„Snabdevanje nizom dobara za nas je ograničeno, pa bi možda trebalo razmisliti i o određenim ograničenjima, na primer sa uranijumom, titanijumom i niklom“, rekao je u septembru ruski predsednik Vladimir Putin i zadužio Vladu da razmotri moguća ograničenja izvoza.

Kremlj je 2022. pokušao da stisne Evropu zalihama gasa. Cilj je bio da se potkopa pomoć Zapada Ukrajini, koja se brani od ruske invazije. Nove pretnje nisu uzaludne, jer SAD i Evropa u velikim količinama uvoze pomenute sirovine iz Rusije.

Kakva je uloga ruskog uranijuma?

Nije slučajno što je Putin prvi pomenuo uranijum. Državni koncern Rosatom ima udeo od 40 odsto svetskog tržišta u trgovini obogaćenim uranijumom. Pri tom, niko ne nudi proizvod takvog kvaliteta za reaktore nove generacije.

Američka kompanija Centrus energy tek je krajem prošle godine počela da obogaćuje uranijum, ali će količine još dugo ostati skromne. Osnovna delatnost kompanije je isporuka uranijuma koji nabavlja od Rosatoma.

U ukupnoj količini isporučenog uranijuma u SAD, Rosatom učestvuje sa više od 20 odsto, dok u Evropi to učešće iznosi 30 odsto. Izvoz Rosatoma u SAD iznosi dve milijarde dolara godišnje. To , otprilike, polovina ukupnog izvoza ruskog koncerna. Izvoz u Evropsku uniju iznosi oko 500 miliona dolara

Pored toga, Rosatom izvozi gotovo reaktorsko gorivo sovjetske i ruske proizvodnje i nudi povezane usluge. Prema sopstvenim podacima, koncern je prošle godine u zapadnim zemljama ostvario promet od preko četiri milijarde dolara. U svetu ukupan promet vredi 16,4 milijarde američkih dolara.

Kako se zaobilaze sankcije?

Prekid poslovnog odnosa bio bi bolan za obe strane. Zato je Rosatom donedavno bio jedna od retkih ruskih kompanija koja nije bila pod sankcijama. Istovremeno, Zapadu je jasno da mora da smanji zavisnost od uvoza iz Rusije. Samo mađarski premijer Viktor Orban to vidi drugačije.

Osim Rosatoma, velike količine uranijuma obogaćuju i dve evropske kompanije – Urenko i Orano Uran o obe proširuju kapacitete za povećanje izvoza u SAD.

Dmitrij Gorčakov, stručnjak za atomsku energiju u Fondaciji Bellona, kaže da bi, ako uspe, SAD mogle da prestanu da uvoze iz Rusije za pet godina, dok bi Evropi trebalo malo duže.

U poslednje vreme američke kompanije sve više uvoze uranijum iz Kine. Ovo je, verovatno, preprodaja ruskog uranijuma, pošto su ruske isporuke Kini značajno porasle od 2022. To pokazuje da, uprkos sankcijama, ruske sirovine mogu da nađu put do tržišta SAD.

Šta je sa titanijumom?

Većinu eksploatacije titanijuma u Rusiji kontroliše kompanija VSMPO-Avisma, koja se nalazi u uralskom gradu Verhnaia Salda. Udeo u svetskoj proizvodnji titanijumskog sunđera je 15 odsto. A više od polovine ukupne raspoložive količine titanijumskog sunđera u svetu proizvodi se u Kini. Manje od četvrtine se proizvodi u Japanu. Kazahstan čini deset odsto.

VSMPO-Avisma je pod američkim sankcijama, ali ne i pod sankcijama Evropske unije. Pre rata, glavni kupci su bili američki koncern Boing kao i evropski proizvođač aviona Erbas. Amerikanci su najavili prekid saradnje odmah nakon početka ruske invazije na Ukrajinu, a Evropljani u decembru iste godine.

Pre toga se protiv sankcija oglasio šef Erbas Grupe Gijom Furi, jer bi to, prema njegovim rečima, bile sankcije koje bi sami Evropljani uveli. Složeni proizvodni procesi i mreže zavisnosti od dobavljača u industriji ne ostavljaju mogućnost promene dobavljača preko noći.

I Amerikanci i Kanađani su dozvolili izuzetke od svojih sankcija protiv ruske kompanije VSMPO-Avisma. Ovo je koristilo kompanijama kao što su proizvođači aviona Bombardier i Airbus, kao i brojnim dobavljačima Boinga kao što su francuska kompanija Safran i britanski Rolls-Royce. Svi oni nastavljaju da nabavljaju titanijum u Rusiji. Izvoz VSMPO-Avisma u Evropu je prošle godine iznosio 345 miliona dolara, a prošle godine 370 miliona dolara.

Ekspert za metale Endi Hom kaže da je SAD-u lakše da smanji zavisnost od ruskog titanijuma jer brže razvija svoje kapacitete, ali EU sve više gleda na SAD u ovoj oblasti. I to je u suprotnosti sa zakonom Evropske unije o kritičnim sirovinama, koji je usvojen ove godine. U ovom trenutku EU nema izbora.

Kome treba ruski nikl?

Jedan od najvećih svetskih proizvođača nikla je ruska kompanija Norilsk Nickel. Odavno nije pod sankcijama, ali su SAD i Velika Britanija uvele ograničenja pre mesec dana, dok Evropska unija to još nije učinila.

Međutim, rat je promenio strukturu izvoza. Pre rata, više od polovine izvoza ove kompanije išlo je u Evropu, a 16 odsto u dve Amerike. Takođe, 27 odsto proizvodnje otišlo je u Aziju. Prošle godine izvoz u Evropu je smanjen na 24 odsto, a izvoz u Severnu i Južnu Ameriku na deset odsto. Udeo Azije je povećan na 54 odsto.

Ovo skretanje izvoza sa Zapada na istok nije jedini izazov za rusku kompaniju. Bilo je oscilacija u ceni, ali je ona danas niža nego pre ruske invazije Ukrajine. Razlog je neočekivana pojava Indonezije na tržištu nikla, a ta zemlja ima mnogo veće rezerve ovog metala od Rusije.

Endi Home, koji piše i za Rojters, kaže da je zbog svega toga sudbina ruske kompanije na ovim prostorima neizvesna.

Putin je upozorio svoju Vladu da ne čini ništa što bi štetilo ruskim kompanijama kada se razmatraju moguća ograničenja izvoza ruskih sirovina. Što se tiče nikla, bar tu sirovinu Rusija neće moći da koristi kao geopolitičko oružje.

Izvor: DW