U članku, nedavno objavljenom u Njujork tajmsu, navodi se da je SAD postigao svoj cilj energetske nezavisnosti – sada proizvodi više nafte i rafiniranih proizvoda, prirodnog gasa i uglja nego što može da potroši. SAD se, tako transformisao od najvećeg svetskog uvoznika nafte do izvoznika i nafte i gasa.

Energetska sigurnost je deo nacionalne sigurnosti i povezana je s prirodnim resursima koji se koriste za dobijanje i korišćenje energije, tako da podrazumeva pristup stabilnim i cenovno pristupačnim izvorima energije. Zemlje kao što su Rusija i Kanada, sa viškom takvih resursa, energetski su sigurne, a one sa deficitom – nisu.

(Ne)prepoznavanje energetske sigurnosti

Ovakva energetska sigurnost je, sigurno, poželjna kada zbog konflikta dođe do poremećaja u globalnom energetskom snabdevanju, što se može videti na primeru Evrope koja je zavisna od ruskih energenata.

Ipak, kako dodaje autor članka u Njujork tajmsu, kada Amerikanci dođu na benzinsku pumpu da natoče gorivo i vide cene, zasigurno ne razmišljaju o tome da je njihova zemlja energetski sigurna.

Nafta, ugalj i prirodni gas su proizvodi kojima se globalno trguje, zbog čega je i američka ekonomija ranjiva ukoliko dođe do povećanja cena energenata.

Kao što piše NYT, svako povećanje od deset dolara po barelu znači gotovo 200 miliona dolara poreza dnevno na američka domaćinstva i kompanije, a da se ne govori o inflaciji koja preti da američku ekonomiju ponovo dovede u recesiju.

Energetski imperijalizam

Proteklih decenija razvila se teorija naftnog ili energetskog imperijalizma, koja zastupa tezu da se velike sile, najviše SAD, bore za pristup nafti u svetu kao ključnom faktoru za održavanje njihove globalne pozicije.

Prema tim teorijama, SAD je, kao najveća sila na svetu, uz podršku drugih vodećih kapitalističkih država, pokušavala da pojača kontrolu nad svetskim rezervama nafte. Iz ugla energetskog imperijalizma, to je urađeno putem invazije na Avganistan (koji je geopolitički ulaz za Zapad na Kaspijsko more i njegovu naftu i prirodni gas), invazije na Irak 2003, brzim širenjem američkih vojnih aktivnosti u Africi, kao i pojačavanjem pretnji prema Iranu i Venecueli.

S druge strane, neki tvrde da postoje dve vrste modernog „energetskog imperijalizma”.

Prvi je ruski, gde energetski proizvođači koriste svoje prednosti nad zalihama energenata ili energetskim transportnim sistemima da utiču na političke ishode.

Tu je i OPEK – kartel bliskoistočnih zemalja koje proizvode naftu, koji je, na primer, to pokušao da uradi ograničavajući naftne zalihe tokom ‘70-ih, kako bi Zapad promenio politiku prema regionu.

Druga forma ovog imperijalizma uključuje zemlje koje konzumiraju veliku količinu energenata, te pokreću političke ili vojne manevre, kako bi osigurali zalihe koje druge zemlje imaju.

Invazija na Irak

Tu spadaju i sumnje da su Britanija i SAD izvršile invaziju na Irak zbog energetske sigurnosti, pogotovo što je nakon 11. septembra poverenje u Saudijsku Arabiju bilo poljuljano.

Tako je za neke rat u Iraku 2003. očigledan primer naftnog imperijalizma, budući da je, prema njima, anglo-američka invazija na ovu zemlju izvedena primarno zbog energetskih resursa.

Prema dokumentu nazvanom „Projekt za novi američki vek”, na koji su se pozivali visoki zvaničnici Bušove administracije, „potreba za prisustvom američkih snaga u Zalivu prevazilazi problem režima Sadama Huseina”.

Takođe, Veće za spoljnopolitičke odnose i Institut Džejms Bejker, po nalogu tadašnjeg američkog potpredsednika Dika Čejnija, objavili su 2001. izveštaj o energetskoj sigurnosti u kojem su upozorili na nadolazeću globalnu energetsku krizu. Kao glavni izvor te krize naveli su „tenzije na Bliskom istoku”, a, pogotovo, „pretnju koju predstavlja Irak”, budući da postoji mogućnost da će Sadam Husein „ukloniti iračku naftu sa svetskog tržišta na duži vremenski period”, kako bi naštetio cenama. Istaknuto je i da Sadam koristi naftu kao oružje i da manipuliše svetskim tržištem.

Primarni i sekundarni ciljevi

Dakle, primarni ciljevi američke invazije na Irak, kako tvrde brojni autori i teoretičari, bili su stabilizacija globalnog energetskog tržišta i osiguravanje slobodnog protoka iračke nafte na svetska tržišta, dok je sekundarni cilj bio da se osigura profit za američke i britanske naftne gigante.

U prilog ovoj tezi, objavljeni su i razni zvanični dokumenti prema kojima su Britanci i Amerikanci hteli da privatizuju iračku naftnu proizvodnju koju bi preuzele strane kompanije.

Ipak, američki zvaničnici, ne samo da su retko spominjali naftu, nego su negirali da ona igra ikakva ulogu u odluci da se svrgne Sadamov režim.

Američki ministar odbrane Donald Rumsfeld govorio je da je „besmislica” ukazivati na to da američka invazija na Irak ima bilo kakve veze sa naftom. Naglašavao je da je to „mit koji kruži okolo”.

Američko carstvo

Ipak, nakon 11. septembra pojavili su se stavovi da, napokon, treba priznati da je SAD imperija, baš kao što su bili Britanci ili Rimljani prije toga, koja sprovodi teritorijalne osvajačke pohode, pogotovo na one regione bogate naftom, kako bi se mogla da se garantuje energetska sigurnost.

Nafta je tako smatrana „krvotokom koji podmazuje motore američkog kapitalizma”.

Teza “krv za naftu” zagovarala je to da SAD sve više interveniše na globalnom Jugu kako bi došao do tržišne dominacije američkih transnacionalnih naftnih kompanija, odnosno, da bi osigurao stabilne zalihe nafte za američku ekonomiju.

Međutim, brojni autori ukazuju da intervencijama na Bliskom istoku SAD donosi beneficije i drugim kapitalističkim državama koliko i sebi, garantujući relativno jeftino snabdevanje energentima njihovih nacionalnih ekonomija, čime,, generalno održava svetski liberalni poredak u celini. U prilog ovom govore podaci da zemlje Bliskog istoka više nafte izvoze u Evropu, Kinu, Indiju i Japan, nego u SAD.

Zbog toga je jedan od razloga zašto energenti oživljavaju imperijalistički impuls sila taj što je energetska sigurnost toliko važna za normalno vođenje kapitalističkih ekonomija, da se ne može tek tako prepustiti tržišnim snagama.

Takođe, politička prednost koju može doneti je veoma velika. Ne radi se samo o tome da su fosilne zalihe koncentrisane na određenim geografskim područjima, nego i o monopolističkoj prirodi energetske infrastrukture, jer gasovodi i naftovodi vrlo lako mogu da budu isključeni ili iskorišćeni kao pretnja za političku dobit, što se može videti u slučaju Rusije.

Izvor: AL JAZEERA