Razmišljanja na ovogodišnjoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (COP27) sugerišu da, iako kreatori politike shvataju hitnost borbe protiv klimatskih promena, malo je verovatno da će postići sveobuhvatan kolektivni ugovor za rešavanje problema. Međutim, još uvek postoji način da svet poboljša šanse za efikasniju akciju u budućnosti: zaustavite deglobalizaciju. U suprotnom, mogućnosti klimatskih akcija će biti ugušene smanjenjem prekogranične trgovine i tokova investicija, kao i pratećim usponom sve izolovanijih regionalnih trgovinskih blokova.

Deglobalizacija se ubrzava kombinacijom staromodnog protekcionizma, novonastalog „savezničkog trgovanja“ (ograničavanje trgovine na zemlje sa zajedničkim vrednostima) i geostrateški motivisanih zabrana i sankcija. Za sagledavanje razloga zbog kojih će će ovaj trend iritirati globalne odgovore na klimatske promene, razmotrite tri kategorije klimatskih akcija: ublažavanje (smanjenje emisija), prilagođavanje i migracija ka boljim uslovima. Redosled je ovde važan, jer će izazovi koje podrazumeva svaka kategorija postati teži ako se manje radi u kategoriji koja joj prethodi. Ako učinimo premalo na ublažavanju, biće nam potrebno više prilagođavanja, a ako učinimo premalo na prilagođavanju, videćemo sve više klimatskih izbeglica koje beže iz svojih domovina koje nisu pogodne za život.

Za rešavanje svih ovih problema su potrebni novi međunarodni sporazumi. Rastuće geopolitičko rivalstvo će otežati sporazume o ublažavanju. Kako Kina i Sjedinjene Države mogu da pristanu na značajno smanjenje emisija, kada obe strane sumnjaju da je glavni prioritet druge strane da obezbedi ekonomsku, a samim tim i stratešku prednost?

Lakše je sprovoditi sporazume i trgovinu u svetu koji je povezan

Sporazume će biti lakše postići i sprovesti u svetu koji nije ekonomski rasparčan. Kada postoje tekuća bilateralna trgovina i ulaganja, i Kina i SAD će imati više razloga i prilika da razgovaraju međusobno, a biće i više čipova (bukvalno!) koje će razmenjivati. Transfer tehnologije ovde u zamenu za posvećenost emisijama tamo, na primer. Međusobna otvorenost, uključujući slobodno kretanje poslovnih ljudi, turista i zvaničnika, takođe će olakšati praćenje klimatskih akcija. Dalja izolacija će samo izazvati više sumnji, dezinformacija i međusobnog nerazumevanja.

Deglobalizacija će takođe ometati proizvodnju, investicije i inovacije koje su potrebne da se proizvodni procesi koji intenzivno koriste ugljenik zamene procesima koji ne utiču na klimu. Razmotrite proizvodnju baterija, koja je neophodna za skladištenje energije iz obnovljivih izvora energije. Predviđa se da će tokom decenije vladati nedostatak ključnih sirovina za baterije – litijum, nikl i kobalt. Takođe će nedostajati elementi retke zemlje, koji se koriste za elektrode. Globalna proizvodnja baterija će patiti ako proizvođači budu morali da „trguju sa saveznicima“ ovim proizvodima. Na kraju krajeva, većina ovih resursa se kopa u nestabilnim ili zemljama u kojima se događaju sukobi, kao što je Demokratska Republika Kongo. Veći deo postojeće prerade se obavlja u Kini i Rusiji.

Da, neki lanci snabdevanja mogu se vremenom promeniti kako bi prošli kroz prijateljske zemlje. Ali preduzeća će se boriti da odrede ko se računa kao „prijatelj“ i ko će to ostati tokom tridesetogodišnjeg ulaganja. Ne tako davno je američki predsednik besneo čak i na Kanadu. Kratkoročno gledano, reorganizacija lanaca snabdevanja bi čak ozbiljno ograničila proizvodni kapacitet i povećala troškove. Time bi smanjila šanse da se globalne prosečne temperature održe ispod kritičnih u vremenskom okviru koji nam je preostao.

Klima će uticati na poljoprivredu, u mnogim državama će doći do promena

Prilagođavanje klimatskim promenama takođe će biti teže u deglobalizovanom svetu. Više temperature i promenljivi vremenski uslovi učiniće da tradicionalna poljoprivreda na mnogim mestima bude neodrživa. Novi usevi i tehnologije mogu pomoći, ali za to će biti potrebne inovacije, investicije i finansiranje. Mnoge zemlje u razvoju izvan velikih regionalnih blokova će biti isključene iz takvih tokova. Čak ni najherojskiji napori za prilagođavanje neće sačuvati održivost poljoprivrede u tropskim krajevima. Mnogi farmeri će morati da traže nove izvore prihoda.

Najsigurniji način za zemlje u razvoju da stvore nova radna mesta je izvoz, koristeći pouzdanu potražnju u državama koje su više razvijene (i manje pogođene toplotom). Ipak, sve veće protekcionističke barijere u razvijenijim regionima će ometati takav rast, ograničavajući tako prilagođavanje. U međuvremenu, izolacija neće nužno dati razvijenim zemljama sigurnost koju traže. Iako možda umanjuje neke političke rizike, ograničavanje lanaca snabdevanja unutar sopstvene zemlje ili regiona povećaće njihovu izloženost klimatskim katastrofama i drugim rizicima. Pogledajte samo kako viši troškovi energije trenutno utiču na celu Evropu, ali ne i na Severnu Ameriku.

Globalna diversifikacija lanca snabdevanja

Globalna diversifikacija bi, naprotiv, donela veću otpornost. U idealnom slučaju, lanac snabdevanja bi imao više dobavljača u različitim regionima i kontinentima u svakom segmentu, što bi mu omogućilo da brzo pređe sa dobavljača pogođenog klimom na dobavljača negde drugde. Slično tome, u slučaju robe, najbolje osiguranje je dobro povezano, slobodno dostupno globalno tržište gde se poremećaji mogu izgladiti i gde nijedan proizvođač nema nepotrebnu moć. Što je tržište više lokalno ili regionalno, na njega će nepovoljnije uticati loše vremenske prilike ili zlonamerni dobavljač.

Migracije će biti neizbežne

Ako ublažavanje i prilagođavanje ne uspe, ljudi u teško pogođenim područjima će biti primorani da migriraju. Oni u manje pogođenim regionima ne bi trebalo kratkovido da pretpostavljaju da mogu da nastave da žive udobno unutar svojih granica. Ne samo da će humanitarnu tragediju koja se dogodila van biti teško ignorisati, već će očajne klimatske izbeglice provaliti ili srušiti svaki zid.

Bilo bi daleko bolje da se sklope novi globalni sporazumi kako bi se klimatske izbeglice usmerile ka zemljama koje mogu da ih apsorbuju, i da bi se potencijalnim migrantima obezbedio posao i jezička obuka koja im je potrebna da bi bili produktivni po dolasku. Deglobalizacija će samo ometati takve napore.

Globalizacija je možda pala u nemilost poslednjih godina, ali njeno očuvanje je imperativ. Čak i ako zemlje imaju legitiman bezbednosni interes da ograniče trgovinu i ulaganja u strateške i osetljive sektore, moramo sprečiti da ove politike prerastu u izolacionizam.

U najmanju ruku, međunarodna zajednica treba da pregovara o paktu poput Ženevske konvencije, kako bi se stvorile sigurne sfere kontinuirane globalne interakcije, koje su u većini situacija zaštićene od sankcija i zabrana. To bi trebalo da uključuje trgovinu hranom, energijom, lekovima i drugim osnovnim dobrima, poput onih koja su potrebna za ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje. Trebalo bi da postavimo stroge uslove za uskraćivanje pristupa globalnoj platnoj infrastrukturi zemljama i za primenu sekundarnih sankcija (sankcije protiv prekršilaca sankcija).

Čak i ako trenutno ne možemo da se dogovorimo o globalnom klimatskom akcionom planu, ipak moramo sačuvati osnovu za saradnju. Ne može biti efikasne klimatske akcije bez nastavka globalizacije.

Izvor: Project Syndicate