Ugledni britanski magazin Ekonomist je avgusta 2023. godine na naslovnoj strani postavio (retorsko) pitanje „Da li je Nemačka opet bolesnik Evrope“ (?!), uz ilustraciju siluete poslovnog čoveka, koji ležerno hoda gurajući stalak na kojem se nalazi infuzija. Nakon šest meseci od tog naslova postavlja se novo pitanje na koje treba dati odgovor: da li se stanje „pacijenta“ popravilo, ili pogoršalo, ili pak u ovom slučaju bolesti nema? 

Čitalaca radi, treba podsetiti da je naslov baziran na osnovu termina „bolesnik sa Bosfora“, koji je evropska diplomatija i štampa koristila za opis naglo opadajuće Otomanske imperije tokom 19. veka, kada se postavlja „istočno pitanje“, odnosno kako će se razvijati situacija na Balkanu i Bliskom Istoku kada carevina kolabira. Da li u naslovu Ekonomista ima političke pozadine, dobronamernog upozorenja, ili čak pretnje, je posao za političke analitičare. Međutim, slično dubokoumnom pitanju „Šta je starije kokoška ili jaje“ (??), analogijom se može postaviti nedoumica šta je starije i bitnije „ekonomija, ili politika“. U oba slučaja, autor ovog teksta naginje ka prvoj opciji. Glavni argument za lično mišljenje je to što je ekonomija racionalna, što stvara vrednost iz koje se kasnije razvija društvo, država, umetnost. Podređivanje ekonomskih interesa interesima politike, obično vodi u pogrešnom pravcu, nekad se zbog toga i zarati. Nažalost, u Evropi se to upravo desilo i dešava, iz čega proističe izrazita neizvesnost, neviđena za poslednjih bar 35 godina. Kao dodatni argument o prevashodnosti ekonomije nad politikom govori i moderna istorija Nemačke, države koja je postala konkurentna na međunarodnom tržištu i poželjna za život upravo zahvaljujući kontinuiranom prilagođavanju politike ekonomiji.

Da li je stagnacija loša za Nemačku u ovome trenutku?

Prema podacima Nemačkog zavoda za statistiku, vodeća evropska privreda je u 2023. godini zabeležila pad privredne aktivnosti od 0,3% (kontrakcija), dok je ekonomska dinamika u prvim mesecima 2024. godine ispod očekivanja. Predviđanja za celu tekuću godinu su blago povoljnija, ali ono što nemačka privreda u najboljem slučaju može očekivati je anemičan rast od oko 0,5%. Imajući u vidu širi, evropski makroekonomski okvir, lokalni (nemački) analitičari zaključuju, bazirajući se na statističkim podacima i anketama, da je zapravo stagnacija ono što očekuje nemačku privredu u tekućoj godini. Međutim, da li je stagnacija loša za Nemačku u ovome trenutku?

Ne treba gubiti iz vida da je Nemačka izrazito velika privreda za evropske okvire, koju karakteriše impresivan radni, industrijski, tehnološki i potrošački potencijal. U vreme ove produžene ekonomske krize na „Starom kontinentu“, kojoj se još jasno ne vidi kraj, ključno za nemačke makroekonomske stratege je da očuvaju taj potencijal do momenta kada ponovo krene privredni oporavak, odnosno da obezbede stabilizaciju poljuljane privrede. Ipak, problem je u tome što stabilizacija ne može da bude dugog trajanja, odnosno iz nje treba da usledi uzlet privrede, jer u suprotnom ide nova i dublja recesija. Takođe, ne treba previše „robovati“ ciframa u pogledu stopa rasta (od -0,3 do +0,3), da li je blaga recesija ili blaga pozitiva, jer to suštinski u ovim kriznim godinama nema realnog značaja za tako veliku privredu, osim u psihološkom pogledu (koji, razume se, jeste bitan, ali kratkoročno). Da li će se stabilizacija, koju u smislu ekonomske dinamike prati stagnacija, završiti pozitivno, odnosno stvaranjem uslova za održiv rast, zavisi kako od unutrašnjih tako i od eksternih faktora. Nevolja za kreatore ekonomske politike u Berlinu i Frankfurtu je u tome što značajan deo tih faktora ne zavisi od nemačke vlade, već su moguća manja ili veća prilagođavanja.

Nemačka privreda

Nad privredom Nemačke su se u poslednjih nekoliko godina nadvili tmurni oblaci, ali samo u relativnom smislu, poredeći privredu nemačke od ujedinjenja (1990). Ipak, ti oblaci su daleko manjeg stepena sivila od onih koji se nadvijaju nad drugim velikim privredama Evrope (Francuska, Velika Britanija, Italija, Španija), izuzimajući iz uporedne analize manje privrede, koje se karakterišu krhkošću i neuporedivo manjim finansijskim fondovima za podršku stanovništvu i kompanijama. Te atmosferske prilike su metafora za ekonomke rizike koji se grubo, po vremenskom okviru, mogu podeliti na kratkoročne, srednjoročne i dugoročne.    

Kratkoročno posmatrano, privreda Nemačke se suočava sa višim troškovima nabavke energenata, na šta se mora privići gotovo trajno. Time se dodatno umanjuje konkurentnost autoputa industrijske proizvodnje na međunarodnom tržištu, s obzirom da se na njemu sve više pozicioniraju cenovno konkurentniji proizvodi koji dolaze iz vanevropskih zemalja. Takođe, nemački poizvođači imaju poteškoća da obnove izvozni potencijal pronalaskom novih tržišta, s obzirom da se moralo odustati od ruskog tržišta, koje zajedno sa beloruskim broji preko 150 miliona potrošača. U srednjem roku, ključni rizik za Nemačku je tehnološko zaostajanje za Sjedinjenim Državama, a sve više i za Kinom, što posebno ugrožava autoindustriju kao okosnicu moći nemačke manufakture. Pored gepolitike, koja je i najnepredvidivija, dugoročno će se privreda Nemačke suočavati sa posledicama demografije (nedostatak kvalifikovane radne snage, starenje stanovništva, inkuluzija vanevropskih imigranata u društvo), usklađivanje interesa ekoloških aktivista i industrijalaca, koji sve više upozoravaju da proizvodnja mašina, uređaja i opreme ne sme pasti u senku informacionih tehnologija, inovacija i „fanatičnog insistiranja na ekološkim standardima”. Na kraju, ali ne najmanje bitno, ekonomske poteškoće, koje se u vidljive i u pogledu čestih i masovnih protesta (poljoprivrednici, železničari, poštari) utiču i na relativno turbulentnu političku scenu, slabljenje autoriteta vlasti, jačanje tzv. desničarskih partija, čime se stiče utisak da je Nemačka privreda u krizi, neviđenoj od ujedinjenja 1990. godine. 

Krupne reforme

Dakle, nemačka privreda je sazrela za krupne reforme, u prvom redu ekonomske, ali će one svakako dotaći i socijalnu sferu, a potencijalno i izdašnost socijalne države, po kojoj je Nemačka poznata u Evropi i svetu. Ovo posebno i zbog činjenice da se sve više, što pod pritiskom političkih saveznika, ali i nove realnosti za vladu, moraju izdvajati sredstva za finansiranje odbrambenih kapaciteta, što susedne zemlje mogu posmatrati sa dozom rastućeg nepoverenja. Odmah se postavi i pitanje zašto u vreme skupog novca (visoke kamatne stope), ekonomske stagnacije i gubitka konkurentnosti, relativno limitirana sredstva ne usmeriti na razvoj privrede i očuvanje socijalne države, već se ta novčana sredstva, suprotno racionalnom shvatanju usmeravaju u jačanje vojske. Odgovor na tu nedoumicu se može postaviti iz dva ugla, ili postoji iracionalan strah da se u Evropi u trećoj deceniji 21. veka može ponoviti situacija slična onoj iz četvrte i pete decenije 20. veka, ili bezbednosni stratezi vide rizike čije postojanje jednostavno nije odgovorno ignorisati. Činjenica je da postoje rizici koji i pored zanemarljivo male verovatnoće dešavanja, predstavljaju nešto neprihvatljivo, pa se oni moraju uzeti u obzir i tretirati, kako bi se njihove malo verovatne, ali u potencijalu katastrofalne posledice izbegle.

Pojedini zapadni eksperti smatraju da nemačka privreda nije podešena da bude konkurentna na savremenom tržištu, koje karakteriše konkurentnost bazirana na brzini prilagođavanja u rapidno promenljivim okolnostima, koje mogu nositi dugoročne posledice po navike i ponašanje potrošača. Naime, na nemačke firme, posebno one koje su visoko-tehnološke, se gleda kao na trom mehanizam, koji nije spreman da se brzo i kontinuirano reformiše, za razliku od konkurenata u Severnoj Americi i Istočnoj Aziji.

„Polako, ali sigurno“ vođenje privrede

Često se kaže „Nemci su vrlo precizni“ (nem. Die Deutsche sind sehr präzise), tako da je nesumnjivo da stratezi u Berlinu najbolje poznaju svoju situaciju i nametnute okolnosti, kojima se moraju optimalno prilagođavati, ali koliko se može biti uspešan, najbolje će oceniti vreme, koje sve brže protiče. Neko bi rekao da kada je potrebno seći, treba seći što pre, ali neke medicinske stvari se ne mogu preslikati na različite životne odluke, posebno ekonomske (tome uči i istorija, npr. kineska politika „velikog skoka unapred“, koja je izazvala glad u najmnogoljudnijoj zemlji, ili „šok terapija“ koja je izazvala deficite na post-sovjetskom prostoru i kompromitovala demokratiju). Možda se ono što nemačka privreda sada radi može definisati opet njima svojstvenom izrekom, bar u posleratnom periodu, „polako, ali sigurno“ (nem. Langsam, aber sicher), jer u vreme izražene neizvesnosti naglo skretanje gabaritnog teretnjaka zvanog nemačka privreda može celokupno društvo odvesti u pogrešnom pravcu. Upravo takvo, što više sigurno i pažljivo vođenje ekonomske i poslovne politike, države ili kompanije, treba da očuva ekonomski potencijal do momenta dok ne prođu recesioni pritisci, dok se ne povrati ekonomska kohabitacija između dve vodeće privrede sveta (SAD i Kine), dok se ne postigne održiv mirovni sporazum u vezi Ukrajine, ili dok jedna od direktno sukobljenih strana ne kolabira. Koliko će do tada vremena proći, sa svim posledicama, stvari su na koje privreda ne može da utiče, ali se određeni rizici moraju prihvatiti kako bi bilo nade za pozitivan ishod.