao uvod u novi vid evropskog privređivanja, koji se nastoji uvesti u kratkom do srednjem roku, ističe se da je fragmentacija globalne privrede sada gotovo izvesna odnosno da se ona već dešava. Ranije, u vreme cvetanja slobodne trgovine, je reč protekcionizam imala negativnu konotaciju. Danas se stvari menjaju, i protekcionizam je nešto što se po mišljenju stratega u vodećim privredama sveta mora koristiti, ili kao preventivna mere, ili kao mera reciprociteta, da ne kažemo odmazde. Sam pojam zaštite domaće privrede od stranog uticaja se dodatno ulepšava terminom ekonomski patriotizam, koji polako počinje da se prepliće sa nečim što bi se moglo okarakterisati kao privredni nacionalizam.

Zanimljivo je da se protekcionizam ne mora uvoditi samo protiv ekonomsko-političkih suparnika, već se može koristiti i prema partnerima, kako bi se sopstvena privreda osnažila, pa makar i na savezničku štetu. Takav primer je i odbijanje administracije u Vašingtonu da da saglasnost na preuzimanje američke železare US Steel od strane japanskog konkurenta Nippon Steel, pravdajući to rizikom po nacionalnu bezbednost.

Kako kratke ratove dobija nadmoćna i u trenirana vojska, a duge održiva privreda i nadahnuto stanovništvo, postavlja se pitanje, koliko dugo će moći da se čeka? Naime, niko ne može da zna šta narod misli, posebno kada su u pitanju snažan pritisak na šire narodne slojeve. I to u vreme kada ulozi na čojanom stolu postaju sve veći, a ni najiskusniji za stolom nisu sigurni na koju će se stranu okrenuti kocka, odnosno ratna sreća.

Ratni kolosek privrede EU

Treba se za trenutak postaviti na mesto onih koji strateški razmišljaju na najodgovornijim mestima, koji, bar se nadamo, sudbinu svojih država ne prepuštaju kockanju i koji insistiraju da se uspostavi sistem koji je sposoban da se održi i pored eventualnih manjih poraza, jer nije suština dobiti svaku bitku, već rat. Upravo iz tih razloga, može se očekivati pritisak na privredu EU da se negde simbolično, negde delimično, a negde suštinski pređe na ratni kolosek.

Za očekivati je da Vašington i Brisel nastave da insistiraju na povećanju rashoda za nacionalnu i kolektivnu (NATO) odbranu članica EU. Oni ističu da je Rusija odavno prešla na ratnu privredu, dok proizvodni kapaciteti za popunu ratnog materijala i naoružanja u članicama NATO vidno zaostaje. Međutim, da bi se postigao efekat, nije potrebno samo obezbediti finansijska sredstva u budžetima, već se mora obezbediti dovoljan proizvodnja, koja podrazumeva, sirovine, mašine i radnu snagu. Ipak, verovatno je da postepeno uvođenje ratne privrede ne bi suštinski izmenilo svakodnevni život stanovništva. Ali bi svakako predstavio dodatan udar na konkurentnost EU i to iz nekoliko razloga: manje budžetskih sredstava za podršku komercijalnih poslova, porast cena sirovina, dalji porast političkog rizika, koji destimuliše investicije itd.

Patriotska ekonomija

U takvom svetu fragmentacije i izolacije, protekcionizma i cinizma, rata i pakta, žive privrednici. Na koji način bi takva privreda mogla biti primenjena na primeru običnog EU privrednika, u neimenovanoj EU članici, recimo iz industrije odeće i obuće? Jednostavno. Bili biste kao menadžer/ menadžerka firme pozvani na razgovor u državnu agenciju, ili bi Vam se najavila poseta u Vašim prostorijama.

– Dobar dan, uvaženi gospodine/ uvažena madam. Čestitamo Vam na izuzetnim rezultatima poslovanja u prošloj godini. Pored svih poteškoća, Vi ste uspeli da očuvate konkurentnost, zadržite kvalitet i ostvarite rast profita znatno veći od prosečne stope BDP-a. Posebno cenimo to što ste deo profita utrošili na društveno odgovorne teme.

– Hvala Vam, zadovoljstvo nam je što nas je naša Vlada pohvalila. Nadamo se da će u Novoj godini biti prostora da još više doniramo našem društvu.

– Zadovoljstvo je naše, jer ćete Vi znati da cenite stabilnost koju smo Vam obezbedili za poslovanje. Zapravo, taj trenutak je već došao. Očekujemo od Vas da u ovoj godini deo svog kapaciteta preusmerite sa tržišne ekonomije na potrebe Vaše zemlje, koja je ušla u fazu ratne ekonomije. Konkretno, potrebno nam je 30% vašeg kapaciteta za proizvodnju uniformi i čizama za vojsku.

– Ali… Ali, imamo ugovorene poslove, izgubićemo deo prihoda i tržišta. To će biti snažan udar na našu konkurentnost i poverenje koje partneri u zemlji i inostranstvu imaju prema nama.

– Ne brinite, mi ćemo Vas finansijski pomoći po sopstvenoj proceni.

– A koliko bi to trajalo?

– Ne zna se. Ili, ako Vam lepše zvuči „vojna tajna“. Sve u svemu, pobeda će biti naša iz čega ćete i vi imati ultimativnu korist.

– Pa moraćemo da razmislimo, znate ovo je sistem, imamo i akcionare.

– Naravno, tri dana, a za pripremu proizvodnje može i duže. Bitno je da dobijemo odgovor, a on može biti samo jedan. Srećan rad!

Naravno, zamišljeni dijalog je šaljiv, ali je u osnovi realan, jer odslikava razgovor između surovog stratega, ili nekog koga on šalje, kome su gubici privrede i stanovništva više statistička kategorija, sa jedne strane, i privrednika, sa druge strane, koji svoje zaposlene svaki dan gleda u oči. Kakav bi odgovor bio ljubaznom posetiocu, ukoliko ste privrednik iz EU, procenite sami. Verovatno biste imali dve opcije da postupite: kao Ante Marković i podnesete ostavku (date otkaz), ili da prilagodite svoje poslovanje novim okolnostima, dok Vam u ušima odzvanjaju čuvene reči pesme Ako Radjarda Kiplinga:

Ako možeš da sačuvaš razum kad ga oko tebe

Gube i osuđuju te;

Ako možeš da sačuvaš veru u sebe kad sumnjaju u tebe,

Ali ne gubeći iz vida ni njihovu sumnju;

Ako možeš da čekaš a da se ne zamaraš čekajući,

Ili da budeš žrtva laži a da sam ne upadneš u laž,

Ili da te mrze a da sam ne daš maha mržnji;

I da ne izgledaš u očima sveta suviše dobar ni tvoje reči suviše mudre;