Još davne 1973. godine, tadašnji američki predsednik Nikson uhvatio se u koštac s nuklearnom energijom, pokrećući novi program pod nazivom Projekat nezavisnosti. Niksonov cilj je bio da se izgradi 1000 nuklearki do 2000. godine.

Prema ovim predviđanima, te nuklearne elektrane bi zadovoljile 200 odsto američkih potreba za električnom energijom do 2022. godine. Da je to ostvareno, ne bi bila potrebna ni energija od vetra, sunca, prirodnog gasa ili vode, a ne bi bilo ni emisija ugljenka koje se stvaraju upotrebnom tih izvora energije.

Velike količine bazne energije

Nuklearne elektrane kao gorivo koriste male količine uranijuma. S obzirom da je uranijum izuzetno bogat energijom, uticaji rudarenja su minimalni u poređenju sa ugljem, naftom… čak i sa energijom vetra. Takođe, nuklearna proizvodnja ne proizvodi zagađenja iz svojih operacija. Nije važno da li je vetrovito, sunčano ili kišovito, nuklearka radi. Najbolje od svega je to što nuklearna energija obezbeđuje izuzetno velike količine bazne energije – oko 1 GW po reaktoru, što znači da je jedno postrojenje sa dva reaktora sposobno da snabdeva energijom više od milion domaćinstava. Međutim, od naručenih 1000 nuklearnih reaktora, ni jedan nije izgrađen, a u SAD-u nuklearna energija obezneđuje samo 20 odsto električne energije.

Od sedamdesetih do danas, nuklearna energija je doživela pad, a zakucala ju je nesreća u Fukushimi 2011. godine. Taj događaj je srušio preostalu podršku za nuklearnu energiju na najniže grane.

Povratak nuklearnoj energiji

Rusko-ukrajinski rat koji je počeo u februaru 2022. godine, dao je dodatni podsticaj nuklearnoj energiji. Osvetljena ruskim prirodnim gasom, evropska energetska mreža suočila se s krizom koja se samo delomično zaustavila zahvaljujući neobično toplom vremenu. Kada su evropske zemlje shvatile da im ruski gas izmiče, ponovo su u fokus vratile nuklearnu energiju. To se posebno ogleda u slučaju Nemačke koja je odlučila da ugasi sve svoje nuklearne elektrane, istovremeno ulažući u vetar i solarnu energiju, što su analitičari ocenili kao krajnje nesmotreno.

I dok su u Evropi svi poludeli za net zero agendom, okrećući se suncu i vetru kao nekakvi hipici, sve kako bi tobože spasili planetu, Kina i Rusija su povećavale broj svojih nuklearnih reaktora. Godine 2021. u svetu je u pogonu bilo 439 nuklearnih reaktora. Kina, trenutno, od toga ima 38 reaktora nuklearne energije u radu i 19 u izgradnji, dok Rusija takođe broji 38 nuklearnih reaktora u radu i 15 u izgradnji. Dodatno, čak 42 nuklearna reaktora širom sveta napravljena su korišćenjem ruske nuklearne tehnologije. 

Rusija dominantan igrač

Nuklearni reaktori se pokreću obogaćenim uranijumom. Prema jednom izveštaju Rusija iskopa približno šest odsto proizvedenog sirovog uranijuma godišnje. To je količina koja se može nadomestiti ukoliko druge zemlje koje kopaju uranijum povećaju njegovu eksploataciju. Međutim, uranijum ne ide direktno iz rudnika u nuklearni reaktor. Mora da prođe kroz konverziju i obogaćivanje pre nego što može da se koristi kao gorivo u nuklearnom reaktoru. A tu je Rusija dominantan igrač i poseduje 40 odsto ukupne svetske infrastrukture za konverziju uranijuma i 46 odsto ukupnog svetskog kapaciteta za obogaćivanje uranijuma.

U izveštaju koje su uradili koautori Paul Dabbar, bivši podsekretar za energetiku za nauku pri Ministarstvu energetike i Matthew Bowen, istraživač u Kolumbijskom centru za globalnu energetsku politiku, pišu da je upravo to mesto gde bi savezničke zemlje i SAD trebalo da povećaju svoje napore, odnosno da usmere pažnju. Osim Rusije, te mogućnosti prerađivanja i obogaćivanja uranijuma postoje u Kanadi, Francuskoj, Nemačkoj, Holandiji, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama.

Potreba za većim ulaganjima

Ti kapaciteti su dovoljni da nadoknade bar deo konverzije i obogaćivanja koja su potrebna zapadnim nuklearnim reaktorima. Međutim, ostaje nejasno da li će kapacitet moći u potpunosti da zameni ruski kapacitet, navodi se u tom izveštaju.

„Moguća je potreba za većim ulaganjima u rudarstvo, preradu i postrojenja za obogaćivanje, kako bi se zapadni lanci nuklearnog goriva potpuno oslobodili ruske upletenosti. Međutim, za dodatne nove kapacitete prerade i kapacitete obogaćivanja biće potrebne godine”, pišu koautori u svom izveštaju.

Briga investitora

Ipak, da bi uverili privatne kompanije da ulože svoj novac i resurse u infrastrukturu, potrebno je da se vlada obaveže da se neće vratiti na ruske isporuke, smatraju Bowen i Dabbar. Ističu brigu privatnih investitora da bi se kroz koju godinu uvoz ruskog uranijuma mogao vratiti na staro, što bi potkopalo privatna ulaganja i dovelo do verojatnih gubitaka tih ulaganja. Trenutno u SAD-u postoji samo jedno postrojenje za konverziju uranijuma, u Metropolisu u Illinoisu, ali je ono još uvek u stanju pripravnosti.

Iako je nuklearnim izvoznim tržištem prvenstveno dominirala Rusija u protekloj deceniji, Kina počinje snažno da napreduje. Čak 67 odsto svih reaktora koji će biti dovršeni u svetu do 2030. godine biće ili iz Rusije ili iz Kine. Ruski državni Rosatom ima 133 milijarde dolara izvoznih narudžbi reaktora – više od pedeset reaktora u 19 zemalja, a Kina planira da izveze trideset svojih reaktora Hualong One do 2030.godine, na čemu će zaraditi 390 milijardi dolara.

Savez za nuklearnu energiju u Evropi

Ruska invazija, čini se, opametila je čelnike jedanaest evropskih zemalja koji su krajem februara u Stokholmu potpisali deklaraciju u cilju „zajedničkog ponovnog potvrđivanja želje za jačanjem evropske saradnje u području nuklearne energije“. Potpisnici su se obavezali da će bliže sarađivati u celom lancu snabdevanja nuklearnom energijom i promovisati zajedničke industrijske projekte u novim proizvodnim kapacitetima, kao i nove tehnologije poput malih reaktora.

„Nuklearna energija je jedan od mnogih alata za postizanje naših klimatskih ciljeva, za proizvodnju osnovne električne energije i sigurno snabdevanje“, navodi se u deklaraciji potpisanoj na marginama sastanka ministara energetike EU-a koji je organizovala Švedska, trenutni nosilac šestomesečnog rotirajućeg predsedavanja EU.

Francuska ministarka za energetsku tranziciju Agnès-Pannier Runacher, koja je inicirala sastanak, rekla je da je cilj saveza „strukturiranje saradnje na celom lancu nuklearne vrednosti” i pružanje Evropi „svih alata za postizanje ugljenične neutralnosti do 2050. godine”.

Jedanaest potpisnica su Bugarska, Hrvatska, Češka, Finska, Francuska, Mađarska, Holandija, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija.

Zajednički industrijski projekti

Ciljevi saradnje su promovisanje istraživanja i inovacija kao i pomoć u postavljanju „jedinstvenih sigurnosnih pravila u skladu sa najboljom međunarodnom praksom. Od ključnog značaj je jačanje industrijske saradnje u razvoju evropskih nuklearnih kapaciteta i istraživanje zajedničke industrijske projekte za nove reaktore – stoji u zajedničkoj deklaraciji.

Poverenik Simson, koji je učestvovao na sastanku zajedno sa jedanaest ministara energetike, pozvao je zemlje učesnice na diverzifikaciju od ruskog nuklearnog goriva i aktivno učestvovanje u partnerstvima na malim modularnim reaktorima (SMR).

Izgleda da je Evropa ipak došla pameti i da zemlje konačno počinju da vode računa o nuklearnoj energiji bez koje san EU o net zero do 2050. neće biti ostvariv.

Izvor: Lider