Prema analizi Evropske komisije Policy measures in EU Member States to address the 2026 energy price shock, objavljenoj u okviru Prolećne ekonomske prognoze 2026, države članice su do početka maja usvojile ili verodostojno najavile mere vredne 14,5 milijardi evra. Ako bi sve najavljene mere ostale na snazi do kraja godine, njihov fiskalni trošak mogao bi dostići 38,6 milijardi evra, odnosno oko 0,2 odsto BDP-a EU.

Iako je reč o velikom iznosu, on je i dalje manji od onoga što su evropske države potrošile tokom prethodne energetske krize. Evropska komisija procenjuje da je neto budžetski trošak mera uvedenih zbog visokih cena energije tokom 2022. iznosio oko 1,2 odsto BDP-a EU. Ovog puta vlade su opreznije i uglavnom insistiraju na privremenim i ciljanim merama, svesne da široko subvencionisanje energije dugo ne može da se finansira iz javnih budžeta.

Od ruske zavisnosti do globalnog energetskog tržišta

U međuvremenu je EU značajno promenila strukturu snabdevanja. Prema podacima Evropske komisije, udeo Rusije u uvozu gasa u EU smanjen je sa 45 odsto 2022. na 12 odsto 2025. godine, dok je udeo ruske nafte pao sa 27 odsto početkom 2022. na samo dva odsto u 2025. godini. Evropska unija je istovremeno povećala uvoz LNG-a, diversifikovala dobavljače i proširila kapacitete za skladištenje.

To, međutim, nije značilo da je postala imuna na energetske šokove. Nafta je globalna roba i kada njena cena poraste zbog geopolitičkog poremećaja, evropske zemlje taj trošak ne mogu izbeći samo zato što više ne zavise od ruskog dobavljača.

Upravo to pokazuje sadašnja kriza.

Evropska komisija u svojoj analizi navodi da je trenutni problem manje pitanje fizičke dostupnosti energije, a mnogo više cene na globalnom tržištu. Evropa danas ima diversifikovanije izvore snabdevanja nego pre četiri godine, ali i dalje mora da plaća međunarodnu cenu nafte i gasa.

Gorivo skuplje i zbog rafinerijskih marži

Koliko je složen put od cene barela do cene na benzinskoj pumpi pokazala je Evropska centralna banka u analizi „From well to pump: how fuel prices are formed“, objavljenoj 31. jula.

ECB navodi da je prosečna cena dizela u evrozoni porasla sa oko 1,63 evra po litru krajem februara na 2,18 evra početkom aprila. Međutim, rast nije posledica samo skuplje sirove nafte. Značajno su povećani i troškovi prerade, odnosno rafinerijske marže.

Prema podacima ECB-a, deo cene dizela koji se odnosi na preradu i rafinerijsku maržu porastao je sa oko 0,10 evra po litru u februaru na 0,26 evra u martu, dok je tokom prve tri nedelje jula dostigao oko 0,35 evra po litru. Kod benzina je taj doprinos u julu iznosio oko 0,23 evra po litru.

ECB kao jedan od ključnih razloga navodi poremećaje u radu rafinerija i smanjenje globalnog izvoza rafinisanih proizvoda za oko 4,5 miliona barela dnevno tokom drugog kvartala 2026. godine.

Podaci tako pokazuju da se energetski šok ne prenosi linearno od cene sirove nafte do potrošača. Na konačnu cenu utiču prerada, transport, porezi i marže, zbog čega je poslednjih meseci sve više pažnje usmereno upravo na rafinerijski sektor.

Šest država traži istragu profita naftnih kompanija

To pitanje sada dobija i političku dimenziju. Nemačka, Italija, Španija, Portugal, Poljska i Austrija traže da Evropska unija razgovara o mogućem oporezivanju ekstra profita naftnih kompanija.

Rojters je 24. avgusta objavio da su ove države zatražile da se tema razmatra na sastanku ministara finansija EU u septembru, uz zahtev da se ispitaju rafinerijske marže i utvrdi da li su kompanije ostvarile neuobičajeno visoku zaradu tokom energetskog šoka.

Prema Rojtersu, od početka rata SAD i Izraela protiv Irana cena nafte porasla je oko 25 odsto, dok je evropski dizel skuplji više od 70 odsto, a benzin oko 20 odsto.

Za šest država problem je upravo u tome što rast cena goriva ne prati uvek proporcionalno rast troškova sirove nafte. Ako se potvrdi da su pojedine kompanije značajno povećale marže, otvara se prostor za raspravu da li deo tog dodatnog profita treba vratiti u budžete i iskoristiti za pomoć potrošačima.

Države biraju između poreza, subvencija i direktne pomoći

Za sada se evropske vlade uglavnom oslanjaju na smanjenje poreza i različite oblike pomoći. Evropska komisija navodi da oko tri četvrtine trenutno planiranih mera predstavlja takozvane „price measures“, odnosno intervencije kojima se direktno smanjuje cena energije, uglavnom kroz poreze i akcize, dok je približno četvrtina usmerena na podršku prihodima domaćinstava i određenim sektorima.

ECB navodi da su akcize na dizel u evrozoni od kraja februara smanjene oko osam odsto, dok prosečna akciza iznosi oko 0,52 evra po litru dizela i 0,66 evra po litru benzina. PDV u većini država predstavlja dodatnih 19 do 22 odsto cene goriva.

Takve mere građanima mogu odmah smanjiti račun, ali istovremeno smanjuju prihode budžeta. Zbog toga Evropska komisija upozorava da pomoć mora biti privremena i usmerena prema onima koji su najviše pogođeni, umesto da se dugoročno subvencioniše potrošnja energije za sve.

Komisija posebno upozorava na rizik da široke subvencije smanje podsticaj građanima i kompanijama da štede energiju upravo u trenutku kada je ona najskuplja.

Najsiromašnija domaćinstva najviše osećaju poskupljenje

Podaci ECB-a pokazuju i zašto je pitanje ciljane pomoći toliko važno. U analizi „Feeling the heat unevenly: energy prices and household consumption“, objavljenoj u Economic Bulletin-u, Issue 5/2026, ECB navodi da domaćinstva sa najnižim prihodima troše oko devet odsto raspoloživog dohotka na energiju, dok je prosek za evrozonu oko 5,5 odsto.

Zbog toga rast cena energije mnogo više pogađa siromašnija domaćinstva. ECB procenjuje da je kod finansijski ograničenih domaćinstava pad potrošnje nakon energetskog šoka oko 1,4 odsto, dok je kod finansijski manje ograničenih domaćinstava oko 0,7 odsto.

Energetska kriza tako postaje i pitanje socijalne politike. Isti rast cena za domaćinstvo sa većim prihodima može značiti smanjenje štednje ili potrošnje, dok za domaćinstvo sa niskim prihodom može značiti smanjenje potrošnje hrane, odeće ili drugih osnovnih potreba.

ECB istovremeno ukazuje da visoke cene energije predstavljaju svojevrstan transfer prihoda iz evrozone prema ostatku sveta, jer je evropska ekonomija veliki neto uvoznik energije. Kada nafta i gas poskupe, više novca odlazi za uvoz, a manje ostaje evropskim domaćinstvima i kompanijama.

Zbog toga je energetski šok mnogo veći problem od same cene goriva.

Skuplji dizel povećava troškove transporta, što se zatim preliva na cene hrane i druge robe. Industrija plaća skuplju energiju i sirovine, kompanije pokušavaju da deo troškova prebace na potrošače, a centralna banka mora da vodi računa da privremeni energetski šok ne preraste u trajniju inflaciju.

ECB je u svojim projekcijama iz juna procenio da bi energetska inflacija u evrozoni mogla dostići 12,5 odsto u trećem kvartalu 2026. godine, pre nego što počne da se smanjuje tokom 2027. godine. Centralna banka je istovremeno upozorila da su projekcije veoma neizvesne i da mnogo zavisi od kretanja cena energenata i rafinerijskih marži.

To ECB dovodi pred klasičan problem: ako visoke cene energije podignu inflaciju, centralna banka može biti pod pritiskom da zadrži restriktivniju monetarnu politiku, ali više kamate istovremeno mogu dodatno usporiti privredni rast.

Evropa pokušava da smanji potrošnju, a ne samo cenu

Zbog toga dugoročni evropski odgovor sve manje podrazumeva subvencionisanje fosilnih goriva, a sve više smanjenje njihove potrošnje.

Evropska komisija je kroz inicijativu AccelerateEU predložila ubrzavanje elektrifikacije, ulaganja u obnovljive izvore, energetske mreže i energetsku efikasnost. Prema procenama Komisije, samo ubrzana primena postojećih mera mogla bi smanjiti godišnju potrošnju gasa za 10 do 15 milijardi kubnih metara, a potrošnju nafte za 15 do 20 miliona tona ekvivalenta nafte.

To je i suština evropske strategije nakon iskustva iz 2022. godine: nije dovoljno samo pronaći novog dobavljača energije, već je potrebno smanjiti zavisnost od proizvoda čiju cenu Evropa ne može da kontroliše.

Izvor: Standard