Zakon o neto nuli industrije (Net Zero Industry Act – NZIA), kao nova regulativa, dolazi poput odgovora na rastuću zabrinutost da će industrija Unije izgubiti svoju konkurentnost u svetu sa niskim emisijama ugljen-dioksida (CO2). Budući da je i dalje zavisna od teške industrije, ali i da ima veliki potencijal za razvoj novih industrija nastalih iz potrebe za dekarbonizacijom, Rumunija bi trebalo da gleda na NZIA kao na šansu da postane igrač u industriji sa niskim sadržajem ugljenika i da prevaziđe institucionalne barijere koje su predugo sprečavale ovaj razvoj.
Potencijal Rumunije pokriva brojne ključne industrije, kao što su obnovljiva energija, proizvodnja zelenog vodonika i hvatanje i skladištenje ugljenika (CCS), gde odredbe NZIA-e o ubrzavanju procesa autorizacije mogu značajno da stimulišu investicije.
Sakupljanje i skladištenje ugljenika
Iako pokriva širok spektar net-zero tehnologija potrebnih za dekarbonizaciju Unije, odredbe o CCS-u NZIA-e su među onima o kojima se najviše raspravlja, jer se po prvi put dodeljuje odgovornost za komponentu skladištenja CO2 u CCS lancu vrednosti. Konkretno, Uredba postavlja cilj širom EU od 50 miliona tona godišnjeg kapaciteta ubrizgavanja CO2 pod zemlju do 2030.
Kapacitet ubrizgavanja CO2 se odnosi na količinu koja se godišnje može ubrizgati u operativno geološko skladište, odobreno prema CCS Direktivi (transponovano u Rumunija prema GEO 64/2011).
Obaveze proizvođača sirove nafte i prirodnog gasa
Obaveza da se ispuni ovaj cilj kapaciteta ubrizgavanja leži na proizvođačima sirove nafte i prirodnog gasa, koji će morati da doprinesu na proporcionalan način svom udelu u proizvodnji u EU u poslednje tri godine. Dakle, proizvođači u Rumuniji imaju obavezu da do 2030. godine operacionalizuju kapacitet skladištenja CO2 koji omogućava ubrizgavanje približno devet miliona tona pod zemlju godišnje.
Ovaj kapacitet mora biti odobren i pripremljen za prve količine zarobljenog CO2 od 2030. godine i može se koristiti samo u svrhu smanjenja emisija, čime se isključuju aktivnosti povrata ugljovodonika (Enhanced Hidrocarbon Recovery) ubrizgavanjem CO2 u iscrpljena ležišta. U slučaju neispunjenja doprinosa primenjuju se sankcije koje odredi svaka država članica.
Mapiranje lokacija
Razlozi zbog kojih je obaveza skladištenja CO2 dodeljena proizvođačima nafte i gasa su jednostavni: najpoznatija potencijalna mesta za skladištenje CO2 su iscrpljeni rezervoari ugljovodonika, a proizvođači nafte i gasa imaju najrelevantnije znanje i stručnost o istraživanju i upravljanju podzemnim okruženjem. Mapiranje ovih potencijalnih lokacija za skladištenje (i osiromašenih naslaga za neposrednu pripremu i drugih geoloških formacija za karakterizaciju, istraživanje i eventualnu pripremu za skladištenje), je suštinski prvi korak, a NZIA obavezuje države članice da objave dostupne podatke o ovom mapiranju do kraja 2024. Tek kasnije će biti moguće proceniti finansiranje, infrastrukturu i društvenu uključenost potrebne da bi se postigao cilj skladištenja.
Izazovi za Rumuniju
Rumunski cilj skladištenja CO2 u okviru NZIA predstavlja izazov i šansu da se postane pionir u rastućoj CCS industriji. Otprilike, devet miliona tona skladišnog kapaciteta koje Rumunija mora da razvije do 2030. znači devet miliona tona manje godišnje CO2 koje se emituje u atmosferu u EU. To znači budućnost za energetski intenzivnu industriju Rumunije, posebno za proizvodnju cementa i kreča, koja, osim sekvestracije ugljenika, ima veoma ograničene mogućnosti da nastavi sa radom u svetu sa niskim sadržajem ugljenika bez značajnog povećanja cena proizvoda.
To znači priliku da se sledi vođstvo Norveške i postane jedna od prvih evropskih zemalja koja nudi skladištenje kao uslugu emiterima ugljenika u regionu. Drugim rečima, biti među prvima koji će pokrenuti novu industriju, onu koja će rasti u Evropi i širom sveta, bez obzira da li Rumunija učestvuje ili ne.
Nove mogućnosti za privredu
Na kraju, ali ne i najmanje važno, cilj skladištenja CO2 znači raznovrsne poslovne mogućnosti za rumunske proizvođače sirove nafte i gasa, koji treba da se ponovo osmisle u svetu sa niskim sadržajem ugljenika. Ova prilika za diversifikaciju bi trebalo da bude privlačna s obzirom na nezanemarljive signale potrošača koji se udaljavaju od fosilnih goriva, možda čak i više u budućnosti. Naravno, automobile sa konvencionalnim motorima biće teže zameniti, ali je i ova pojava postala evidentna, u korist električnih vozila.
Poslovne mogućnosti u vezi sa CCS tehnologijom su relativno očigledne i velike, u kontekstu gde je doprinos Rumunije cilju skladištenja zasnovan na nacionalnoj proizvodnji sirove nafte i gasa, što je donelo veliki profit kompanijama u sektoru i rumunskoj državi. Obaveza je, ne samo pravedna, već i obezbeđuje kontinuitet ovoj rudarskoj industriji.
Troškovi skladištenja CO2
Investicioni trošak skladištenja CO2 će na kraju snositi emiteri, kroz tarife koje će platiti za skladištenje uhvaćenih emisija. Obaveza skladištenja CO2 je, u stvari, novi izvor prihoda.
Štaviše, odredbe NZIA ostavljaju veliku fleksibilnost proizvođačima sirove nafte i prirodnog gasa da ispune svoj doprinos cilju skladištenja: kompanije mogu da razvijaju svoje lokacije samostalno ili u saradnji sa drugim stranama, pregovarati sa drugim proizvođačima ili potpisivati ugovore sa trećim licima.
Kratak rok za postizanje ciljeva
Takođe je moguće osloboditi proizvođače od obaveze doprinosa ako se do kraja 2027. godine donese konačna odluka o investiranju u vezi sa razvojem skladišnog kapaciteta Rumunije (devet miliona tona) od strane bilo kog subjekta koji dobije dozvolu za skladištenje u skladu sa CCS direktivom.
Treba naglasiti da je rok za postizanje ciljeva NZIA, zaista, veoma kratak, a za Rumuniju ga je možda nemoguće ispuniti, s obzirom na skoro potpuni nedostatak planiranja infrastrukture transporta i skladištenja CO2 iz poslednje decenije, koji bi verovatno bio nastavljen bez usvajanja NZIA. Odstupanje od roka do 2030. bio bi dobar kompromis, dajući više vremena za pripremu dobrog upravljanja budućom infrastrukturom, koja mora biti pravedna, efikasna i dostupna onim emiterima kojima je CCS najpotrebniji.
Privremeno odlaganje rokova
Takvo privremeno odstupanje je dozvoljeno preko NZIA, ako Rumunija može da dokaže postojanje suštinske neravnoteže između potražnje za skladištenjem (od strane emitera), nacionalnog cilja skladištenja i neophodne ili planirane transportne infrastrukture.
Zakon se fokusira na situacije u kojima bi nedostatak ključnih karika u lancu CCS mogao da spreči ispunjenje obaveza skladištenja u relativno kratkom vremenu. Takođe, ostavlja državama članicama da odrede sankcije za proizvođače koji ne doprinose – sankcije koje, iako moraju biti efikasne, proporcionalne i odvraćajuće, mogu uzeti u obzir delimičan napredak operatera i prepreke sa kojima se suočavaju.
Kako Rumunija treba da postupi?
S obzirom na mogućnosti koje nudi obaveza skladištenja CO2, odredbe NZIA koje olakšavaju razvoj industrije CCS (i drugih), kao što su ubrzanje procesa izdavanja dozvola i fleksibilnost koja se nudi subjektima koji doprinose obavezi, transpozicija i implementacija ovog zakona će se morati baviti na uravnotežen način i sa dugoročnim procenama. Kako bi osigurala održivost razvoja CCS-a, Rumunija će, pre svega, morati da mapira nacionalni potencijal za skladištenje i hvatanje ugljenika, kao i infrastrukturu potrebnu za njihovo povezivanje (uključujući povezivanje sa susednim državama, ako je primenjivo).
Ovaj prvi korak se mora preduzeti pre bilo kakve dalje rasprave o troškovima nametnutim preko NZIA, koji značajno variraju u zavisnosti od specifičnosti mesta skladištenja i prenosnih mreža. Ovo mapiranje će, takođe, pružiti uvid u mogućnosti Rumunije da dobije odstupanje od roka do 2030. godine, što je malo verovatno da će Evropska komisija odobriti bez suštinskog opravdanja potrebe za fleksibilnošću.
Koordinirana priprema skladišta
Nakon toga, i proizvođači sirove nafte i prirodnog gasa, kao i rumunska država, moraju koordinirano da počnu da pripremaju skladišta i transportnu infrastrukturu. Nacionalne vlasti su takođe na meti NZIA i igraće ključnu ulogu u postizanju cilja Rumunije. Takođe će biti uključeni jedan ili više operatera za transport CO2, emiteri ugljenika koji će hvatati njihove emisije i tela za standardizaciju, praćenje i verifikaciju.
Za izgradnju transportne i skladišne infrastrukture, vrlo verovatno, biće privučena evropska i privatna sredstva. Sve ovo mora da se odvija na održiv i uravnotežen način, sa koristima za nacionalnu ekonomiju i klimatske ciljeve, bez održavanja prilično neefikasnog načina na koji Rumunija pokušava da održi korak sa tranzicijom Evrope ka novom ekonomskom modelu.
Panična i optužujuća reakcija na odredbe NZIA, umesto uravnotežene procene troškova i koristi, ne samo da je nekonstruktivna, već je i suprotna ideji da se postane igrač u tranziciji na novu ekonomsku paradigmu u EU i svet. NZIA se može posmatrati drugačije nego kao novi primer „Brisela i njegove neralne mete“ (mete sa kojima se, inače, složila i Rumunija). To se može posmatrati kao šansa da zaštitimo naše postojeće industrije i razvijemo nove sa pozicije lidera.
Izvor: Energyworld
