Države preuzimaju aktivniju ulogu u energetskoj tranziciji kroz direktna ulaganja u istraživanje i razvoj čiste tehnologije i proizvodnju, kao i podršku čistoj električnoj energiji. Zemlje EU imaju stroge ciljeve za korišćenje vetra i sunca za koje će biti potrebne stotine milijardi evra godišnjih investicija, od kojih će većina dobiti državne garancije.

Uprkos ovoj jasnoj slici na strani ponude, postoji značajna neizvesnost u vezi sa budućom potrošnjom električne energije, s obzirom da zavisi od toga koliko brzo se grejanje i transport elektrificiraju, kao i od rasta centara podataka. Neusklađenosti ponude i potražnje za električnom energijom predstavljaju značajnu zabrinutost i mogu dovesti do skupe neefikasnosti, što na kraju utiče na troškove energije krajnjih potrošača.

Investicije u čistu energiju

Centralna uloga države je pojačana nedavno reformisanim pravilima EU o dizajnu tržišta električne energije koja su stupila na snagu ove nedelje, u kojima su dugoročni ugovori koje podržava država (često se nazivaju ugovori za razliku) označeni kao glavni instrument za finansiranje investicija u čistu proizvodnju električne energije.

Takvi ugovori obezbeđuju državnu garanciju za fiksnu cenu za proizvodnju električne energije, pri čemu država obezbeđuje dopunu proizvođačima kada cene na veliko tržište padnu ispod određenog nivoa (obrno, proizvođači vraćaju državi novac ako tržišna cena pređe taj nivo.

Zaštita tržišta

Ovi ugovori se promovišu u dizajnu tržišta električne energije iz dva razloga. Prvo, kao sredstvo za zaštitu potrošača od skokova cena, kao što su se desili tokom energetske krize 2022. godine, tako što će proizvođači zaštititi fiksne, stabilne cene.

Drugo, da se stvore pogodni uslovi za investiranje obezbeđivanjem izvesnosti cene.

Većina novih investicija u vetroelektrane i solarne elektrane širom Evrope podržana je takvim ugovorima, pomažući da se sprovede preko potrebna dekarbonizacija električne energije. Ipak, postoji nedovoljno cenjena implikacija njihovog široko rasprostranjenog prihvatanja: država će preuzeti veći deo rizika ulaganja u snabdevanje čistom električnom energijom

Ključna uloga države

Trenutno se većina finansijskih tokova između proizvođača električne energije i snabdevača električnom energijom odvija putem trgovanja na veleprodajnim berzama. Snabdevači električnom energijom onda nadoknađuju svoje troškove od krajnjih potrošača.

Međutim, korišćenjem dugoročnih ugovora koje podržava država, država postaje glavni finansijski posrednik između proizvođača električne energije i potrošača električne energije.

Prema našim procenama u nedavnom izveštaju o politici, u budućem scenariju sa nižom potražnjom za električnom energijom nego što se očekivalo (recimo, ako se uspori upotreba električnih vozila i toplotne pumpe), desetine milijardi evra godišnje bi mogle da pređu iz države u proizvođače električne energije, umesto toga, preko tržišnih razmena.

Zašto je važno da novac teče kroz državu, a ne preko tržišta? Energetska politika mora da se razvija kako država preuzima više rizika povezanih sa investicijama u čisto snabdevanje električnom energijom.

Upravljanje tržišnim rizicima

Za razliku od tipičnih učesnika na tržištu, država može primeniti šire strategije upravljanja rizicima. Može da uspostavi podsticaje za efikasne, fleksibilne sisteme električne energije koji mogu da se pomeraju oko viška snabdevanja i u prostoru i u vremenu. Država takođe može da upravlja rizikom na strani ponude stimulisanjem tražnje, ako je potrebno.

To kako država nadoknađuje troškove državnih ugovora od krajnjih potrošača postaje važno pitanje energetske politike. Standardni pristup vraća troškove maloprodajnim potrošačima električne energije – znači domaćinstvima i preduzećima – pri čemu su mnogi industrijski potrošači, posebno energetski intenzivni potrošači, izuzeti.

Uravnoteženo sa troškovima

S obzirom da bi ovi ugovori mogli da postanu centralni deo sistema tržišta električne energije, potreban je uravnoteženiji pristup. Domaćinstva i preduzeća ne bi trebalo da budu opterećeni nesrazmernim udelom ukupnih troškova i trebalo bi da zadrže podsticaj za elektrifikaciju.

Ugovori koje podržava država uspešno su podržali primenu obnovljivih izvora energije i s pravom se promovišu kao instrument za ubrzavanje dekarbonizacije, ali se moraju pozabaviti njihovim širim implikacijama.

Politika električne energije mora uzeti u obzir rastuću ulogu države, ublažavajući rizik neusklađenosti ponude i potražnje i osiguravajući da svi potrošači plaćaju pravičan udio u sistemu električne energije.

Conall Heussaff, istraživački analitičar u Bruegel-u.

Izvor: Euractiv