U središtu Rurske oblasti, u krugu fabrike čelika Thyssenkrupp u Duisburgu, nalaze se četiri velike visoke peći.

„One proizvode oko deset miliona tona čelika svake godine“, kaže Matthias Weinberg, rukovodilac Centra za metalurgiju u toj firmi.

„Usled ovih procesa nastaje i oko 20 miliona tona CO2 svake godine.“

Ovo je potrebno promeniti. Do 2045. godine Thyssenkrupp namerava da učini svoju proizvodnju čelika klimatski prihvatljivom. Na području fabrike u Duisburgu građevinski radovi su već počeli. Umesto prljavog uglja uskoro će se koristiti vodonik. „Novim procesom ćemo svake godine uštedeti oko 3,5 miliona tona ugljen-dioksida“, kaže Weinberg. To je jedan od najvećih projekata dekarbonizacije, odnosno smanjivanja zavisnosti od fosilnih goriva.

Važna uloga vodonika

„Vodonik može da igra važnu ulogu u mnogim sektorima,“ kaže Tom Smolinka iz instituta Fraunhofer. Može da se koristi ne samo u industriji čelika ili hemijskoj industriji, već i u prometnom sektoru ili u elektranama.

Zato se i savezna vlada oslanja na vodonik – i želi da ga uspostavi kao energent u Nemačkoj. Međutim, to nije tako jednostavno. Do sada su u toku samo manji pilot projekti, što tehnologiju čini prilično skupom. Osim toga, potrebno je da se izgradi kompletna infrastruktura.

Za to su nužna postrojenja za proizvodnju, tzv. elektrolizatori. A biće potrebno i oko 10.000 kilometara cevi za transport vodonika. Takođe, potencijalni korisnici, poput fabrika čelika ili cementa, moraju da prilagode svoja postrojenja. Sve to zahteva milijarde investicija.

Uprkos tome, savezna vlada u narednim godinama očekuje ogromnu potražnju koja će postajati sve veća. Potreba bi na kraju mogla da bude tolika da se vodonik više neće proizvoditi isključivo u Nemačkoj. Ministarstvo privrede stoga dugoročno planira da uvozi 50 do 70 posto iz inostranstva – na primer, putem cevovoda ili brodovima.

„Najbrže se može realizovati cevovod do Danske i dalje do Norveške. Takođe razgovaramo sa Velikom Britanijom i Irskom o izgradnji cevovoda“, kaže savezni ministar privrede Robert Habeck. Mogući su i uvozi iz Francuske, Španije i Portugala. „A korištenje postojećeg gasovoda do Alžira bio bi još jedan koridor za uvoz“, dodao je ministar iz stranke Zeleni.

Većina planova samo na papiru

Međutim većina planova za sada postoji samo na papiru, iako već postoje tzv. energetska i vodonična partnerstva sa oko 40 zemalja na svetu. Trenutno je najvažnije obezbediti potrebne količine vodonika kada, kako se očekuje, počne velika proizvodnja u drugim zemljama.

Savezna vlada do sada nije bila posebno konkretna. Još uvek nije jasno odakle tačno vodonik treba da dođe i koliko će sve to koštati. Jedino što je sigurno je da vlada već sada ulaže mnogo novca kako bi uspostavila upotrebu vodonika u Nemačkoj.

Opozicione stranke CDU i CSU kritički gledaju na ove planove.

„Moramo bolje iskoristiti naše potencijale u Evropi,“ kaže Andreas Jung, stručnjak CDU/CSU-a za energetiku. On se prvenstveno boji međusobnog takmičenja unutar Evropske unije i kaže: „Naš cilj bi bila zajednička evropska kupovina.“ Naime, ako bi svaka zemlja u Evropi sama nabavljala vodonik, cena bi mogla znatno da poraste.

Zaostatak u izgradnji infrastrukture

Yvonne Ruf je takođe skeptična. „U Nemačkoj to nećemo moći da realizujemo u tom vremenskom okviru. I zaostajemo u izgradnji infrastrukture“, kaže stručnjak za vodik iz konsultantske kompanije Roland Berger. Ciljevi za proizvodne kapacitete su previše optimistični, smatra ona.

U kompaniji Thyssenkrupp u Duisburgu su znatno optimističniji. Prva postrojenja na vodik u proizvodnji čelika trebala bi da budu u funkciji od 2027. godine. „Naravno da verujemo vladi da će osigurati snabdevanje vodonikom“, kaže Weinberg. „Inače ne bismo gradili ovo novo postrojenje.“

Izvor: Seebiz