Davne 2011. godine započeo je građanski rat u Siriji. Tada se govorilo da je povod za rat bilo odbijanje sirijskog predsednika Bašara al-Asada da se izgradi gasovod koji bi gas iz Katara i Saudijske Arabije doveo do evropskog tržišta. Posle se pominjalo da je uzrok rata u Siriji, u stvari, jedan drugi gasovod, kojim je gas iz novopronađenih podmorskih ležišta gasa u primorju Izraela trebao da dođe preko Libana i Sirije do Turske i dalje do Evrope. Spominjali su se i stari naftovodi iz Iraka, do sirijskih luka koji su neaktivni. Potom se za uzrok ruske intervencije u Siriji uzimalo, navodno, rusko i iransko nastojanje da se gas iz zajedničkih iransko-katarskih podmorskih ležišta (Severno polje i Južni Pars) u Persijskom zalivu usmeri u Iran, pa zatim preko Iraka i Sirije do obale Sredozemlja. Da su ideje i neki osnovni planovi projekata postojali ne treba sumnjati, a da li su bili povod za građanski rat u Siriji i sve što se dalje događalo teško je sa sigurnošću tvrditi.

Postoji, relativno gruba, računica po kojoj se do udaljenosti od 4000km isplati graditi gasovode na kopnu, a preko te dužine isplativije je snabdevanje brodovima koji nose LNG. Od Katara do Turske preko Saudijske Arabije i Jordana ima oko 2500km, a zatim kroz Tursku do Evrope (granica Grčke i Turske) još oko 1000km (podrazumevaju se prave linije). Ako bi se linija produžila do velikih potrošača, kao što su Italija ili Nemačka treba dodati još do 2000km. Ova činjenica, sama po sebi, dovodi u pitanje isplativost gasovoda od Katara do Evrope. Od Izraela kopnom do Evrope (Grčke) ima oko 2000km, ali su količine gasa na koje se može računati daleko manje.

U periodu posle 2011. godine, prvo su se odnosi Turske i Izraela jako pogoršali, pa se odustalo od planova za izgradnju gasovoda od Izraela do Turske. Izrael je svoj gas preusmerio do Egipta i od egipatskih luka dalje u vidu LNG do Evrope. Saudijska Arabija je zbog rasta domaće potrošnje prestala da bude izvoznik gasa. Iran tradicionalno izvozi male količine gasa, prvenstveno u Tursku i nije ulagao značajna sredstva u razvoj polja Južni Pars.

Već 2011. katarski LNG terminali su dostigli kapacitet od 106 milijardi metara kubnih gasa godišnje, što je zajedno sa oko 36 milijardi metara kubnih koji su se izvozili u susedne Emirate bilo više nego dovoljno da zadovolji sve infrastrukturne potrebe zemlje za izvoz. Katar, koji ima treće najveće svetske rezerve gasa je, i u narednim godinama, značajno povećao domaću proizvodnju gasa, ali se usmerio na tržište LNG i na snabdevanje susednih Emirata. Tako je Katar postao drugi po veličini svetski snabdevač LNG. Najavljuje se da će do 2027. godine, kada se završe najnoviji projekti, Katar prodavati oko 170 milijardi metara kubnih LNG i još oko 60 milijardi u Emirate. Trenutno Katar raspolaže sa 104 LNG tankera i ulaže u izgradnju 19 novih, odnosno potpuno se orjentisao na LNG.

Treba imati na umu da Katar svoj gas prodaje po dugoročnim ugovorima i da oko dve trećine LNG prodaje na Dalekom istoku. Ostatak prodaje u Evropi. Ali, takođe, kao LNG i većinu po dugoročnim ugovorima. Strategija opredeljenja na LNG daje mu značajnu fleksibilnost u pogledu snabdevanja kupaca.

Treba imati u vidu da se situacija u Siriji još dugo neće smatrati dovoljno stabilnom da bi se smanjili geopolitički rizici na prihvatljivu meru. Evropska orjentacija na obnovljive izvor energije i mogućnost da se prirodni gas proglasi za ne ekološko gorivo, u skoroj budućnosti, ne pružaju sigurnost investitorima da će se njihov novac sigurno vratiti. Ovde treba dodati i Amerikance koji nemaju nikakav interes danas, da na evropskom tržištu imaju novog konkurenta.