Njegova gusto naseljena obala u kombinaciji sa ograničenom vezom sa Atlantskim okeanom čini Sredozemno more žarištem zagađenja plastikom.

Ali, koliko plastike zapravo pluta u moru i gde završava?

Nova studija, objavljena u časopisu Marine Science ovog meseca, u kojoj je korišćen model za utvrđivanje količine plastike u Sredozemnom moru, pokazao je da postoji oko 3.760 metričkih tona (približno 4.144,7 američkih tona) plastike.

„Ova studija bila je među prvim pokušajima u kojima su simulirane distribucije plastike upoređene sa postojećim opažanjima na Mediteranu. Razvijeni model pokazao je razumnu veštinu u reprodukciji uočenih distribucija plastike u morskom okruženju. Stoga se može koristiti za procenu trenutnog stanja zagađenja plastikom u Mediteranu”, rekao je za EcoWatch vodeći autor studije dr Kostas Tsiaras iz Helenskog centra za istraživanje mora.

Tačka žarišta plastike

Naučnici već znaju da je zagađenje plastikom u Mediteranu veliki problem. WWF internacionalna nevladina organizacija je 2018. upozorila da morska oblasti poznate po plažama i plodovima mora rizikuju da postanu „more od plastike“. Plastika čini 95 odsto smeća koje zagađuje njegove vode i plaže. Ovo ima ozbiljne posledice po morski život regiona i ljudske zajednice.

„Poznato je da morski organizmi gutaju ili se zapliću plastičnim otpadom. Posledice, ponekad, mogu biti fatalne”, rekao je Tsiaras, ukazujući na studiju o nasukanjima kitova u Grčkoj iz 2019.

Studija je ispitala 34 nasukana sisara i otkrila plastiku u devet želudaca morskih sisara, utvrdivši da je u tri slučaja verovatno bila fatalna. Druga studija iz 2018. godine pokazala je da je više od trećine kitova pronađenih mrtvih u istočnom Mediteranu od 2001. godine ubijeno plastikom.

Još jedna velika briga je način na koji mikroplastiku mogu unositi manje životinje i mikroorganizmi, koja se potom u lancu ishrane „probija” do sve većih i većih životinja, uključujući ljude.

„Mikroplastika, takođe, ulazi u ljudsku ishranu putem morskih plodova. Najverovatniji putevi su dagnje, školjke i male pelagične ribe, koje se obično konzumiraju bez uklanjanja probavnih puteva, gde je mikroplastika koncentrisana”, objasnio je Tsiaras.

Iako se nova studija nije fokusirala na ekološke uticaje zagađenja plastikom, može pomoći u predviđanju i ublažavanju istih.

„S obzirom na oskudnost podataka posmatranja i varijabilnost cirkulacije okeana, distribuciju i sudbinu plastike u morskom okruženju može biti posebno teško predvideti odakle ona potiče. Jer, plutajuća plastika može putovati na velike udaljenosti od svojih izvora. Stoga, numerički modeli, koji simuliraju kretanje i sudbinu morskog otpada pružaju bitne alate za predviđanje područja nakupljanja plastičnog otpada i načina na koji se ta područja preklapaju sa ekološki (npr. Staništa ptica i kitova) ili komercijalno (npr. Akvakultura, ribarstvo) važnim područjima, potencijalno ugroženim zagađenjem plastikom“, rekao je Tsiaras.

Putevi plastike

U tu svrhu, Tsiaras i njegov tim koristili su model kako bi utvrdili gde zagađenje sa kopna završava kada uđe u Sredozemno more. (Procenjuje se da oko 80 posto ukupne morske plastike i 98 posto morske mikroplastike dolazi iz kopnenih izvora). Oni su smatrali da plastika dolazi iz rečnog oticanja, ispuštanja otpadnih voda iz primorskih gradova i ukupnog zagađenja plastikom od ljudskih aktivnosti poput turizma na plaži i akvakulture.

Zatim su uključili ovaj plastični ulaz u model zanošenja čestica prilagođen modelu koji se koristio za utvrđivanje širenja izlivanja nafte. Model je razmatrao faktore poput okeanskih struja, mešanja, talasa i vetra.

Modelom je procenjeno da oko 17.600 metričkih tona (približno 19.401 američkih tona) plastike godišnje uđe u more. Ovo je manje od nekih procena. Autori studija IUCN-a su prošle godine izračunali da je gotovo 230.000 metričkih tona (približno 253.532 američkih tona) plastike godišnje ulazilo u Sredozemno more. Taj broj bi mogao skočiti na 500.000 metričkih tona (približno 551.156 američkih tona) godišnje ako se ništa ne promeni.

„Sve u svemu, izvori plastike koji završe u morskom okruženju još uvek su loše kvantifikovani i karakteriše ih veliki stepen neizvesnosti, kako u njihovoj količini, tako i u distribuciji”, rekao je Tsiaras.

Od ukupne mase plastike koja ulazi u Mediteran prema modelu, oko 84 posto iste završi na plažama. Preostalih približno 16 procenata završi u vodenom stubu i potone na morsko dno. Ovo je najčešća sudbina mikroplastike, koja čini veću količinu mediteranske plastike, ali manji postotak njihove ukupne mase.

Jedan važan process, koji model opisuje je bioobrastanje. To se dešava kada se mikroplastika veže za veće organizme, poput bakterija ili algi, pa potone na dno mora.

Ovo je „slabo poznat process, koji je eksplicitno opisan u modelu, kao mogući mehanizam uklanjanja mikroplastike sa površine mora”, rekao je Tsiaras.

Šta učiniti?

Sada kada je studija završena, Tsiaras se nadao da će to pomoći Evropskim liderima u razvijanju strategija za upravljanje zagađenjem plastikom sa ciljem zaštite ranjivih i važnih područja. Međutim, on je, takođe, priznao da je najbolji način da se reši plastična kriza sprečavanje ulaska stvari u vodene tokove.

„Čini se da čišćenje plastike, nakon što se pusti u morsko okruženje, može biti posebno teško, ako ne i nemoguće. Posebno za mikroplastiku manje veličine. Izgleda da je najbolji način za ublažavanje zagađenja plastikom na njenim izvorima, smanjujući upotrebu plastike i/ili usvajanjem efikasnijih tehnologija recikliranja”, rekao je on za EcoWatch.

Izvor: Ecowatch