U EU se godišnje proizvode milioni tona tekstilnog otpada, dok se u Srbiji reciklira zanemarljiv deo. Nova evropska pravila ograničavaju uništavanje neprodate odeće. Stručnjaci upozoravaju na štetan uticaj brze mode i naglašavaju potrebu za održivijom potrošnjom i cirkularnom ekonomijom.
Iz Japana stiže revolucionarni materijal koji bi mogao da reši jedan od najvećih ekoloških problema današnjice – zagađenje okeana plastikom.
Istraživanje naučnika dokazalo postojanje mikroplastike u posteljici svake testirane žene. Studija je takođe pokrenula pitanja o procesu prenosa mikroplastike do fetusa u razvoj. Moguće je da mikroplastika koristi prolaz masnoća kroz pupčanu vrpcu, što je ključno za razvoj fetusa.
Među zemljama koje su se zalagale za ograničavanje proizvodnje plastike bila je i Evropska unija. Godišnje se proizvede oko 400 miliona tona plastičnog otpada, manje od 10 odsto se reciklira, 14 miliona tona završi u okeanima, a veliki deo u životnoj sredini se ne može razgraditi, a na kraju i u lancu ishrane svih živih bića, uključujući i ljude.
Procenjuje se da se u Evropskoj uniji godišnje ispusti 42 tone mikroplastike koja je s namerom dodata u sastav proizvoda. Prema odluci Evropske komisije, zabrana prodaje odmah se primenjuje na kozmetičke proizvode koji sadrže mikrokuglice, jer se njihova upotreba već postepeno ukida, kao i na plastične šljokice koje nisu u sastavu drugog proizvoda.
Zemlje koje se bore sa „ogromnim“ zadatkom okončanja zagađenja plastikom počele su u ponedeljak (30. maja) novu rundu pregovora u Parizu, usred protesta i upozorenja o hitnosti da se reaguje.
Prvi čovek koji je pronašao male komadiće plastike, bio je morski biolog Edvard Karpenter, i to sada već davne 1971. godine. On je hiljadama milja od istočne obale Amerike u Atlanskom okeanu našao plastiku.
Mikroplastika je sada prvi put pronađena i u svežim snežnim padavinama na Antartiku. Sićušna plastika ranije je otkrivena u antarktičkom morskom ledu i na površini vode. Mikroplastika u atmosferi „kruži širom sveta“, pa je ljudi nesvesno unose u organizam putem hrane i udisanja vazduha, pri čemu te čestice oštećuju ljudske ćelije, rezultati su jedne od studija.
Već je opšte poznata činjenica da je zagađenje plastikom u Mediteranu veliki problem, koje ima ozbiljne posledice po morski ali i po ljudske živote. Putem ishrane morskim plodovima ljudi mogu uneti u svoj organizam deliće plastike. Modelom, koji su razvili naučnici Helenskog centra za istraživanje mora, procenjeno je da oko 17.600 metričkih tona plastike godišnje uđe u Sredozemno more.
Mikroplastika dospeva u hranu i škodi životinjama i ljudima, ali može delovati i kao uzgajalište bakterija otpornih na antibiotike. Istraživači su analizirali gene otporne na antibiotike (ARG) na pet vrsta mikroplastike na različitim lokacijama duž reke Beilun u Kini i pronašli mnogo veće količine u urbanim nego u ruralnim regionima.
Istraživači su uspeli da pretvore 90% plastike u mlazno gorivo i druge vredne ugljovodonične proizvode u roku od sat vremena na umerenim temperaturama, čineći ponovnu upotrebu plastike lakšom i isplativijom. Primena ovog efikasnog procesa može pružiti velike mogućnosti za selektivnu izradu proizvoda visoke vrednosti od otpadnog polietilena.
Naučnici su, izgleda, rešili problem stvaranja mikroplastike tokom razgradnje plastične ambalaže. Prema najnovijoj analizi, dodavanje enzima i razgradivih aditiva u materijal dovodi do njegovog brzog raspadanja bez stvaranja mikroplastike.
