Slabljenje ljudske veze sa prirodom može biti dobro za ekonomski rast, ali je loše za ljude. Prekretnica je dostignuta 2020. godine kada je otkriveno da materijali koje je napravio čovek – kao što su čelik, beton i plastika imaju veću masu od celog života na Zemlji. Nastavak uzgoja šuma od betona, a ne stvarnih je kratkog veka. Samo boravak u najbližoj šumi, sa pažnjom i čulnom namerom, ima takve zdravstvene prednosti da je Voodland Trust uspešno lobirao da lekari počnu da to prepisuju kao terapiju.
Istraživači su otkrili da na svake tri reči vezane za prirodu u hit pesmama 1950-ih, 50 godina kasnije postoji samo nešto više od jedne. Deca su već decenijama u stanju da imenuju više likova iz video igara nego vrsta divljih životinja. Ankete su 2017. pokazale da trećina male dece misli da sir potiče iz biljaka.
Pretvoriti nedovoljno korišćene javne površine u povrtnjake i voćnjake
Deo otklanjanja ove društvene slabosti bio bi da parlament u Velikoj Britaniji usvoji zakon o „pravu na uzgoj“, koji bi dozvolio svakome da pretvori nedovoljno korišćene javne prostore u povrtnjake i voćnjake. Ideja je da ljudi vrate kontakt sa zemljom – i sa sobom – dok proizvode hranu na održiv način. Prema predlozima koje je osmislio projekat gerilskog baštovanstva Incredible Edible (Neverovatno jestivo), vlast bi trebala da održava listu javnog zemljišta pogodnog za „obrađivanje u zajednici“. Lokalno stanovništvo i volonterske grupe bi mogle da se prijave za obradu zemlje, bez naplate, za dogovoreni period.
To funkcioniše. Pre više od jedne decenije Incredible Edible je počeo da uzgaja hranu na džepovima zapuštenog javnog zemljišta u Todmordenu, Jorkšir. Vlast je dala podršku, omogućili su spiskove mogućih lokacija. Ispred policijskih stanica je nikao kukuruz, a kod Doma zdravlja cvetala je apotekarska bašta. Pokret se brzo proširio gradom i bio je toliko uspešan da su turisti počeli da pristižu. Nazvali su ga „Propagandno baštovanstvo“; Više od 170 grupacija Incredible Edible je sada pustilo korene širom Britanije i 1.000 širom sveta. Baštovanstvo, kažu osnivači, čini da zajednica bude ljubaznija i povezanija.
Baštovanstvom protiv vosokih cena i nestašica
Radikalna sadnja povrća ima časnu istoriju. U aprilu 1649, Gerard Vinstanlei i Diggers (ili True Levelers) odgovorili su na visoke cene i nestašicu hrane tako što su uzgajali povrće na zajedničkom zemljištu na brdu Svetog Đorđa, blizu Vejbridža u Sariju. Vrtlarstvo u zajednici može se pratiti vekovima unazad. Praksa bacanja semenskih bombi kako bi se prazne parcele ozelenjavale pojavila se u Njujorku 1970-ih, a ponovo su je oživeli „zeleni” influenseri na društvenim mrežama, koji se oglušuju o lokalne američke propise u ratu protiv urbanog rugla.
Osim hitnog zadatka obezbeđivanja više zdravih hranljivih materija onima koji sve više ne mogu da ih priušte, javno dostupne bašte sa voćem i povrćem povezuju ono što jedemo sa mestom odakle dolazi – sredstvima za proizvodnju. Oni mogu da učine neljupke prostore ljupkim, da udruže upotrebu i lepotu, kao i da pomognu u negovanju osećaja zajedništva. Biljke su, naravno, i naša prva odbrana od gubitka vrsta i klimatskih promena. Takva sadnja je mali korak za čovečanstvo koji je načinjen u pravom smeru.
Izvor: TheGuardian
