2. Beogradska međunarodna konferencija o vodoniku
Zeleni vodonik kao putokaz energetske tranzicije
Mesto:
Hotel Crowne Plaza
Datum: 26.03.2025
O KONFERENCIJI
- Energija Balkana
SPONZORI / PARTNERI
Ključni partner
Zlatni partner
Prijatelj konferencije
Izlagači
Institucionalna podrška
Medijska podrška
VIDEO OTVARANJE
VIDEO I PANEL
VIDEO II PANEL
VIDEO III PANEL
VIDEO IV PANEL
IZVEŠTAJ OTVARANJE
Vodonik – rešenje za zelenu budućnost
U Srbiji je posle nekoliko godina priprema, u kojima su učestvovali akademska zajednica i država, kao i predstavnici privrede, formiran Klaster za promociju vodonika. Očekujem da ćemo i mi uskoro imati neke projekte iz ove oblasti, izjavila je Jelica Putniković, urednica portala Energija Balkana pred početak 2. beogradske međunarodne konferencije o vodoniku „Zeleni vodonik kao putokaz energetske tranzicije”, koju su organizovali Klaster za razvoj projekata vodonika i portala Energija Balkana, uz podršku Ministarstva rudarstva i energetike, Delegacije EU u Srbiji, Energetske zajednice, Elektroprivrede Srbije, Elektromreže Srbije i Privredne komore Srbije.
„Klaster za projekte vodonika je izuzetno važan. Okupili smo se na konferenciji o vodoniku da bismo napravili mrežu ljudi koji će se u budućnosti baviti vodonikom. Na ovaj skup dolazim ispred naučne zajednice, da podržim ovu priču, jer bez kadrova i bez edukacije, priča o upotrebi vodonika nema nikakvog smisla. Verujem da je vodonik gorivo budućnosti i da ćemo, hteli ne hteli, morati da idemo u tom pravcu, jer nas okolnosti i sve što se dešava u svetu tera u tom pravcu. Vidimo da je energetika ključno svetsko pitanje, da se verovatno svi ratovi trenutno vode zbog energetike, tako da to govori koliko je ova tema važna”, izjavio je Vladimir Popović, dekan Mašinskog fakulteta pozdravljajući prisutne ispred Klastera za razvoj vodonika.
Dekan je ocenio da Srbija kao mala zemlja ne može da bude ključni faktor u razvoju tehnologije ali da će ona primenjivati tehnologije koje se razvijaju.
„Mi moramo tu da budemo u korak sa događanjima. Srećom, imamo i druge izvore energije i sve njih bi trebalo da čuvamo. Ovo nikako ne znači da se odričemo hidropotencijala i svih drugih potencijala, pa čak i uglja, onoliko koliko možemo da ga koristimo. A naša šansa je da nađemo neku malu nišu, gde možemo da budemo deo velike priče o ovoj temi”, naveo je Popović.
I na globalnom nivou, tehnologije upotrebe vodonika se tek razvijaju, a prethodnih decenija bilo je više pokušaja da se naprave vozila.
„Sada imamo priču sa gorivnim ćelijama, koja je dobra priča. Verujem da je to u auto-industriji svakako budućnost, kratkoročno posmatrano, a možda i dugoročno, jer hibridi su vozila koja u ovom trenutku imaju najbolju raspodelu onoga što nam daju i onoga što možemo da koristimo”, rekao je Popović.
Dodao je da se Mašinski fakulutet godinama bavi temama vezanim za vodonik. Pre tri-četiri godina fakultet je napravio nacrt Vodonične strategije, koja nije strateški dokument, već prvi pokušaj da se prikažu razmatranja na temu vodonika.
„U pitanju je čitav niz stakeholder-a koji su potrebni da ovu temu razvijamo. Ključno je povezivanje i pravljenje mreže. Vodonik se može naći samo u jednom scenariju Strategije razvoja energetike a obrazovne ustanove treba da se prilagode tome. Mi smo mala zemlja i teško da možemo da razvijemo naprednu tehnologiju u samom vrhu, ali možemo naći neku nišu, u kojoj možemo da se prepoznamo u ovom procesu. Važno je što se ova konferencija održava u ovom trenutku, jer pokazuje da mislimo o budućnosti”, rekao je Popović.
Svi teže da naprave zeleni vodonik
Govoreći o tome da se vodonik vidi kao jedno od ključnih rešenja za zelenu energetsku tranziciju, Jelica Putniković je istakla da je vodonik i dalje u jednoj vrsti eksperimentalne faze, zato što se pokušava naći što jeftiniji način za njegovu proizvodnju.
„U zavisnosti od izvora vodonika postoje razne frakcije, od crnog do zelenog. Svi teže da naprave zeleni vodonik, jer je ideja da on bude ekološki čist, da bude što jeftiniji i da pomogne u energetskoj tranziciji, kako bi se prešlo na zelene izvore energije. Vodonik može puno da doprinese, jer može da se meša sa prirodnim gasom – do 10 odsto. A radi se i na iznalaženju rešenja kako da se ekološki a jeftinije transportuje, da transport bude bez gubitaka ovog gasa, jer sada ima gubitaka u transportu vodonika”, rekla je Putniković.
Kada je reč o područjima primene vodonika, navela je da ima konkretnih primera kao što su vozovi, autobusi, kamioni na vodonik i da je na konferenciji prisutan izlagač koji proizvodi autobuse na vodonik.
„Vodonik može biti rešenje za skladištenje energije. Ako se iz solarnih panela ili vetrogeneratora proizvede neka veća količina električne energije, koja ne može da ide u mrežu, onda je rešenje da se ta energija pretvori u vodonik – da imamo uskladištenu energiju. To je ekološki mnogo čistije rešenje nego, na primer, da se prave baterije koje su i dalje previše skupe i ne mogu dugo da skladište energiju”, rekla je Putniković.
EPS pokrenuo analizu korišćenja vodonika
„Elektroprivreda Srbije” pokrenula je analizu mogućnosti i opravdanosti korišćenja postrojenja za proizvodnju i skladištenje vodonika i goriva na bazi vodonika u proizvodnim kapacitetima, koja će pokazati koje su nam mogućnosti i kako možemo pokrenuti korišćenje vodonika za naše potrebe”, rekao je Dušan Živković, generalni direktor EPS AD.
Preostaje da se odrede potencijalne lokacije, veličina i način upotrebe postrojenja. Cilj je skladištenje energije, diversifikacija skladišta, smanjenje potrošnje fosilnih goriva za proizvodnju energije, povećanje energetske efikasnosti proizvodnje energije, kao i integracija varijabilnih OIE i optimizacija elektroenergetskog bilansa EPS.
„Već dugo u energetskom sektoru Srbije i regiona govorimo o upotrebi vodonika i ističemo da je uvođenje vodoničnih tehnologija jedan od izazova i prilika u procesu dekarbonizacije. Energetska tranzicija i dekarbonizacija nisu realnost samo energetike već cele privrede, celog društva. Elektroprivreda Srbije je pozicionirana i ima želju da bude lider u ovoj transformaciji i uveren sam da može da pokrene Srbiju ka novoj vodoničnoj budućnosti. U periodu pred nama, za 10 do 15 godina, vodonik može da nađe svoje mesto u budućnosti”, naglasio je Živković.
Prema njegovim rečima, energetska budućnost podrazumeva i mnogo značajniju saradnju za partnerima, kompanijama koje su ovde prisutne i koje su već u dobroj meri odmakle u istraživanju i ravoju tehnologija.
„Sigurno je vodonik značajan segment za nove poslovne mogućnosti, kada je u pitanju srpska privreda. Jedna kompanija koja je značajan sponzor današnje konferencije napravila je pomak u razvoju svog biznisa, prešla je „igricu“ novih tehnologija OIE i taj put je definisala. Sada ta igrica vodi tu kompaniju dalje. Verujem da će biti više takvih kompanija, koje će krenuti tim novim putem, i on će ih vući dalje. Prepoznajemo da je globalno tržište vodonika u ekspanziji. U Centralnoj Evropi formiraju se kompanije za proizvodnju i snabdevanje vodonikom. Mislim da će i srpska prirveda i eneregtika naći mesto na tom putu. Koliko smo posvećeni ovim procesima, pokazuje činjenica da želimo da doprinesemo procesu dekarbonizacije energetskog sektora i Srbije kroz projekte koje razvijamo. Pre svega mislim na reverzibilnu HE Bistrica, kao podršku ovim projektima. S druge strane, imamo projekat za 1 gigavat solara sa partnerima. U fazi smo pred puštanje u rad naših proizvodnih kapaciteta, male solarne elektrane u Kostolcu i vetroparka u Kostolcu, gde je u toku podizanja 16-og generatora od ukupno 20”, rekao je Živković.
EU osniva Banku vodonika
Upotreba vodonika, pored ekoloških pogodnosti, privredi donosi i značajne ekonomske koristi, jer razvoj lanca vrednosti vodonika od proizvodnje do krajnje upotrebe može stvoriti milion radnih mesta širom Evropske unije. Zeleni vodonik može smanjiti uvoz energije, čime se povećava energetska nezavisnost i otpornost, rekla je Plamena Halačeva, zamenica šefa delegacije EU u Srbiji.
„Jedan od ključnih mehanizama koji podržavaju ambiciju Evropske unije u vezi sa zelenim vodonikom je osnivanje Banke vodonika. Ovaj inovativni finansijski instrument je dizajniran da otključa i pojednostavi pristup kapitalu za projekte vodonika širom Evrope. Živimo u eri koju definiše potreba za prelaskom na održivu energetsku budućnost. Globalna potrošnja energije, koja se u velikoj meri oslanja na fosilna goriva, ne samo da doprinosi emisiji gasova staklene bašte, već i podstiče geopolitičke tenzije i ekonomsku nestabilnost. U tom kontekstu, Evropska unija je postavila ambiciozan cilj da postane prvi klimatski neutralan kontinent do 2050. godine. Centralni deo ove vizije je razvoj otporne i održive energetske infrastrukture u kojoj će zeleni vodonik igrati vitalnu ulogu”, istakla je Halačeva.
Dodala je da je Evropska unija usvojila strategiju razvoja upotrebe vodonika, što predstavlja kamen temeljac Evropskog zelenog dogovora, dizajniranog da ubrza primenu tehnologija obnovljivih vodonika i stvori integrisano i konkurentno tržište vodonika.
„Da bi prevazišla tehnološke izazove, Evropska unija ulaže velika sredstva u istraživanje i razvoj novih tehnologija. Prelazak na ekonomiju vodonika zahteva, naravno, više od same proizvodnje. Zahteva sveobuhvatnu infrastrukturu za skladištenje, distribuciju i krajnju upotrebu. Strategija EU predviđa mrežu stanica za dopunu vodonika, prekograničnih cevovoda i skladišnih objekata, koji mogu efikasno upravljati energetskim tokovima. EU aktivno radi na uspostavljanju zajedničkih standarda za bezbednost, kvalitet i sertifikaciju vodonika. Nedavnim izmenama srpskog nacionalnog zakona o energetici vodonik je uveden kao izvor energije. Evropska unija je spremna da finansira tehničku pomoć Ministarstvu rudarstva i energetike, da pripremi akcione planove i proceni izvodljivost ulaganja u vodonične projekte u Srbiji. Takođe, naši grantovi za proizvodnju energije u Srbiji mogu da podrže taj cilj”, poručila je Halačeva.
Energetska zajednica priprema Četvrti paket o gasu
Evropska Komisija podržava Srbiju, to uvek ide sa nekakvim uslovima. Želeo bih da pohvalim Srbiju na velikom progresu koji je napravila pre nekoliko dana – u pitanju je sertifikacija Transportgas Srbija nakon niza godina, na osnovu mišljenja Sekretarijata, što je veliki korak napred, rekao je Predrag Grujičić, šef jedinice za gas Sekretarijata Energetske zajednice Jugoistočne Evrope.
„Pozivamo Transportgas da se uključi u eksploataciju, investicije i transport vodonika bilo koje boje. Kada govorimo o tranziciji, Sekretarijat naglašava još jednu, možda nedovoljno shvaćenu komponentu, da tranzicija treba da bude uređena. Tranzicija ima ogromne društvene, ekonomske i političke posledice. Potrebno je da napravite tranziciju tako da imate vrlo malo, ili nimalo gubitnika. Zato je tranzicija često jako duga – proces koji će da traje do 2050. godine – i posle toga. Evropska Unija nije donela samo razne propise, već čitav jedan paket koji menja Treći paket o gasu – paket za dekarbonizovane gasove i vodonik. Svaka energetska politika mora da se prenese u regulatorni okvir, ako hoćete da imate business case i da imate uspeha. Preporuka za Srbiju jeste da sve vaše planove i politike iz nacionalnog i klimatskog plana prenesete u zakonodavni i regulatorni okvir, da bi biznis mogao da zna šta može da očekuje kada razvija vodoničnu ekonomiju”, rekao je Grujučić.
Naveo je da ne zna kada će Energetska zajednica da usvoji Četvrti paket o gasu, ali da je usvojila Četvrti paket o električnoj energiji i veliki broj zelenih propisa.
„Potrebno je puno vremena ugovornim stranama – Zapadni Balkan, Ukrajina, Moldavija, Gruzija – da „svare“ sve te propise i da ih pravilno primene. Mi se još uvek bavimo Trećim paketom o gasu, koji još nije završen. Četvri paket o struji još nije završen. Nadam se da će 2026/27. vodonični regulatorni okvir da postane zakon i za naše stranke, u zavisnosti od toga kada Evropska Komisija predloži paket. Šta on sadrži? On je dosta fleksibilan. Ja se nadam da će da donese fleksibilnost i omogući da se određeni izuzeci primene na transportni sistem vodonika. U EU imate oko 200.000 kilometara mreže za prirodni gas, a samo 2.000 kilometara mreže koja je isključivo za vodonik. Vodonik se do sada najčešće proizvodio i koristio na istom mestu. Ako želite da razvijate tu mrežu, pretpostavlja se da će do 2030. da se naprave neke nove voodnične cevi i da će 15 do 20 odsto mreže za gas da se preusmeri za vodonik. To su preduslovi za EU i pretpostavljam da će slične stvari da se dešavaju u Srbiji“, procenio je Grujičić
Prema njegovim rečima, ne postoje veliki pomaci u primeni vodonične tehnologije u našoj zemlji, a „kada se završi rat u Ukrajini, verovatno će Srbija i Ukrajina biti prve zemlje koje će pokrenuti projekte povezivanja kroz vodonične doline sa svojim susedima iz država članica Evropske unije”.
Iskorak Srbije u razvoju upotrebe vodonika
Srbija je napravila značajne iskorake u protekloj godini u pravcu regulisanja i podsticanja razvoja upotrebe vodonika, izjavio je Rade Mrdak, savetnik ministarke rudarstva i energetike za oblast obnovljivih izvora energije.
„Najznačajniji iskorak predstavlja usvajanje Strategije razvoja energetike, koja je po prvi put eksplicitno prepoznala značaj vodonika u energetskoj tranziciji Srbije. Pored toga, izmenama i dopunama Zakona o energetici predviđeno je donošenje programa razvoja i upotrebe vodonika, čime je vodonik dobio prvi poseban dokument javne politike. Ova pravna i strateška rešenja će omogućiti dalji razvoj i implementaciju vodonične tehnologije u našoj zemlji”, rekao je Mrdak.
Evropska unija prepoznata kao globalni lider u razvoju vodonika, kako kroz strateško planiranje, tako i kroz regulatorni okvir koji pozitivno deluje na privatni sektor i istraživačke institucije. Mrdak kaže da Srbija, kao zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, prati trendove i prilagođava svoj regulatorni okvir, kako bi osigurala konkurentnost i održivost energetskog sektora. Ministarstvo rudarstva i energetike, prema njegovim rečima, ostaje posvećeno stvaranju pravnog i strateškog okvira koji će omogućiti ubrzan razvoj inovacionih rešenja u Srbiji.
Japan – vodeći u tehnologiji vodonika
Japan je vodeća zemlja u svetu kada je u pitanju prelazak na tehnologiju vodonika i prva zemlja koja je komercijalizovala vozila sa gorivnim ćelijama. Broj patenata koji Japan ima u oblasti tehnologije vodonika najveći je na svetu, a naša domaćinstva sada počinju da koriste gorivne ćelije za proizvodnju električne energije, rekao je Akira Imamura, ambasador Japana u Srbiji, u govoru dobrodošlice.
Gorivna ćelija je uređaj koji direktno pretvara hemijsku energiju goriva, najčešće vodonika, u električnu energiju kroz elektrohemijsku reakciju s kiseonikom, bez sagorevanja.
„Zadaci Japana su smanjenje emisije štetnih gasova, ekonomski rast i energetska sigurnost, a vodonik vidi kao ključnu tehnologiju u postizanju tih ciljeva. Želimo da svoju tehnologiju i znanje delimo sa drugim zemljama. Sa Srbijom sarađujemo u mnogim oblastima zelene tranzicije i želeli bismo da nastavimo saradnju uključujući i oblast vodonične tehnologije”, rekao je Imamura.
Japan je 2017. usvojio strategiju za razvoj upotrebe vodonika. Ona je revidirana 2023. godine i prema novoj strategiji zemlja će uložiti 100 milijardi američkih dolara u tehnologiju vodonika. Međutim, u prelasku na vodoničnu tehnologiju najveći problem predstavlja visoka cena proizvodnje i infrastruktura.
„Počeli smo da gradimo brodove za transport vodonika. Nakon transporta i skladištenja, prelazimo na cevovode koji će se koristiti za transport vodonika za krajnje korisnike, odnosno za proizvodnju električne energije i industrijsku upotrebu. Naš fokus je na razvoju čvorišta podrške “, istakao je japanski ambasador.
Dodaje da Japan teži i ka izgradnji brodova koji će kao pogon koristiti vodonik, jer je neophodno da zemlja smanji emisije ugljen-dioksida u svom pomorskom transportu, ali i eksperimentiše sa upotrebom derivata vodonika kao što je amonijak.
IZVEŠTAJ I PANEL
Pančevo – mogućnosti i perspektive za vodoničnu dolinu Srbije
Vodonična dolina je pokušaj da se skupa tehnologija proizvodnje vodonika uvede u realan život. Na tom putu, vodonična strategija ima ključni značaj, jer pokazuje da postoji fokus na primenu vodonika i namera da se u ovaj proces uključe i drugi akteri u Srbiji. Ona bi omogućila razvoj i privrede i nauke. Domaći kandidat za vodoničnu dolinu je Pančevo, jer ima industrijske potrošače, gasovod i mogućnost transporta Dunavom, rekli su učesnici panela „Vodonična dolina – mogućnosti i perspektive za Srbiju“.
Ovo je prvi u nizu panela o vodniku ove godine i priča se zahuktava. Pojam vodonične doline nije potpuno nov. Sa njim se srećemo već godinama, ali je nov sam koncept i način kako se pristupa vodoničnoj dolini. U pitanju je je jedna geografska regija u kojoj se dešava proizvodnja, distribucija i potrošnja energije dobijene iz vodnika, rekao je Nebojša Lapčević, moderator prvog panela na konferenciji „Zeleni vodonik kao putokaz Energetske tranizcije“.
Miloš Banjac, profesor Mašinskog fakulteta, podseća da je fakultet 2021. godine pripremio Nacrt vodonične strategije, sa namerom da ga Vlada usvoji – ali je na tom putu došlo do zastoja. Izrazio je nadu da će taj dokument biti ažuriran i usvojen.
„Mi smo tu pokušali da sagledamo kakva je situacija u Srbiji. Prepoznali smo da je, kako bismo na vreme uhvatili korak sa ovom novom tehnologijom, potrebno da uključimo sve aktere u Srbiji i da počnemo da se ozbiljno bavimo time, da uključimo MRE… Resorno ministarstvo treba da pokrene donošenje zakonskih i podzakonskih akata. Predvideli smo i uvođenje vodonika u nastavne programe, načine kako se proizvodi i kako može da se koristi i da se sve zainteresovane strane uključe u ovaj proces, da bi mogli na okruglom stolu da se dogovaramo sa privredom, naukom i energetikom – u kom pravcu ćemo dalje da sarađujemo. Od tada do danas nastao je klaster. Nema još konkretnih projekata, ali oni su u najavi. Što se tiče vodoničnih dolina, vidimo na primeru Slovenije da su tri zemlje uključene u realizaciju. Slično bi moglo da se primeni u Srbiji, što je još jedan pokušaj da se ova veoma skupa tehnologija uvede u realan život”, rekao je Banjac.
EU treba da nam pomogne da postanemo CO2 neutralni
Evropa ima brojne projekte. gde podstiče razvoj tehnologija za proizvodnju, skladištenje i korišćenje vodonika. Jedan od načina su i ove doline, koje će pokazati kako će taj sistem da funckioniše. I dalje postoje brojne prepreke na tom putu. Osim cene, u tehnološkom smislu ima mnogo elemenata kojima može da se poveća efikasnost i na taj način smanji cenu.
Ekonomska logika govori da treba uvesti najjeftinije energetske izvore. Banjac smatra da bi bilo logično da se još neko vreme zadrži fokus na fosilnim gorivima, naročito prirodnom gasu. S druge strane, eneregtska logika govori da ćemo sa ogromnim količina OIE iz vetra i sunca polako ući u problem sa balansiranjem elektroenergetskog sistema.
„Sada se krećemo na nivou proizvodnju električne energije od 8 do 10 odsto u piku vezano za OIE, a to će preći 15 odsto, a možda dostići 20 odsto. To će biti pogonski zamajac, koji će dovesti da viškove električne energije, koje će se pojaviti u tom trenutku, sistem neće moći lako da izbalansira, s obzirom da će proći neko vreme pre nego što se izgrade RHE. Bajina Bašta nema taj kapcitet, Bistrica i Đerdap čekaju, to su decenijski projekti. Tu će biti ekonomska računica, da će vodonik moći da se proizvede jeftinije nego sada, s obzirom da je dominantno učešće u ceni vodonika upravo proizvodnja električne energije”, naveo ja Banjac.
Govoreći o železari u Smederevu professor je rekao da je ideja svake vodonične doline da se na jednom mestu okupi proizvodnja i potrošnja – i to više načina potrošnje. Zbog CBAM, dodatnog oporezivanje čelika će biti ekonomski razlog da se vodonik koristi u železarama. Za to treba vreme, postojaće klackalica između ekonomije i onoga što EU zahteva od nas.
„Korišćenje evropskih fodova bilo bi vrlo dobro. Trebalo bi da zahtevamo od Evrope da nam odobri značajna sredstva, umesto tek za neki mali projekat, ako želi da i mi postanemo CO2 neutralni”, zaključio je Banjac.
Vodonik iz nuklearki je budućnost
Bankabilnost je veliko pitanje proizvodnje vodonika u Evropi, jer finansijsko tržište nije spremno da rasporedi velike iznose za ovu industriju. Ali, to se dešavalo i ranije, to je bio slučaj kada su u pitanju OIE pre osam do 10 godina, objasnio je Jozef Szuper, generalni direktor, Enasco Capital.
„Niko nije razumeo solarne panele. A danas u Evropi imamo oko 200 investicija samo u OIE. Moja vizija je da će se to desiti i sa vodonikom. Vodonik je, takođe, vertikalan, ali na mnogo kompleksniji način. Mislim da nam je potrebno da više učesnika bude uključeno u razvoj i izvršenje projekta. Banke i finansijske institucija bi trebalo da razumeju vodonik. Bankabilnost je moguća u ovom trenutku, sa ovom tehnologijom, samo sa grantovima. Grantovi su veoma važni. Ne manje bitno je da imate strategije za ublažavanje rizika u zemljama, jer bi to moglo da privuče investitore. Oni se sada muče sa solarnim projektima, što je dobro za vodonik, zbog cena obnovljive energije. Ovde govorim samo o zelenom hidrogenu. Sivi vodonik je bankabilan, ali postoji smena ka ozelenjivanju finasiranja. Vodonik napravljen od nukelarne energije je budućnost, ili bi bar trebalo da bude”, rekao je Szuper.
EU klasifikuje upotrebu vodonika u tri kategorije – mobilnost, industrijska i energetska upotreba.
„Najjednostavnija je industrijska upotreba. Industrija koristi vodonik sada i ne mora da se prebacuje na nove tehnologije. Najteže za nas je mobilnost, postoje fiksni torškovi za pilot projekte. Fiksni troškovi za proširenje mreže su previsoki. Ne možete da budete ekonomski održivi ako pričamo o četiri – pet autobusa na gorivne ćelije. Ako pričamo o sistemu u gradu sa 40 do 50 autobusa i pokušavamo da se prabacimo na mobilnost sa gorivnim ćelijama u javnom transportu, to ima smisla, i to je ekonomski izvodljivo”, objašnjava Szuper.
Vodonična dolina je univerzalna platforma za razmenu informacija
Cena zelenog vodonika bi, po ovom stručnjaku, mogla biti 1,5 evra. Ili manje. Sa novim tehnologijama koje se razvijaju, u roku od pet godina od sada.
„Tehnologija vodonika se menja brzo, iz dana u dan, kao što se dešava i sa solarnim panelima. Pogledajte sada njihov stepen efikasnosti. Potrebna nam je dobra saradnja sa drugim dolinama vodonika, koje mogu da uvoze vodonik, kako bi imali miks cena vodonika. Pristupačnost je izazov u Centralnoj Evropi – borimo se da dobijemo dobru cenu vodonika. Fokus je na tome da uvozimo zelenu električnu energiju, na primer iz Ukrajine, pa da je koristimo na licu mesta. Važno je da je 90 odsto potrošnje vodonika na licu mesta, dok se 10 odsto transportuje na druge lokacije. To će se promeniti. I, to će, takođe, menjati investicionu klimu. Izazov su i razlike između zemalja koje su se uključile u ovaj projekat doline vodonika. Uključena je Austrija, koja je pet, šest godina ispred Mađarske i Slovačke, u smislu proizvodnje i dostupnog novca za ove projekte”, naveo je Szuper.
Vodonična dolina je univerzalna platforma za razmenu informacija o velikim industrijskim projektima prozvodnje vodonika, razvoju tih tehnologija, njihove mogućnosti učešća u eneregtskoj tranziciji. To je i platorma uspostavljanja različitih politika za podsticaj proizvodnje zelenog vodonika u čitavom njegovom lancu, ali i način promocije zelenog vodonika, počev od Vlada do krajnjeg korisnika i stanovništva, rekao je Slobodan Cvetković, viši naučni saradnik, direktor Centra za ekologiju i tehnoekonimiku, Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju.
„Taj koncept je nastao pod plaštom Horizon programa Evropske komisije. Naučna zajednica vidi uključenje u takve sisteme. U okviru jedne vodonične doline možete da razvijate više projekata. Dolina o kojoj smo pričali, ima čak 17 svojih projekata, gde različite institucije učestvuju i imaju mogućnosti da razvijaju nove tehnologije, načine upralvjanje, primene veštačke inteligencije, primene novih materijala, povećanje efikasnosti elektrolizera i tehno-ekonomska optimizaciju takvih projekata. Mi treba da svedemo cenu zelenog vodonika na nivo prihvatljivosti za krajnje korisnike”, rekao je Cvetković.
Podsećajući da je cena tog vodnika daleko veća od cene vodonika koji se dobija iz prirodnog gasa Cvetković ističe da je najveći trošak obnovljivih izvora enerigije.
„Ako računamo po kilogramu vodonika, 50 do 55 odsto je cena električne energije iz OIE, 30 do 35 odsto je cena elektrolizera a 10 do 15 odsto se odnosi na pripremu vode i kompresorske sisteme. To je ceo sistem vrednosti, gde naučna zajednica treba da uđe, počev od ispitivanja, bazičnih naučnih istraživanja o materijalima, sistemima efikanosti, upravljanju, načinima promocije ali i tehno-ekonmske optimizacije, gde posebno mesto zauzima veštačka inteligencija. U sektoru energetike, gde smatramo da će vodonik biti, AI može da bude jedan od nosilaca”, objašnjava Cvetković.
Kadrovi su ključni
Dodaje da naučnoj zajednici i privredi Srbije treba razvoj kadrova, koji će moći da rade na ovim tehnologijama. Kako je rekao, potrebno je da školujemo kadrove od srednješkolskog do unverzitetskog obrazovanja – do formiranja istraživačkih timova.
„Na prstu jedne ruke mogu da se pobroje istraživački timovi koji se bave ovom temom. Ovo je propulzivna tema u Evropskoj komisiji i Srbija, kao deo Evrope, mora da prati te trendove i da obezbedi prisustvo i mogućnost korišćenje zelenog vodonika, ne samo kao nosica energije već i kao energenta. Kada je reč o vodoničnoj tehnologiji, obavezno moramo da vodimo računa i o primenu kiseonika. Na devet kilograma ulaza, dobijemo jedan kg vodonika i osam kilograma kiseonika. Sve to morate da upakujete, a kiseonik može da nađe svoju primenu u energetskom sekotru za smanjenje emisija”, naveo je Cvetković.
Problemi vezani su vodonik su zapaljivost u određenim koncentracijama, zatim i skladištenje, jer dolazi do njegovog prolaska kroz sistem skladišta i gubitaka, ako se vremenom ne troši.
„Za takva postrojenja, gde se skladište veće količine, potrebne su posebni programi zaštite od požara, prevencije udesa. Srbija na tome radi i imamo domaću regulativu. Slažem se da, ako nemamo rešenja, treba da potegnemo za nekim primerima dobre prakse i standardima koje imaju neke zemlje, kao što su Japan, SAD, Koreja – da ih implementiramo. Kada govorimo o zelenim eko-tehnološkim parkovima, ideja je da imate mogućnost da na jednom mestu obezbedite proizvodnju, distribuciju, korišćenje I, po mogućnosti, reciklažu delova koji se koriste u proizvodnji vodonika.
Praktično, eko-tehnološki parkovi bi izgledali tako što biste imali postrojenje koje bi proizvodilo vodonik, druga postrojenja koja bi koristila taj vodonik za eneregnet ili za proizvodnju veštačkih đubriva i druge privredne aktivnosti. Na taj način bi uvezali ceo lanac sistema.
Neophodna je vodonična strategija
Vodonik pruža mogućnost da se razvija privreda, da se uključi nauka kroz inovacije, školuje kadar koji će moći da radi na ovim sistemima, upravlja njima i da ih održava. Imamo zatvoreni krug, gde bismo sve to mogli da pokažemo i da to bude dobar primer prakse, pilot projekat koji može da ukaže na mogućnosti vodonika. Ne treba da očekujemo neku eksploziju, ali treba ići polako – u svemu. Počeli smo 2004. sa OIE a sada pričmo o vodoniku. Tu je zakonska regulativa koja to dozovljava, kroz sisteme podsticaja, inovativne projekte, pilot projekte, gde bismo uspostavili koncept eko-parkova, zelenih delova, gde bismo značajno smanjili emisije iz takvih sistema, ali obezbedili energiju i budućnost proizvodnje hrane. Vodonik koji je nastao možete da koristite za proizvodnju amonijaka i uree.
„Mi dajemo ogromna sredstva za uvoz takvih đubriva a ovakvim celinama mogli bismo da obezbedimo lanac snabdevanja, da imamo dovoljno hrane i energije i da ponudimo za izvoz ono što proizvedemo u takvim sistemima, uz obaveznu dekarbonizaciju i smanjenje emisija”, navodi ovaj stručnjak.
Cvetković smatra da se od Srbije ne može očekivati industrijski bum, nešto nalik nemačkoj proizvodnji elektrolizera, ili da će da proizvodi gorivne ćelije. Ono gde bi mi mogli da se „udenemo“ su konsalting, usluge održavanja kompresorskih sistema, proizvodnje nekih delova elektrolizera, usluge upravljanja, primena informatačkih tehnologija, organizacija događaja koje promovišu takve sisteme.
„Možemo da organizujemo servisne usluge gde bi radili na održavanju ovakvih sistema za određeni region. Posle određenog vremena mogli bi sa takvim znanjem da krenemo na formiranje proizvodnje određenih kompleksnih sklopova, koji daju mogućnosti primene takvih sistema u Srbiji, uz angažovanje naučne zajednice, kako bi kroz pilot projekte dokazali da je Srbija kadra da se uključi u energetsku tranzciju. Nećemo biti proizvođači ključne opreme ali možemo biti proizvođači kompnenti i ponuditi svoje usluge u održavanju, projektovanju, izvođenju radova, kada takvi sistemi krenu da se primenjuju”, kaže Cvetković napominjući da je vodonična strategija, odnosno program, ključ i da bez nje ne može.
Moraju da nas prepoznaju u Evropi da imamo fokus da idemo na primenu vodonika, i da kroz strategiju nameravamo da uključino ostale aktere. Tranzicija mora da bude podjednako dobra za sve. Nekom radniku koji radi u sektoru proizvodnje uglja treba da objasnite da će da izgubi posao i da treba da nauči nešto novo o vodoniku.
„Sve to polazi iz tog ključnog dokumenta, morate da donesete starteške dokumente. Imamo zakonsku regulativu koja dozvoljava inicijalni deo. Ne trebamo da budemo ostrvo u Evropi na kome nema te tehnologije. Mora da se osmisli politika i da se krene u realizaciju”, pojasnio je Cvetković.
Pančevo – kandidat za vodoničnu dolinu
Još pre dve godine Srbijagas je formirao radnu grupu, koja je uključila profesore sa stranih i domaćih univerziteta, stručnjake iz ove oblasti i stručnjake iz Srbijagasa, koji mogu da učestvuju u razvoju vodonične strategije. Cilj radne grupe je, pre svega, da prepozna izazove i koji su okviri u kojima možemo da se krećemo – pravni, ekonomski, tehnološki i tehnički, rekao je Jovica Budimir, izvršni direktor za investicije u Srbijagasu.
„Znamo da je Srbijagasa kompanija koja je registrovana za trgovinu, skladištenje i transport prirodnog gasa. U međuvremenu smo potpisali konrektan memorandum sa kompanijom Lajpcig Enerdži iz Nemačke, koja se pokazala koa jedan od ozbiljnijih partnera, možda i jedini. Ne znam da li je još neko došao sa konkretnim projektom za razvoj i implemetaciju vodonika. U Somboru oni grade jedan elektrolizer i solarnu elektranu. Tražili su u Srbijagasu partnera koji bi mogao da taj vodonik, koji se proizvede u solarnoj elektrani, utisnu u sistem Srbijagasa. To nas je podstaklo da počnemo da analiziramo šta se dešava u realnim uslovima. Očekujemo da u narednom periodu ispitamo naš system”, rekao je Budimir.
Gasovod su relativno stari i postoji pitanje umešavanja vodonika, da li je to 5, 10 ili 20 odsto. Predstavnik Srbijagasa ističe da kompaniji predstoji da ispita cevi, jer molekuli su različiti, toplotna moć vodonika i gasa je različita.
„Zato imamo sporazum potpisan sa Fakultetom tehničkih nauka. Očekujemo pomoć njihove stručne laboratorije, kako bi u kratkom roku dobili rezultate koji će pokazati šta će se dešavati sa umešavanjem vodnika i prirodnog gasa”, rekao je Budimir.
Kada je u pitanju pravni okvir, Budimir kaže da je jasno da još uvek nemamo regulativu koja bi mogla da podstakne i podrži ovu inicijativu. Imamo dva pravca – da sami pravimo pravilnike, strategiju, regulativu ili da to preuzmemo od neke evropske države ili EU.
Kada je u pitanju projekat u Somboru, predviđeno je da se realizuje 4 MW snage elektrane, a 2 MW je predviđeno za elektorlizer. Oko 1.300 sati predviđeno je godišnje da radi elektrana koja bi proizvodila 50 kilograma vodonika na sat, što daje 60 do 65 tona na godišnjem nivou.
„Ideja je da do kraja sledeće godine završimo projekat. Da li će transport ići preko tankera, specijalnih posuda, koje mogu da izdrže te visoke pritiske, ili ćemo pokušati da direktno idemo prekoa naše mreže, s obzirom da je Vojvodina pokrivena gasnom mrežom, to zavisi od naših analiza. Konkretno, od toga kako se oprema ponaša u tim uslovima, koliko je spremna naša instalacija da prima, da ne pričamo o pravnom okviru i registraciji Srbijigasa, što je preduslov da možemo da se bavimo transportom ili skladištenjem električne energije kroz vodonik. To su izazovi koje moramo da rešimo u kratkom period, a mnogo toga treba da uradimo”, rekao je Budimir.
Kako je naveo, u poslednje vreme se sve češće priča o Pančevu kao ozbiljnom kandidatu za vodoničnu dolinu, jer ima velike industrijske potrošače. Tu je azotora, gasovodni kapaciteti su prisutni a moguć je i transport vodonika Dunavom. To su karakteristike koje kandiduju Pančevo kao jedan od najozbiljnih mesta za vodoničnu dolinu.
IZVEŠTAJ II PANEL
U Novom Sadu se gradi najveće sezonskog toplotno skladište na svetu
Budućnost zelenog vodonika, kao energetna i nosica energije, zavisiće od razvoja tehnologija, cena varijabilnih obnovljivih izvora energije, koji imaju dominantan udeo u ukupnim troškovima proizvodnje, ali i od podsticaja. Jedno od rešnja je i upravljiva potrošnja, koja će reagovati na niske cene na tržištu. Kada govorimo o vodoniku kao rešenju za skladištenje OIE, postoji dramatičan izazov kako da sada, kada imamo hibridne sisteme sa visokim sadržajem varijabilnih, intermintetnih OIE, balansiramo taj sistem. Na drugom panelu 2. Beogradske međunarodne konferencije o vodoniku „Vodonik kao rešenje za izazov integracije varijabilnih OIE u elektroenergetski sistem“ učesnici su pokušali da odgovore na pitanja vezana za tehnološke aspekte i komercijalne uslove, i da li su takvi projekti bankabilni i kakva je korelacija sa cenama.
Nenad Šijaković, savetnik generalnog direktora za međunarodne i regulatorne poslove u EMS-u istakao je da je ova tehnologija svima nova, kada je reč o primeni u elektroenergetskom sistemu, ali da se ova oblast brzo razvija.
„Pre godinu dana nismo imali dovoljno infromacija. Ali, danas nije tako. Krajem prošle godine evropska asocijacija operatora sistema objavila je izveštaje koji pokrivaju ovu temu. U njima su definisana četiri radna režima, koji će elektrolizeri imati u odnosu na elektroenergetski sistem. U jednom od režima, elektrolizer bi bio fabrika vodonika. U zavisnosti od modela zavisi i tehnologija koja bi se primenjivala. U drugom režimu, elektrolizer bi pratio izgradnju na samoj lokaciji i proizvodili biste onoliko vodonika koliko vašem procesu treba. To je čist potrošač, tako da ne možete očekivati veliku upravljivost. Nama su interesanta dva poslednja modela. Treći model bi bio minimizacija OPEX-a, gde elektrolizer „lovi“ sate kada postoje viškovi električne energije. Ovaj model zahteva razvoj infrastrukture za transport, jer se vodonik ne troši u trenutku proizvodnje. Četvrti model je najinteresantniji. Tu elektrolizer donosi brzinu odzivu i on može da učestvuje u šemam fleksibilnosti, odnosno sekundarnoj i tercijarnoj regulaciji“, rekao je Šijaković.
Vodonik – energent, ali i medijum za skladištenje
Prema njegovim rečima, vodonik je pre svega energent, ali i medijum za skladištenje električne energije. Što se tiče bilansiranja, postoje četiri tehnička izazova integracije varijabilnih OIE, a jedan je kratkoročna fleksibilnost, odnosno postojanje dovoljno regulacione rezerve u elektroenergetskom sistemu. Elektrolizeri će, prema dostupnim informacijama, u budućnosti doneti delimično rešnje tog problema.
„Ostala tri izazova su sigurnost rada sistema, stabilnost i sigurnost snabdevanja i tu sam skeptičan. Rešenje za bilansiranje, sigurnost snabdevanja, od kad srpska elektroenergetika postoji, zasnovana su na takozvanim bazim elektranama, stabilnim proizvodnim kapacitetima koji ne zavise od vremenskih uslova, konvencionalnim elektranama sa visokim faktorom korisnosti. Nama su poznate elektrane sa visokim faktorom korisnosti – to su termoelektrane na ugalj, gas i nuklearne elektrane. Trenutno baziramo naš energetski sistem na 70 odsto proizvodnje iz TE na ugalj. Očigledno je da tog uglja nećemo imati večno. Očigledan je i pritisak evropskog zakonodavca. Moramo preći na neki drugi vid proizvodnje i pokrivanja bazne potrošnje. Ta bazna potrošnja neće opadati, ona će drastično rasti. Sektor transporta ide na elektrifikaciju, to je jasan trend. Pred toga, data centri, IT sektor, sektor grejanja i hlađenja idu na masovnu elektrifikaciju. Moramo razmišljati ne samo o zamenskim kapacitetima ogledanim u konvencionalnim elektranama, nego o povećanju tih kapaciteta“, rekao je Šijaković.
Ocenjujući da elektrane koje koriste voodnik ili mešavinu vodonika mogu delimično da nadomeste baznu proizvodnju Šijaković kaže da se postavlja pitanje da li je to ekonomski isplativo. U analizi ekonomske isplativosti, moraće da se sagleda skladištenje velikih količina vodonika i ogromnih količina vode, koja je potrebna.
„Vodonična tehnologija je dobrodošla i korisna u reševanju kratkoročne fleksibilnosti. U rešavanju dugoročne fleksibilnosti, odnosno bilansiranja i sigurnosti snabdevanja, ja bih ostao na konvencionalnim elektranama i moje konačno rešenje bi bila nuklearna energija“, poručuje predstavnik EMS-a.
Otpadna toplota – neiskorišćeni resurs Srbije
Bojan Bogdanović, direktor za energetsku efikasnost i zelene zgrade u EBRD govorio je o mogućnostima da se poveća efikasnost, sa stanovišta ukupne efikasnosti novih tehnologija sa elektrolizerima, tako što bi se iskoristila otpadna toplota.
Ističući da banka može da finansira tehnički i tehnološki zrela i bankabilna rešenja, a da bi proizvodnja zelenog vodnika bila bankabilna mora da se poveća stepen korisnosti proizvodnje i da se na taj način smanji njegovu cenu i približi ga braon verzijama Bogdanović konstatuje „Međutim, još nismo stgli tu. Otpadna toplota je najveći nusproizvod, sa 25 do 45 odsto, što je ogroman resurs. Toplota je postala skupa. U Srbiji se toplotna energija često proizvodi iz gasa i dostiže cenu od 65 evra po MWh. Bacanjem toplote, bacamo vredan resurs. Otpadna toplota može da se koristi kroz spajanje sa sektorom grejanja i industrije, a lakše je upotrebljiva u daljinskom grejanju. Srbija ima sreću da ima veliki sistem daljinskog grejanja. Danci, na primer, uvek korsite otpadnu toplotu i postižu stepen korisnosti od 90 odsto. Potrebno je „juriti“ niske i negativne cene električne energije, koje se pojavljuju i u grejnoj sezoni, ali se najčešće pojavljuju van nje. Toplotna skladišta će se koristiti za balansiranje, bilansiranje i power-to heat (pretvaranje električne energije u toplotu) i za proizvodnju zelenog vodonika. Kada proizvodimo vodonik, to bi trebalo da bude na lokacijama na kojima postoji mogućnost da se plasira u sektor daljinskog grejanja“.
Ističući da Srbija gradi najveće sezonsko toplotno skladište na svetu u Novom Sadu, Bogdanović je rekao da to predstavlja odličnu osnovu za korišćenje otpadne toplote i efikasniju proizvodnju zelenog vodonika.
„EPS je pokrenuo studiju za izgradnju toplotnih skladišta pored TE-TO Novi Sad, odakle isporučuje toplotnu energiju. Na toj lokaciji postoji logistika, napajanje, trafo stanice, visokonaponski dalekvoodi“, nabrojao je Bogdanović komentarišući da, kada proizvodite vodonik, morate da dođete do stepena korisnosti od 90 odsto i na taj način da smanjite cenu zelenih verzija.
Da bi rešenja bila bankabilna, ona moraju da budu tehnički i tehnološki zrela.
„Moramo da radimo na tehnici da bi postigli bankabilnost. Zeleni vodonik, amonijak i e-metanol su i dalje skuplji od braon verzija i time moramo da se bavimo. Energy Storage Pledge je dokument koji pokazuje da postoji svest o potrebi energetskih skladišta, a vodonik je jedna od varijanti. Njega je potpisalo 58 zemalja i 50 organizacija. Svi su oni došli od tačke da kažu da nama treba šest puta više skladišta. A ako nama treba šest puta više skladišta, to znači da potreba za skladištima raste i da banakbilnost projekata skladišta raste, usled povećanje potražnje. To znači da fokusom na toplotna skladišta i RHE, možemo očekivati smanjenje cene proizvodnje vodnika i povećanje značaja i potrebe – zbog toga što su donosioci odluka shvatili da nisu poklonili dovljno pažnje energetskim skladištima“, objašnjava Bogdanović.
Voda – komparativna prednost Srbije
Ono što će u Srbiji pozitivno uticati na ovo je izvesnost uveđenja CBAM.
„Moramo da rešimo taj problem. Ako ne budemo ispregovarali sa EU kako treba, dobićemo CBAM koji će ugroziti sektore koji bi mogli da koriste zeleni vodonik, zeleni metanol i amonijak, ali i energetski sistem. Ako uvedemo neki model cene CO2, biće odobreni grantovi. Postavljanje cene CO2 pozitivno će uticati na cene vodonika, jer će opterćivati one koji nisu zeleni i rasterećivati one koji jesu zeleni“, smatra Bogdanović.
Ocenio je da je voda izuzetno važan resurs. Da se može reći da je to komparativna prednost Srbije.
„Na cenu će najviše uticati prosečna cena električne energije. Biće interesentno da li će ti projekti biti dizajnirani da rade 8.000 sati ili će se fokusirati na „jurenje“ jeftine električne enerigje, što je dobro za elektroenergetski sistem. Idelano bi bilo da napravimo bankabilne projekte, gde bi vodonik proizvodili kada ima viškova. Ovo su sve pretpostavke, i svi smo u fazi učenja, pa čak i EBRD, ali moramo da se sastajemo i da pričamo“, ukazao je Bogdanović.
EPS planira toplotna skladišta tamo gde isporučuje toplotnu energiju
Elektroprivreda Srbije je pokrenula analize na kojim mestima bi mogla da pokrene proizvodnju vodonika i izgradnju toplotnih skladišta. U pitanju je pilot projekat koji će da pokaže gde bi EPS to mogao da primeni sličan koncept. Reč je o primeni na više lokacija gde EPS snabdeva toplotnom energijom sisteme daljinskog grejanja, rekao je Aleksandar Latinović, šef Službe za sistemske usluge EPS.
„Potrošnja vodonika je važna. Vodinik je bitan samo sa stanovišta upravljive potrošnje i samo ta proizvodnja vodonika pomaže integraciji OIE. Upravljiva potrošnja ima dva najvažnija parametra, jedan je aktivna snaga, a drugi je taj koliko će sati ta upravljiva potrošnja da radi. To dalje prouzrokuje da za neko vreme rada proizvedemo neki voodnik i taj vodonik neko mora da potroši. Potrošnja vodnika je izuzetno bitna i ako nađemo upotrebu vodnika imaćemo situaciju da su postrojenja za proizvodnju vodonika kao „demand response“ – potoršnja koja se odaziva mnogo bolje nego baterije, koje mogu da rade tri do četiri sata. I one su potrebne ali za neka dugoročna rešenja, vodonik se nameće kao najbolje rešenje“, rekao je Latinović.
I potrošnju vodonika, takođe, čeka međusektorska saradnja. Ti sektori su energetika, industrija i transport.
„Gde će najviše biti primenjen i potrošen vodonik zavisi u kom pravcu će ići razvoj vodoničnih tehnologija u naredih nekoliko godina. Ovde se podrazumeva amonijak i e-metanol. Sada imamo tržišne metanole, da možemo jeftino da proizvedemo vodonik, mogli bismo ta prodamo taj metanol. U ovom trenutku CAPEX, koji nosi sa sobom proizvodnja vodonika je dosta visok i pitnje je u kom trenutku se očekuje njegovo smanjenje. Taj metanol i dalje ne može da parira braon i plavom metanolu proizvedenom iz gasa. Zavisno od smnjenja CAPEX-a, jedno od tržišta vodnika može da bude i proizvodnja metanola a to dalje pokriva sva tri sektora – industriju, energetiku i transport. Ako budemo razvili materijale za skladištenje vodonika, velika je verovatnoća da će naći primenu u transportu. Ako energetski intezivna industrija bude opterećena CO2 taksama, to će biti jedno od tržišta“, naveo je Latinović.
EPS – idealan za izgradnju postrojenja za proizvodnju vodonika
Prema izveštaju Međunarodne agencije za obnovljivu energiju, IRENA, očekuje se značaj pad sistema za proizvodnju vodonika. Oni predviđaju do 2050. pad od četiri od sedam puta. Ako dođe od tog sniženja CAPEX-a, to je jedan od uslova da vodnična postrojenja koristimo kao „demand response“, odnosno da imamo upravljivu potrošnju, koja će reagovati na niske cene na tržištu.
„EPS je idealna kompanija za izgradnju „big-scale“ postrojenja za proizvodnju vodonika. Ima sve preduslove da bude pionir u tim poslovima. Zato što imamo elektane koje su povezane na sisteme daljinskog grejanja – to su TENT A, TEKO A, TE-TO Novi Sad i TE-TO Zrenjanin, gde imamo snažnu energetsku mrežu, plovni put, imamo postrojenje za hemijsku pripremu vodu, obučene službe koje mogu da odgovore svim potrebama. Nadam se da EPS može da bude i potrošač voodnika, i to najveći. Daleko smo od „energy-to-energy“ rešenja, odnosno da imamo postrojenje za proizvodnju vodonika, skladište i gasnu turbinu. Neke procene su da će to biti ostvarivo za pet od 10 godina, zbog CAPEX-a i činjenice da nemamo gasnu turbinu niti „hydrogen-ready“ turbinu. Nadam se da ćemo izgraditi jednu gasnu turbinu koja će moći da se koristi u tu svrhu“, naveo je Latinović.
Vodonik u TE umesto mazuta
Međutim, već sad vodonik može da se koristi za zamenu potpornih goriva.
„Ako se uzme primer TENT A, hipotetičko rešenje je da se sav mazut u TE zameni elektrolizerom, koji će proizvoditi energiju potrebnu za startovanje termo blokova i podršku vatri. Bio bi potreban elektrolizer od 97,8 MW, koji će raditi 8.760 sati godišnje. To je rupa bez dna što se tiče potrošnje vodonika. A ako se pokaže ekonomska isplativost, možemo da nominujemo jedan takav projekat. Neko može da postavi pitanje zašti bismo pravili postrojenje koje će da služi termoelektranama. Svidelo se to nekome ili ne, TE će biti kičma energetskog sistema još nekoliko decenija“, rekao je Latinović.
Objasnio je da najveći teret upravljivosti i fleksibilnosti sistema trenutno nose hidroelektrane. Ali da će se sa povećanjem OIE taj teret polako spuštati na termoelektrane. To znači češće paljene i gašenje TE, što nosi veću potrošnju mazuta i imaćemo promenu radnih režima. To, takođe, nosi veću upotrebu mazuta. Narednih najmanje 10 godina očekuje se veća potrošnja mazuta po jedinici proizvedene energije, tako da može da bude opravdana upotreba vodonika u te svrhe.
„Fokusiraćemo se na ekonomsku isplativost takvog projekta, uticaj na životu sredinu i na energetsku nezavinost, jer mazut nije proizveden u EPS, a nekad ni u Srbiji, a vodonik koji bi se koristio u te svrhe, proizvodio bi se na licu mesta“, naveo je Latinović.
Vodonična postrojenja za balansiranje EES
Dušan Vlaisavljević, šef tima za energetsko tržište i energetske analize EKC govorio je o potencijalu vodoničnih postrojenja za obezbeđivanje balansiranja elektroenergetskog sistema (EES), u kome imamo masovnu integraciju varijabilnih OIE. Evropska Unija je, kako je rekao, uvela pojam fleksibilnosti kroz tri kategorije – bilansiranje, balansiranje i problemi u prenosnoj i distributivnoj mreži. U sve tri kategorije može postojati pozitivan uticaj postrojenja za proizvodnju zelenog vodonika.
„Drugi nivo je bilansiranje sistema, koji kreće odmah posle realnog vremena. U jutarnjim satima imamo povećanje proizvodnje solarne energije, potrebno je skladištenje električne energije kroz skladišta, kao što su reverzibilne HE, ili kroz međusektorsko spajanje, kada imamo višak električne energije ili prolongirane trenutke sa neočekivano manjom proizvodnjom električne energije. Kada izbacimo fosilna goriva u procesu dekarbnizacije, ostaje sve manje upravljivih tehnologija. Potrebno je okrenuti se upravljivoj potrošnji. EU je uvela procenu fleksibilnosti sistema i za sve zemlje članice to će biti obaveza, verovatno od sledeće godine. A to će doći i u Srbiju. Izrađena je metodologija za procenu fleksibilnosti i ako ona utvrdi nedostatke, to je prostor za uvođenje elektrolizera kao postrojenja za proizvodnju zelenog vodonika. Oni su brzi sa startom, gašenjem i „rampovanjem“ i mogu biti rešnje na putu dekarbonizacije“, rekao je Vlaisavljević.
Kada su u pitanju trendovi kretanja cena, kad je EU donela plan „Repower EU“, plan je bio da se proizvede 10 miliona tona zelenog vodonika i da se isto toliko uveze 2030. godine. Prema izveštaju energetskog regulatora za 2024. godinu, potrošnja voodnika na nivou EU je ispod osam milona tona, a zeleni vodonik doprinosi toj proizvodnji samo 0,4 odsto. Trenutno je u pogonu 385 MW elektrolizera u čitavoj Evropi, tako da je potreban značajan podsticaj. To je bilo potrebno i za OIE, koji su i dalje u podsticaju.
Neophodne podsticajne mere – kao za OIE
„Prvi element je podsticaj, razvoj tehnologije i efikasnosti, a drugi element je kako će tržište to da reguliše. Cena proizvodnje zelenog vodonika je sada u Evropi 6,5 do sedam evra po kilogramu, sa ovakvim tržišnim cenama električne energije i gasa. Plavi vodonik je nešto ispod četiri evra, a sivi, prljavi, na oko 2,9 evra po kilogramu. Da bi se taj jaz smanjio, pored napretka tehnologije, projekcija je da će vrednost proizvodnje iz OIE nastaviti da pada, prevashodno u solarnim elektranama“, istakao je Vlaisavljević.
Vetroelektrane odlično drže „capture rate“, kao odnos vrednosti proizvedene električne energije i prosečne cene na tržištu. Za ove elektrane on je veoma visok – 95 do 96 odsto.
„Kada su u pitanju solarne elektrane, „capture rate“ tokom 2021. godine je bio 91 odsto, HUPEX berza je zatvorila na 114 evra, a da ste imali solarnu elektranu, vaš proizvod bi vredeo 103 evra po MWh u proseku. Prošle godine je zatvorila na 101 evra, a „capture rate“ je bio ispod 70 odsto. Srbija je malo preko, jer nemamo negativne cene. Projekcije za budućnost su da će „capture rate“ na desetogodišnjem nivou pasti na 50 odsto. Naši modeli daju prognozu od 70 do 80 evra za 10-godišnju cenu, tako da imamo pozitivne signale iz ugla cena električne energije, koja će se koristiti za proizvodnju zelenog vodonika. Ali, potreban je i tehnološki napredak i podsticajne mere da bi postigli paritet i imali održiva rešenja“, naveo je Vlaisavljević.
OIE postaju konvencionalni izvori
Evropa povlači elektrane na fosilna goriva i zamenjuje ih elektranama na OIE, koje su nekad smatrane alternativnim izvorima, ali danas postaju konvencionalni, rekao je Mladen Apostolović iz EFT-a.
„Imaćemo manje bazne energije i već imamo muke kako da je nadomestimo. Postoje najave o povećanju potrošnje zbog data centara, koji će podržati veštačku inteligneciju. Trenutni rast potrošnje nije značajan i iznosi od jedan do dva odsto u Evropi. Dodajete potrošnju, iako ne možete da pokrijete ni postojeću – pričate o fabrikama vodnika, amonijaka i e-metanola, što povećava potrošnju. Kažete da nam treba zeleni vodonik, a ta potrošnja mora da se pokrije iz OIE. Pravimo potrošnju, iako prvo treba da dođemo na bazni scenario, da to bude održivo samo za sebe. Pojavljuju se i ekonomski aspekti, jer imate nova OIE postrojenja koja teško mogu da budu bankabilna u tržišnim uslovima, zbog preterane integracije u severozapadnoj Evropi. Nemačka planira da poveća postojeći instalisani kapacitet za 78 odsto u narednih pet godina. To neće imati samo lokalni, već i panevropski uticaj. Da li je neka zemlja član EU ili nije, to ne utiče na njeno tržište električne energije. Javlja se i problem sa sklapanjem PPA ugovora (ugovora o otkupu električne energije) i bankabilnosti novih OIE projekata, koji nisu subvencionisani ili nisu na aukciji, koje smo imali dva puta u Srbiji. Imamo i karbonsku taksu, CBAM, koja ne prepoznaje električnu energiju iz OIE koja se izvozi u EU. Struja će se računati kao miks svih elektrana, bez obzira što ste uložili u OIE i napravili solarnu elektranu, vetroelektranu ili elektranu na biogas. Bez rešavanja tih problema, investicije u OIE u regionu će da se prepolove“, upozorio je Apostolović.
Neophodna međusektorska saradnja
On smatra da je jedino moguće izvesti hibridnim projektima, gde postoje paralelno fabrike vodonika, amonijaka i e-metanola i neki OIE, koji mogu biti ko-locirani, pa se ponašati kao prozjumeri, odnosno da ta lokalna proizvodnja samo služi za sopstvenu potrošnju, u kombinaciji sa drugim investitorima.
„Pričali smo o međusektoralnoj saradnji, ne samo o industrijskoj već i o investicionoj saradnji. Vidim tu prostor da investitor u veliku solarnu ili vetroelektranu sa investitorom u fabriku, naprave kombinaciju koja će fabrici obezbediti deo količina. Jer, u pitanju su varijabilni izvori i ne može da se obezbedi bazna energija, po nekoj dugoročnoj ceni. Koliko će ta cena iznositi, mora da se vidi na strani potražnje. Ona treba da se uklopi sa cenom koju bi investitor u solarnu elektranu bio spreman da prihvati, kako bi njegov povrat investicije bio zadovoljavajući. Ta kombinacija treba da bude sa pravilno određenim procentima, ne treba da bude celokupna proizvodnja elektrane. Ni na aukcijama se nije nudilo 100 odsto proizvodnje elektrane, nego 70, a sa 30 odsto investitiori su odlučili da idu na tržište ili traže kombinacije sa nekim sa druge strane tržišta“, konstatovao je Apostolović.
Prema njegovim rečima, problem direktnih PPA ugovora, jeste što oni ekonomski nisu logični – proizvođač želi da proda po najvišoj ceni, a potrošač da kupi po najnižoj. Oni se neće nikada ekonomski sresti, osim u investicionim uslovima, kada sklapaju ugovore na pet, sedam ili deset godina, pa se ono što mogu da dobiju ili izgube na tržištu, zanemari kroz dugoročnu sigurnost i otplatu investicije.
„Moj konačni odgovor je hibridni projekat, sa jednim ili više investitora, koji su pod istom „kapom“ gde banka nalazi smanjeni rizik da uloži, jer pojedinačno ne bi moglo da bude održivo, zaključio je Apostolović.
Kanibalizacija cene struje najizraženija kod solara
Upoređivanje cena solarnih panela i invertora od pre 10 godina i sada ukazuje na to da će tehnologija mnogo brže da se razvija.
„Svet je shvatio da je planeta Zemlja u egzistencijalnom problemu. Sve se svodi na politiku. Imate države od 10.000 i od milijardu stanovnika. A razlikuju se po tome koliko imaju sirovina i energenata. Međutim, ne postoji jedno spasonosno rešenje. Ako postoji pet odsto poboljšanja u nekoj tehnologiji, moramo nju da razvijamo. Svaka tehnologija mora da doprinese u svom segmentu. Nema jednog rešenja, jer svakom nešto nedostaje“, rekao je predstavnik EFT-a.
Kada je reč o kanibalizaciji cene električne energije iz solarnih elektrana Apostolović je pojasnio da je u pitanju efekat gde preveliki broj jednog tipa elektrana sam sebi „ubija“ cenu.
„Najizraženiji je u solarnim elektranama, jer se sve proizvodi za vreme obdanice, i ima ih mnogo. Evropsko tržište je povezano cenovno i vi prodajete lokalno. A imate slučajeve da su cene zbog premalo potražnje, ne samo nula, nego i negativne. Naši investitori imaju sreće jer nemaju negativne cene, ali to će verovatno da se uvede do 2027. godine. Broj sati sa negativnom cenom u Nemačkoj se utrostručio u prethodne dve godine. Oni imaju veliki problem sa mrežom i sa svojim planovima koji prate zadate targete. Kanabilizacija se većinom dešava van grejne sezone. Međutim, u prošli petak, prvi dan proleća, cena je na SEEPEX u podne bila 10 centi a u sedam sati uveče veća od 200 evra. Rado bih sada iznajmio jednog aktivnog potrošača, pričam o fabrici vodonika, primenio bih optimizaciju sa mnogo ograničenja i napravili bi dodatni prihod. Poenta je da to postrojenje ne sme da radi na 100 odsto, da bi bilo upravljivo, i mora da radi na tački koja je manja od nominalne snage“, objasnio je Apostolović.
Aktivna potrošnja može, kako je rekao, da se koristi za balansnu energiju na gore. A ta fabrika može da se isključi u trenutku. Potrebno je da ima ugovor sa operatorom sistema i sa tržišnim operatorima, kako bi se maksimizirao prihod u odnosu na radnu tačku. Onda imamo bankabilnost, dodatni prihod i zadovoljenu fleksibilnost.
IZVEŠTAJ III PANEL
Vodonik – najzelenija moguća energija
Projekti vodanika, kao jednog od najčistijih vidova energija, još uvek čekaju da dostignu bankabilnost. Trenutno finansiranje projekata moguće je samo uz podršku grantova i u ovom trenutku, najbolje čemu se možemo nadati, jeste razvoj pilot postrojenja, koji će nam pokazati u kom pravcu moramo da se krećemo. Rešenje koje postoji u ovom trenutku su CCfD – karbonski ugovori o razlici koji se mogu primeniti samo u zemljama koje su postavile cenu ugljenika. Međutim, i oni tek treba da dokažu isplativost, rekli su učesnici panela „Finansiranje i investicije u vodoničnu ekonomiju“ 2. beogradske međunarodne konferencije o vodoniku „Vodonik kao rešenje za izazov integracije varijabilnih OIE u elektroenergetski sistem“.
Dimitrije Knjeginjić, direktor Lafarž Srbija, smatra da je vodonik povezan sa pričom o CBAM-om i da je to najzelenija moguća energija.
„Desilo se da smo zarobljeni iz ugla CO2, i da Evropa i Srbija ne znaju gde će biti 1. januara 2026. Iz ugla cementne industrije mi ulazimo nespremni. Kao ozbiljna kompanija, dobar deo sredstava dajemo za istraživanje i razvoj kada je u pitanju upotreba vodonika, kako bismo razumeli njegovu upotrebu, izbegavajući predrasudu koliko je danas vodonik skup. Radili smo par testova, na lokacijama u Francuskoj i Belgiji. Radili smo različite testove, od delimične do potpune zamene tradiconalnih goriva vodonikom. Ti testovi govore da je vodonik neosporno dobra opcija, jer je čista energija, sagorevanjem dobijate paru. Energetski gledano, vodonik je odlično gorivo, možemo da dobijemo potrebne temperature i uspeli smo da radimo ceo dan. To nije malo za industrijski test. Tu smo radili sa 40 odsto vodonika, 10 odsto mesnog koštanog brašna i 50 odsto sa glicerinom, koji je posledica hidroloze masti biljnog porekla. Međutim, tu se završava sve što ide uz osmeh”, rekao je Knjeginjić.
Vodonik preskup
Dodaje da je sve ostalo vezano za vodonik jako skupo.
„Tu postoje i ekološki parametri, jer ceneći da je minimum 50 kV potrebno za 1 kg vodonika, ako se na 30 hektara zemljišta napravi solar, mi ćemo supstitusati dva odsto naših potreba za toplotonom energijom. Drugim rečima, za naš rad treba 1.500 hektara pod solarom, ili kombinacija sa vetrom. Testovi kažu – moguće je. Loša vest je da je na sobnoj temperaturi i na pritisku od 1 bara, gustina energije vodonika niska, tako da on mora značajno da se komprimuje da bi to bilo upotrebljivo na gorioniku”, objasnio je Knjeginjić.
Prema njegovim rečima definitivno „boli“ cena od sedam evra za kilogram klinekra. Očekuje se pad na četiri evra, ali to implicira da je energija iz vodonika za indsutriju cementa skuplja 30 do 40 puta od onoga što imamo danas.
„Bilo bi bitno da u Srbiji imamo pilot postrojenje. Fali mnogo znanja vezana za vodonik. Slažem se da vodonik nije tema za sutra, to će za industriju doći sa odleženim dejstvom, za 20 do 30 godina. A između današnjeg i tog trenutka je nuklearna energija i ona je neminovnost. Kašnjenje u ovom domenu nepovratno će nas skloniti sa scene onih koji su važni u nečemu. Jedan gram uranijuma 235 generiše 23,6 MWh, lako je povući paralele, 700 grama nam treba za jedan dan za proizvodnju u TENT B„, naveo je Knjeginjić.
Govoreći o CBAM mehanizmu direktor Lafarža je rekao da se boji Evropske Unije, jer je ona sve što je radila oko taksi, radila da zaštiti svoje tržište i industriju koja emituje CO2 – došli su u završnu fazu, a još ne znaju šta će biti 1. januara 2026. godine. A sada čekajući regulativu, mi moramo izbeći zamke koje su na putu.
Mi smo dvostruko pogođeni novim trendovima
„Moramo doneti neki dokument koji uvodi nuklearnu energiju. Hitno. Ne sutra, nego juče. Industrija cementa je jako izložena svemu novom što se dešava. Imamo sirovinu koja emituje CO2 i taj deo moramo da dekarbonizujemo, kao i ono što dolazi iz energenata. Mi smo dvostruko pogođeni novim trendovima. Imamo u toku šest projekata potpune dekarbonizacije, gde je Evropa dala pola sredstava od vrednosti projekta. Vrednost projekta u Hrvatskoj, gde je upola manja cementara od naše cementare u Beočinu, iznosi 260 miliona evra, a grant je 130 miliona evra. Bilo bi domaćinski da razmišljamo tako da iscrpimo sve lakše dostupne resurse, pa da za ostatak emisija koristimo vodonik. Za nas bi to bio otpad od građenja i rušenja, a drugi deo su alternativna goriva”, naveo je Knjeginjić.
Podsetio he da je svako alternativno gorivo bolje od tradicionalnog po pitanju emisija i da je to sve u domenu zelene agende. Smatra da vodonik treba istraživati i da je potrebno pilot postrojenje, da moramo da učimo o tome, da gledamo šta rade Evropa i ostatak sveta, ali da finansiranje ne postoji.
Dodao je da ne zna da li su kolege u Hrvatskoj u plusu time što će opteretiti svoj PNL sa 130 miliona evra CAPEX-a. OPEX je 110 evra po toni. Tog dana kad oni uključe postrojenje za dekarbonizaciju, odnosno za hvatanje ugljenika, cena cementa ide za 110 evra po toni na gore.
Navodeći da se zalaže da EPS bude izuet iz bilo čega vezano za CBAM, da dobije vreme da se prilagodi Knjeginjić je rekao da se priča da će ova regulativa biti odložena najmanje dve godine, a možda i čitavih pet godina, a da je kompanija uložila milijardu i po evra u projekte kako bi imali kompetitivnu prednost. Prema njegovom mišljenju, podrška Evrope je nula, a kada negde kapne, stigne mnogo više nameta. Zaključujući da je potrebna predvidivost i da ono što se radi bude održivo. Sve ostalo je, kako kaže, manje bitno.
Kada je reč o hvatanju ugljenika, Knjeginjić kaže da to postrojenje nema ko da projektuje i da ono zahteva ogromnu površinu. Ako je površina cementare pet hektara, ovo postrojenje zahteva 50 hektara. Posle toga sledi komprimovanje, izvlačenje gasova, menanje agregatnih stanja, prebacivanje do obale, pa na brod, zatim odvoženje brodom na pučinu i upumpavanje u neku rupu.
„Ako se desi zemljotres ili cunami i sav taj CO2 izađe, šta će onda da bude? Zato mislim da treba da uradimo sve da nam ne treba hvatanje ugljenika, da nam ne treba vodonik, već da tamo gde je vodonik deo nekog procesa, da ga prevedemo iz sivog i plavog u zeleno. Za ovo ostalo, treba da sačekamo da se drugi „izlupaju“ pa ćemo mi za njima polako, kada budemo sigurni da je put čist”, zaključio je Knjeginjić.
Srbija nema strategiju za vodonik
Jovana Joksimović, pomoćnica ministarke rudarstva i eneregtike navodi da je Srbija prvi put u Strategiji energetike predstavila razvoj i htenje da se vodonik pojavi ne samo u energetskom sektoru, već kroz INEKP i u transportu i industriji. Kroz izmene Zakona o energetici usvojena je obaveza da se radi i na Programu razvoja vodonične strategije.
„Ostaje nam impelemtacija. Država treba da postavi regulatorne procedure, starteške ciljeve i zajedno sa privredom nastavi u tom pravcu. Važno je napomenuti da ćemo imati pomoć kroz IPA, koja se odnosi na instrument za predpristupnu pomoć. Ovo je tek začetak same tehnologije. Oko pilotiranja projekata imamo pozitivne pomake. Verujem da ćemo tu imati podršku EU. Prvi pilot će da služi kao opitno mesto za samu tehnologiju. Vodonik je danas skup. Vetar je nekad bio skup. Danas imate stub koji ide 170 metara u visinuai snaga nije više 1 MW po stubu, nego mnogo više. Verujem da ćemo isto da doživimo sa vodonikom. Da će doći do značajnog smanjenja troškova”, navela je Joksimović.
Kada je u pitanju CBAM predstavnica MRE kaže da država ozbiljno shvata obaveze koje ima u vezi sa tim. Ove obaveze stupaju na snagu 1. januara 2026. godine, ali EU nije donela regulatorni okvir do kraja.
„Bavimo se ozbiljnom analizom, koja tretira sve sektore koji su pogođeni CBAM-om. Očekujem da ćemo u naredna dva meseca imati ozbiljan skrining svakog sektora pojedinačno. Sagledavamo različite opcije. Kada je u pitanju električna energija, u naredna dva meseca ćemo imati jasnu sliku na koji način ćemo odreagovati”, rekla je Joskimović.
Što se tiče vodonika i potrebe da se uvodi vodonik, sve vreme pričamo o energetskoj tranziciji, dekarbonizaciji, a u energetskom miksu imamo 60 odsto proizvodnje električne energije iz uglja Joksimović veruje da je to prilika da u skladu sa novim tehnologijama i mi reagujemo. Imamo razne potencijale, a analizira se i potencijal za korišćnje nukelarne energije u mirnodopske svrhe.
Zaključila je da imamo obaveze u skladu sa pridruživanjem EU, ali da bimo voleli da imamo ista prava kao zemlje članice EU.
„Nama su na raspolaganju neki fondovi, ali bilo bi dobro da imamo pristup Inovacionom fondu, Fondu za modenizaciju i drugim fondovima, kao što je Fond za pravednu tranziciju”, rekla je Joksimović ističući da veruje da će u ovoj „trci“ da pobedi onaj ko je samoodrživ u što većoj meri, energetski nezavisan.
A, u tim smislu Vlada Srbije, po njenim rečima, sagledava šta će biti 1. januara 2026. godine.
Ne smemo da zaboravimo pravednu tranziciju
„Mi smo jedini u regionu uspostavili monitoring i izveštavanje o emisijama. Razmišlja se o razvoju struke i nauke, važno je da komuniciramo sa privredom, da vidimo šta bi mogli da budu predlozi, opcione analize ćemo imati. Važne su inovacije, naučno istraživački rad će biti potreban. Institut Vinča je korisnik određenih sredstava EU vezano za pilotiranje. Treba da se razmišlja o saradnji na globalnom nivou. Pričamo o hydrogen ready interkonektorima, kao što je interkonetor sa Severnom Makedonijom. Važna je bilateralna saradnja sa partnerima, državama i investicionim organizacijama, instituacijama i bankama. Sa Nemačkom imamo, kroz bilaterlane pregovore odobren određeni iznos vezano za pilot projekte u oblasti vodonika. Potrebno je da završimo naš regulatorni okvir. Provera razvoja voodnične strategije će doneti pregled šeme mogućih subvencija – na koji način je moguće podržati i implementriati pilot projekte. Zatim ćemo da razgovaramo o projektima koji su bankabilni. Ne smemo da zaboravimo pravednu tranziciju i ne treba po svaku cenu ići u procese o kojima govorima – da smo u skladu sa zelenom agendu a da nemamo energiju za industriju i građane i u tom smislu treba biti oprezan”, istakla je Joksimović.
Na pitanju da li vidi ulogu države kao igrača na tržištu koji će svojim akcijama podržati vodoničnu ekonomiju, ona je rekla da INEKP ima ciljeve vezane za transport i za OIE u transportu i da autobusi na vodonik mogu biti jedna od opcija.
CCfD ugovori
Kada je reč o projektima vodonika koji su bankabilni, Filip Marković, stručnjak za energetiku i klimu u KfW banci, ocenjuje da banka nema primer takvog projekta na Balkana i da u Evropi, van Nemačke, nema mnogo takvih projekata. Tu se neki mehanizmi koji KfW pokušava da implementira u Nemačkoj, što je relevantno za evropske države u kojima postoji određivanje cene ugljenika (karbon prajsing).
„U pitanju je CCfD ugovor, karobonski ugovor o razlici. Oni nisu ovde primenjivi. To je način na koji Nemačka pokušava da reaguje na potrebe za investicijama u vodonik, u indsutrijska postrojenja. Kada su u pitanju cevovodi za vodonik, tu je KfW veoma aktivan u Nemačkoj. Planovi Nemačke su da bi 9.000 kilometara mreže trebalo da se prilagodi vodoniku do 2035. godine. Tu je 60 odsto promena namene postojećih gasovoda, 40 odsto je izgradnja potpuno novih. KfW je kao grupacija jedan od glavnih porketača procesa. Pričamo o 25 milijardi evra. Juče je jedna takva tranša isplaćena. To se naziva Fondom za amortizaciju. U pitanju je dizajn kako da se ti projekti učine isplativim za operatora prenosnog sistema. Radi se o stavljanju „kepa“ na mrežarinu, uz dugu otplatu od 30 godina, do 2055. godine. Postoji mogućnost da ti projekti budu isplativi”, rekao je Marković.
Van Nemačke, KfW radi razvojni fond za projekte, sedam država može da aplicira, ni jedna nije evropska. Ali, to je stvar zrelosti projekta a ne geografske lokacije. U pitanju su Indija, Južna Afrika, Kenija, Kolumbija, Brazil, Maroko i Egipat. Prvi poziv je bio prošle godine, dva ugovora su potpisana, sa grantovima od po 30 miliona evra. Fond bi trebalo do kraja 2027. da utroši 270 miliona evra. Odobravaju se veliki grantovi, jer sami projekti su još neisplativi, tako da bez velikih subvencije nije moguće da se pokrene širi ciklus invesitcija. Drugi poziv je završen u martu 2025. Minimalna vrednost projekata koji mogu da apliciraju je 100 miliona evra.
Pilot projekti bitni za Srbiju
Kada je reč o bilateralnim projektima, takve projekte KfW ima sa Južnom Afrikom i u Gruziji, gde se radi o finansiranju vetroelektrane, elektrolizera, punjača za vodonik i nabavci autobusa na vodonični pogon u gradu Batumi. To je projekat koji je u začetku, a vredan je od 50 do 60 miliona evra.
Marković je podsetio da u Srbiji postoji projekat nemačke vlade i kompanije Lajpcig Enerdži, u saradnji sa Srbijagasom, koji se finasira kroz grant.
„Za državu kao što je Srbija, koja je tek ušla u ciklus investicija u OIE, bilo bi malo „trapavo“ ili neodgovorno da izgrađene vetroelektrane ili solarne elektrane preusmeri na vodonik. Svaka potencijalna investicija u vodonik u Srbiji trebalo bi da povuče sa sobom investiciju u OIE, odakle bi se sama snabdevala. Može to da bude preko garancija porekla, može da bude iz uvoza”, pojasnio je predstavnik KfW banke.
Kada je reč o otkazivanju projekata vodonika, to šalje lošu poruku, ali nesigurnost se najbolje može smanjiti razvojem tržišta.
„To smo imali kod solara, vetra, biogasa. U samom procesu investicije, možemo da imamo situaciju koja je neizbežna i projekat mora da se otkaže. Srbija nema tržište vodonika. Imamo NIS koji proizvodi i praktično sve troši i Meser koji to dalje plasira, ali to su smešne količine. Možemo da imamo jedno veliko postrojenje koje će da finansiraju banke, ali kome će se to prodati? Nemate gasovod u koji možete da utisnete taj vodonik i da ga negde plasirate, nemate lokalnog potrošača. Srbija neće postati zemlja koja će biti veliki izvoznik, ali jeste zemlja koja je na tranzitnoj ruti. Vodonik može da bude dobar za energetsku bezbednost, jer se proizvodi lokalno, može da bude dobar industriji za određeni nivo dekarbonizacije. Ali za to treba vremena i moraju svi da se uključe”, istakao je Marković.
Kada je reč o naučnoj zajednici, imamo grupu ljudi koji su u kontinuitetu posvećeni istraživanja različitih tema u oblasti zelenog vodonika. Oni imaju određene rezultate, u skladu sa onim što im je na raspolaganju u smislu fondova. To je jedan od bitnih potencijala.
„Trenutna situacija u Srbiji u pogledu energetike neće dovesti do jako velikog projekta proizvodnje vodonika, ali treba razmišljati o pilot projektima tamo gde ima interesovanja. To je dobar put za početak, kako bismo ovladali tom tehnologijom”, naveo je Marković.
Evropi će trebati više vodonika nego što može da proizvode
Vodonik je zanimljivo pitanje, niko ne zna šta će biti u narednih pet do 15 godina. EBRD je pokrenuo nekoliko projekata, to su tehničke pomoći ili investicije, rekao je Pavle Milekić, stručnjak za finansiranje OIE, EBRD.
„Počeli smo 2021. godine sa prvim projektom, kako bismo videli gde bi imalo ekonomskog smisla da se ulaže u vodonik. Postoje velike razlike u cenama struje, troškovima transporta. To utiče na rešenja koje će vlade i investitori usvojiti za ulaganje u vodonik. Mi pružamo nekoliko programa tehničke pomoći državama, kao što su Azerbejdžan, Jordan i Egipat. Pomažemo im da naprave nacionalnu strategiju koja će da pokaže gde bi bilo ekonomski najisplativije ulagati u vodonik. Možemo da idemo i jedan nivo dalje. Ako ste izabrali vodonik u nekoj regiji, napravili ste možda specijalnu ekonomsku zonu, kako biste mogli da napravite infrastrukturu i gasovode, da to bude isplativo i da privučete investitore da ulažu u to”, rekao je Milekić.
Dodao je da EBRD ima tri projekta što se tiče investicija. Finansiran je vetropark u Uzbekistanu, elektrolizer i proizvodnjuaamonijaka za đubrivo. U Egiptu je reč o projektu za elektrolizer i manjem projektu sa cementarom, gde se koristi vodonik za poboljšanje procesa.
Milekić je zaključio da će potrebe Evrope za vodonikom biti mnogo veće nego proizvodnja i da će morati da se uvozi. U pitanju su ogromne investicije. Biće potrebno par godina da se dođe do nivoa bankabilnost gde bi EBRD mogao da uloži kao investiciona banka.
Bez strategije i stabilnosti nema pomaka
„Novac je tu. Spremni smo da pričamo, ali trebaju nam ideje i potrebni su možda novi pilot projekti. Šta može država da radi? Ima dve stvari. Prva je strategija. Bitno je što je Srbija prihvatila INEKP – to je lokomotiva celog voza. Drugo, stabilnost je izuzetno važna. Moraš imati predvidljivost i za investitore ili banke. Pitaju me za uticaj CBAM-a, a ta nepredvidljivost koja tu postoji usložnjava proces odobrenja finansiranja”, naveo je predstavnik EBRD.
Na pitanje da li je vodonik ono što je nekad bio solar ili vetar, Milekić kaže da cena vodonika danas iznosi sedam evra po toni, a naredne godine biće jeftiniji, za 10 godina još jeftiniji. Stoga se postavlja pitanje zašto bi neko preduzimao pilot projekat.
„Nemam odgovor na to pitanje. Da bi bio ekonomski isplativ, vodonik treba da se proizvodi, šalje, skladišti, koristi i da se radi neka kogeneracija, da bi bilo još isplativiji. Nije u pitanju jedan proizvod koji može da se stavi u kontejner, već ceo jedan eko system. To je možda neka drugačija priča”, zaključio je Milekić.
KOTIZACIJE
200 EUR + PDV
PROGRAM
08:00 – 09:00 | Registracija i kafa dobrodošlice |
08:30– 09:00 | Izjava za medije |
Dobrodošlica 09:00 – 09:10 | Jelica Putniković, urednica, Energija Balkana Prof. dr Vladimir Popović, dekan, Mašinski fakultet |
Svečano otvaranje 09:10 – 09:30
|
Dušan Živković, direktor, Elektroprivreda Srbije Plamena Halacheva, zamenica šefa delegacije EU u Republici Srbiji Predrag Grujičić, šef jedinice za gas, Sekretarijat energetske zajednice Rade Mrdak, savetnik ministra za oblast obnovljivih izvora energije, Ministarstvo rudarstva i energetike Republike Srbije |
Uvod u konferencijski dan 09:30 – 09:45
Uvod u panel I 09:45 – 10:00
|
Japanska strategija za vodonik, Nj.E. Akira Imamura, ambasador Japana u Srbiji
PPT prezentacija: North Adriatic Hydrogen Valley , Aleksander Gerbec, the founder and CEO, Ecubes |
PANEL I | Hydrogen Valley: Mogućnosti i perspektive za Srbiju |
10:00 – 11:00
| Moderator: Nebojša Lapčević, direktor za upravljanje rizicima, EPS Panelisti: · Jovica Budimir, izvršni direktor za investicije, Srbijagas · Jozsef Szuper, generalni direktor, ENASCO Capital Ltd· · Dr Slobodan Cvetković, viši naučni saradnik, direktor Centra za ekologiju i tehnoekonomiku, Insitutut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, Univerzitet u Beogradu · Prof. dr Miloš Banjac, profesor, Mašinski fakultet u Beogradu |
11:15– 11:35 | Kafe pauza i networking |
PANEL II | Vodonik kao rešenje izazova integracije varijabilnih OIE u elektroenergetski sistem |
11:35– 12:50
| Moderator: Dušan Macura, rukovodilac sektora za proizvodnju i distribuciju toplotne energije, Novosadska toplana Panelisti: · Bojan Bogdanović, Specijalista za energetsku efikasnost i zelene zgrade,EBRD · Nenad Šijaković, savetnik generalnog direktora za međunarodna i regulatorna pitanja, EMS · Dušan Vlaisavljević, Rukovodilac tima za tržište energije i energetske analize, Elektroenergetski koordinacioni centar (EKC) · Mladen Apostolović, senior menadžer za portfolio i obnovljive izvore energije, Energy Financing Team (EFT) · Aleksandar Latinović, Šef Službe za sistemske usluge, EPS |
|
|
12:50 – 13:50 | Ručak i networking |
13:50 – 14:05 Uvod u panel III | PPT Prezentacija: Fondovi i finansiranje vodoničnih tehnologija i razvoja zakonske regulative u energetici, industriji i transportu- Gligo Vuković, projektni menadžer, Delegacija EU u Srbiji |
|
|
PANEL III | Finansiranje i investicije u vodoničnu ekonomiju |
14:05– 15:20
| Moderator: Miloš Erić, Senior Manager, PwC Panelisti: · Dimitrije Knjeginjić, direktor, Lafarge Srbija · Filip Marković, Local Climate Expert Climate Partnership, KfW Development Bank · Pavle Milekić, stručnjak za finansiranje OIE iz Evropske banke za obnovu i razvoj, EBRD · Jovana Joksimović, pomoćnica ministarke, Ministarstvo rudarstva i energetike |
15:20–15:25 | Smena panelista |
Uvod u panel IV 15:25 – 15:40
| PPT prezentacija: CHANG-HOO OH, Senior Manager, H2 & Smart Business Department Hydrogen Business Office / Global Hydrogen & Energy Business Section, KHNP
|
PANEL IV | Realna iskustva na projektima primene vodonika |
| 15:40– 16:40 | Moderator: Jasmina Trbović, rukovodilac Sektora za dualno obrazovanje i celoživotno učenje, Nemačko-srpska privredna komora Panelisti: · Matijas Predojević, potpredsednik za korporativni razvoj, Elixir Group · Tomo Martinović, direktor, Go2Power · Lazar Radovanović, Business Development Manager, Siemens Energy Srbija · Slobodan Nikolić, Technical support specialist, Toyota Srbija · CHANG-HOO OH, Senior Manager, H2 & Smart Business Department Hydrogen Business Office / Global Hydrogen & Energy Business Section, KHNP |
16:40 | Networking koktel |
|