Politika balansiranja u spoljnoj politici Srbije reflektuje se i na polju uvoza prirodnog gasa. Učestvovanje Srbije sa još 11 država centralne i istočne Evrope na Transatlantskom samitu posvećenom gasnoj bezbednosti u Vašingtonu govori u prilog tome.

Ovakva politika SAD rezultat je nastojanja da se etabliraju kao značajan izvoznik energenata ne samo u Evropi već i u drugim regionima. Čini se da je takav pristup u skladu sa režimom sankcija koje su SAD preduzele prema Rusiji u energetskom sektoru, naročito uz pozivanje na razloge energetske diversifikacije u zemljama koje zavise od uvoza ruskog gasa. Interesantno je da je ovaj samit okupio kako zemlje koje su i pre sukoba u Ukrajini najavljivale smanjenje zavisnosti od uvoza gasa iz Rusije, tako i zemlje koje se protive politici EU da zabrani uvoz gasa iz Rusije, poput Mađarske i Slovačke.

Samit u Vašingtonu predstavlja kontinuitet politike zauzete u okviru prvog mandata predsednika Donalda Trampa, koji se poklopio sa ekspanzijom industrije izvoza tečnog prirodnog gasa iz SAD u druge zemlje. Pored političkog segmenta, treba sagledati i nastojanje američke administracije da podrži izvoz tečnog prirodnog gasa u trenutku proširenja kapaciteta terminala za utečnjavanje i otpremanje gasa u druge zemlje.

SAD ključni snabdevač Evrope gasom

Već u ovom trenutku izvoz tečnog prirodnog gasa iz SAD dominira kada je reč o izvozu na evropski kontinent, čime su se SAD pozicionirale kao ključan partner Evrope u oblasti uvoza gasa, odmah iza Norveške. S druge strane, šumovi u političkoj komunikaciji između Brisela i Vašingtona podstakli su kritičke glasove o sve većoj zavisnosti kontinenta od američkog gasa. Uočava se da Evropa nije u povoljnoj poziciji, kada je reč o izboru partnera za uvoz energenata, naročito uzimajući u obzir da je vreme intenzivne proizvodnje fosilnih goriva na kontinentu odavno prošlo i da su sve snage država članica Unije usmerene ka što bržoj i bezbolnijoj energetskoj tranziciji.

Međutim, to nije proces koji teče brzo, jednostavno i bez izazova i značajnih troškova. Evropa je delimično uhvaćena u zamku, kada je reč o prirodnom gasu, jer su mnoge države prethodno računale na ovaj izvor energije kao tranziciono i cenovno konkurentno gorivo – sve do postizanja cilja dekarbonizacije. Svesno odustajanje od ruskih izvora energije imalo je cenu po konkurentnost evropske privrede, naročito u kratkom roku, ali za sada izgleda da je politička elita u Evropi spremna da plati tu cenu.

Evropa napušta ruski gas

Kako se završetak sukoba u Ukrajini i dalje ne nazire, teško je u ovom trenutku govoriti o eventualnoj obnovi saradnje Brisela i Moskve u oblasti energetike. Komesar za energetiku Dan Jorgensen bio je još izričit prilikom usvajanja Uredbe o zabrani uvoza gasa iz Rusije, istakavši da je napuštanje ruskog gasa i nafte trajno, bez obzira na ishod rata u Ukrajini. Ne treba zanemariti ni stav drugih evropskih partnera, poput Katara, koji ne gledaju blagonaklono na propise Unije usmerene ka održivom poslovanju, što uključuje i značajne novčane kazne za kompanije koje se ne pridržavaju standarda u oblasti ljudskih prava i zaštite životne sredine.

Značajan pad uvoza prirodnog gasa zabeležen je u zemljama Evropske unije znatno pre donošenja Uredbe o zabrani uvoza ruskog gasa, na šta su uticali obustavljanje isporuka kroz gasovode Severni tok i Jamal–Evropa, kao i ukrajinski tranzitni pravac. Informacije o mogućim sabotažama na gasovodima Turski tok i Plavi tok nisu novost, a spekulacije o tome javile su se već nakon izvršenih sabotaža na gasovodima Severni tok 1 i 2 tokom 2022. godine. Ovakav rizik, za vreme trajanja borbenih dejstava na teritorijama Ukrajine i Rusije, realan je. Zbog toga sve zemlje koje zavise od ovog tranzitnog pravca moraju da uzmu u obzir alternativne načine snabdevanja gasom u slučaju da dođe do najgoreg scenarija.

Nije izvesno, takođe, ni kako će se pomenuta Uredba EU reflektovati na uvoz ruskog gasa u Mađarsku i Slovačku, te da li će Srbija u kratkom roku ostati jedina država koja će dopremati ruski gas ovom trasom. Iako je Mađarska podnela tužbu za poništaj Uredbe pred pravosudnim instancama Unije, konačan ishod mogao bi da bude prolongiran usled dužine trajanja sudskog postupka.

Južni gasni koridor dovodi azerbejdžanski gas u Evropu

Puštanje u pogon Transjadranskog gasovoda (TAP) 2020. godine označilo je završetak realizacije prve faze Južnog gasnog koridora, posredstvom kojeg je po prvi put počelo dopremanje azerbejdžanskog gasa u Evropu. Inicijalno je projektovan da transportuje 10 milijardi kubnih metara gasa na godišnjem nivou, uz najavu da bi kapacitet gasovoda mogao da bude udvostručen. S obzirom na trenutno ograničeni kapacitet gasovoda i količinu gasa koja može njime da se doprema, interesovanje je veće od ponude na tržištu. Ne treba zanemariti činjenicu da je glavna destinacija za izvoz ovog gasa Italija, koja je ujedno i jedan od najvećih potrošača ovog energenta u Uniji.

U tom kontekstu treba sagledati i stav zvaničnika Srbije da unaprede saradnju sa Azerbejdžanom u sektoru gasa, uključujući povećanje količina gasa i najavu izgradnje gasne elektrane u saradnji sa azerbejdžanskim partnerima. U računicu, pored cene, treba uzeti i tehnički kapacitet trenutno raspoložive transportne infrastructure, koja služi za dopremanje gasa iz Azerbejdžana. Najavljeni projekat gasne elektrane treba posmatrati i kroz prizmu prethodno stečenog iskustva sa gasnim elektranama i toplanama, ali i kroz prizmu predstojećih izazova u vezi sa napuštanjem uglja kao izvora energije i planiranim zatvaranjem termoelektrana koje koriste ovaj energent, kao i sve većih potreba za energijom usled razvoja digitalnih tehnologija i centara podataka (data-centara). Jasno je da kapacitet najavljene gasne elektrane sam po sebi neće biti dovoljan da odgovori na pomenute izazove i da će dodatna ulaganja i novi projekti biti neophodni kako bi se obezbedio kontinuitet u snabdevanju energijom na duži vremenski period.

Region Jugoistočne Evrope i dalje nema dovoljno gasnih konekcija

Sličan trend u pogledu napora ka diversifikaciji izvora snabdevanja prisutan je i u zemljama regiona. Činjenica je da region Jugoistočne Evrope i dalje nije povezan na način na koji je to već učinjeno u zemljama Zapadne Evrope i da dosta posla tek predstoji. U Bosni i Hercegovini se i dalje očekuje postizanje dogovora oko izgradnje južne konekcije, i to na način koji bi bio prihvatljiv za sve strane. Kako je aktuelna američka administracija pokazala interesovanje za realizaciju ovog projekta, može se očekivati intenziviranje napora da se tokom ove godine uspostavi neophodan zakonski i regulatorni okvir. Pored političke volje da se projekat sprovede u delo, ne treba zanemariti ni ekonomske i bezbednosne parametre u kontekstu sve složenijih geopolitičkih odnosa i neizvesnosti na tržištu.

U svakom slučaju, treba pozdraviti sve projekte koji za cilj imaju povezivanje država u regionu i unapređenje sigurnosti snabdevanja dodatnim kapacitetima i količinama energije, ali treba biti i oprezan u pogledu izvodljivosti i opravdanosti svih najavljenih projekata, kao i njihove usklađenosti sa dugoročnim strateškim ciljevima i proklamovanom ugljeničnom neutralnošću do 2050. godine.

(Napomena: autor dr Strahinja Obrenović je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu I stručnjak za parvo u oblasti energetike)