Bez uglja nema struje grejanja

Bez uglja nema ni struje ni grejanja

Cilj je da se termoelektrane, za čije se gašenje u Srbiji lobira, unaprede i sačuvaju, kako bi EPS nastavio da izvozi, a ne da uvozi i skupo plaća kilovate. Nije u interesu ni države niti EPS-a da njihovi rudari i radnici na kopovima udišu ugljenu prašinu ili ugljen-dioksid, već da dele sudbinu potrošača koji žele i tople stanove i čist vazduh.

Kada je za Dan rudara 6. avgusta Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, izjavio da naša zemlja neće pratiti modne trendove, već energetske potrebe zemlje jer se mnoge države već suočavaju s nedostatkom struje i gasa samo zato što nisu vodile računa o sebi, svima je bilo jasno šta nam poručuje. On je kasnije bio izričit. Srbija se neće odricati svojih termokapaciteta, niti će rudarstvo biti ugašeno u narednih 10, 20 i 30 godina.

Ako se uzme u obzir da naša zemlja energetski skoro 99 odsto zavisi od uvoza gasa i skoro isto toliko od nafte, da li uopšte treba pomišljati da se odričemo uglja iz rudnika Elektroprivrede Srbije, pogotovo ako se zna da se dve trećine električne energije proizvode upravo u Kolubari i Kostolcu? To daje apsolutnu stabilnost energetskom sistemu zemlje.

TE treba unaprediti i sačuvati

Cilj je zapravo da se termoelektrane, za čije se gašenje u Srbiji neprestano lobira, unaprede i sačuvaju, kako bi EPS nastavio da izvozi, a ne da uvozi i skupo plaća te iste kilovate. Najčešće je na godišnjem nivou proizvodnja struje veća od potrošnje. Ali, i kada nije tako, potrošači u Srbiji se nisu požalili da su u mraku ili da se smrzavaju.

Naprotiv. Uključuju TA peći, grejalice, klime, kotlove…

Ma šta ko mislio o uglju, on je utoliko važniji ako se zna da predviđanja klimatologa govore u prilog tome da u budućnosti neće biti toliko kiše, već velikih suša, što može da ugrozi srpski hidropotencijal, koji pokriva skoro 30 odsto ukupnih potreba za električnom energijom.

I, šta onda?

Šta kada Srbija više ne bude mogla da gradi velike hidropotencijale? Kako ćemo imati struju? Možda nam padne s neba? Iz vetra ili sunca? Neće biti da je tako jednostavno. Pogotovo kada stigne zima i kada solarne panele na krovovima kuća prekrije debeo sloj snega, a vetrenjače se zaustave zbog hladnoće i mraza.

Zar je tako lako dići ruke od kopna Drmno, odakle se dnevno iskopa više od 30.000 tona uglja, koji se uglavnom isporučuje kostolačkim termoelektranama za proizvodnju električne energije?

Fabrike pod otvorenim nebom

Za rad ove „fabrike pod otvorenim nebom”, kako je često zovu, rudari ne gledaju u nebo jer proces otkrivanja i iskopavanja uglja traje 24 sata 365 dana u godini, bez obzira na kišu, sneg ili paklene vrućine.

Kada se sve to zna, zašto je nekome po svaku cenu stalo da gasi termoelektrane, umesto da unapredi rudarsku i termo proizvodnju?

Da bi se normalno i udobno živelo u 21. veku, potrebno je da imamo dovoljno električne energije. Međutim, pre svega iz naših domaćih izvora, a ne samo od onih koji bi da nam skupo prodaju zelene kilovate i debelo zarade, i to preko računa za struju koje svi mi plaćamo. Čak i oni socijalno ugroženi koji imaju pravo na besplatne kilovate.

Sunce ne greje noću

Uzmimo samo u obzir činjenicu da solarni paneli koje aktuelna ministarka rudarstva Zorana Mihajlović gotovo svakog dana protežira nemaju proizvodnju noću, niti kada je oblačno. Proizvodnja traje od sedam do osam sati dnevno tokom leta, a svega tri do četiri sata zimi. Neravnomerna proizvodnja otvara problem skladištenja te zelene energije, zbog čega onaj ko ima panele na krovu mora da ima i akumulatorske baterije što daju autonomiju rada od 15 minuta do dva ili tri sata.

Zašto onda, umesto stalnog ponavljanja da EU od nas traži da u energetskom miksu povećavamo učešće zelenih kilovata, ne odgovorimo da imamo i mi svoj zeleni izvor, i to poveliki – dve đerdapske hidroelektrane, pa i Zvornik, čija se snaga posle nedavne revitalizacije toliko povećala da proizvodnja beleži rekorde?

I radnici EPS-a žele tople stanove i čist vazduh

EPS, koliko je poznato, ne zaostaje ni u ulaganjima za termoelektrane. Postrojenja se modernizuju, to jest, „odsumporavaju”, što je uobičajeni naziv za sprečavanje zagađenja vazduha. Samo u te projekte za sve termoelektrane EPS ulaže više od 600 miliona evra, a investicije u projekte zaštite životne sredine koji su završeni ili u toku vredne su oko 540 miliona evra.

Ipak, ništa ne može da bude gotovo preko noći. Najveće termoelektrane TENT A i TENT B bile su velika gradilišta i tokom ovog leta i u toku su remonti kako bismo svi mi u Srbiji i ovu zimu dočekali u toplim stanovima.

Ovaj problem postoji, i oči javnosti uprte su u dimnjake termopostrojenja i EPS je uradio mnogo toga da iz dimnjaka izlazi beli, a ne crni dim. Nije u interesu ni države niti EPS-a da njihovi rudari i radnici na kopovima udišu ugljenu prašinu ili ugljen-dioksid, već da dele sudbinu potrošača koji žele i tople stanove i čist vazduh.

Postoji li formula koja će rešiti ovu jednačinu?

Izvor: Politika

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn
Share on email
Email
Share on print
Odštampaj

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Logo

Newsletter

Možda će Vam se svideti:

Logo

Energija Balkana

Newsletter

Nedeljni pregled vesti