Evropska unija i Hrvatska bi trebalo maksimalno da iskoriste nove sankcije na rusku naftu kako bi ubrzale implementaciju Zelenog plana (2020), koji predviđa da kontinent najkasnije 2050. godine bude energetski nezavisan i klimatski neutralan, ukazuje Vjeran Piršić, poznati ekološki aktivista sa ostrva Krk.

Jezgra zelenog plana je energetska tranzicija generisana sa četiri „D”: dekarbonizacija (napuštanje uglja, gasa i nafte), decentralizacija (milioni malih potrošača/proizvođača sa sopstvenim malim fotonaponskim elektranama), digitalizacija (pametne mreže), i demokratizacija (pretvaranje energetskog sektora iz monopola velikih kompanija u građansku energiju ili energetsku demokratiju).

Ubrzanje energetske tranzicije

Za celu tu priču Evropska unija je predvidela 1000 milijardi i još 100 milijardi za pravednu tranziciju (npr. zbrinjavanje poljskih rudara koji će izgubiti posao napuštanjem uglja). Prošle nedelje napravljen je i RE-power EU, ubrzanje tranzicije kao posledica rata u Ukrajini, uz novih 300 milijardi evra.

„Mi se nalazimo na jednom veoma sigurnom i utabanom putu energetske tranzicije koja ne samo da je tehnički i tehnološki moguća i realizuje se na stotinama mesta u Evropi – najmanje, možda, u Hrvatskoj – nego je, uz to, i izdašno finansirana. Ono što je sporno jeste – da li smo mi u Hrvatskoj to shvatili i hoćemo li to primeniti. Odgovor je: ne i ne – kategoričan je Piršić.

„Kad naš premijer dođe s nekog događaja iz Brisela, on govori o širim ciljevima za fosilna goriva, širim naftovodima i gasovodima, a to nije poenta tranzicije – poenta je napuštanje nafte, gasa i uglja. Na koji način to postići? Tako što ćemo više koristiti obnovljive izvore energije koji već decenijama nisu alternativni, nego primarni izvori, a da se, pritom, sve odvija u cilju obnove hrvatske industrije, kaže sagovornik i dodaje:

„Ključno je da se lokalne zajednice organizuju tako da se maksimizira dobit od pomenute tranzicije, a koliko vidim, jedine dve lokalne zajednice u Hrvatskoj koje su potpuno razumele i prihvatile taj proces su Križevci i Krk.“

Kako smanjiti račune za struju?

Embargo na uvoz ruske nafte u praksi znači da stotine građana Hrvatske svaki dan traži informacije kako da se skine sa grejanja naftom i gasom, kao i stotine privrednika koji traže rešenje da smanje višestruko uvećane račune za električnu energiju…

„Odgovor je izuzetno jednostavan. Staviti fotonaponske panele na svoje krovove. I za razliku od nuklearke od koje energiju možete očekivati za pet do deset godina, s panelima već sledećeg jutra imate električnu energiju, a za grejanje i hlađenje stavite toplotne pumpe koje su izuzetno efikasne. Sa njima za jedan kWh električne energije koji možete dobiti besplatno sa svog krova, dobijete četiri kWh toplote ukoliko su na vazduh, odnosno, šest, ako su na vodu. Na isti način se situacija može dramatično poboljšati i u privrednom sektoru”, objašnjava Piršić .

Ključno u tom procesu jeste, kako kaže, da država objasni građanima što to je energetska tranzicija i da država bude katalizator celog procesa koji je jasno i kvalitetno definisan evropskim direktivama i više nego uspešno testiran u mnogim zemljama EU-a.

Pametno ulaganje kapitala

„Osim izuzetno izdašnih sredstava EU, imamo i inertni kapital građana. Građani i privrednici u bankama drže 234 milijarde kuna, a po podacima HNB-a još je u čarapama oko 36 milijardi kuna. Onaj ko ima kapital ne može trenutno naći bolji način da ga oplodi nego da stvori energetsku nezavisnost vlastitog doma, kao što smo napravili nas skoro 200 na otoku Krku – govori Piršić koji je na svojoj kući uspešno primenio praksu „zelene tranzicije”.

Vidite li krizu kao priliku da Hrvatska brže sprovede zelenu tranziciju?

„Apsolutno da, i to je proces koji je neizbežan. Kao prvo, neizbežan je da bismo spasili klimu na planeti, kako ne bismo uništili naše jedino stanište. Drugo, neizbežan je jer je fosilno gorivo u velikoj meri iscrpljeno i zato što su fosilna goriva, očigledno, postala političko-ratni argument. Proces je, trenutno, ubrzan računima koje građani plaćaju za električnu energiju od fosilnih goriva, a biće još ubrzaniji na jesen, kada dođe do radikalnog poskupljenja.

Hrvatska kao energetsko čvorište?

„Hrvatska je već dugo energetsko čvorište, s glavnom tačkom u Omišlju zbog LNG-a i Janafa i to nije sporno. Ali nije sporno ni da premijer i njegova svita uopšte ne razumeju procese. Nije poenta da se stavi šira cev i jače pumpe. Bizarno je kada naši političari na vlasti kažu da je novi pravac snabdevanja ili tehnički ulaz za fosilna goriva garancija energetske nezavisnosti Hrvatske! Hello? To je uvreda zdravom razumu. To što možeš da kupiš gorivo od države y umjesto države x, od Amerikanaca umesto od Rusa, ili od Arapa, a ne od Rusa, pa to nije energetska nezavisnost!”, komentariše Piršić i poručuje:

„Jedina energetska nezavisnost jeste da građani kod vas u Dalmaciji stave fotonaponske panele na svoje krovove i toplotne pumpe koje hlade i greju domove.“

Samoodrživa tranzicija

Koliko Hrvatskoj treba vremena za samoodrživu tranziciju?

„Ljudi koji su radili doktorate pre deset godina izračunali su da je Hrvatskoj, uz već postojeći, realizovani hidropotencijal i nove reverzibilne hidroelektrane kojih nemamo dovoljno – imamo samo Obrovac i Fužine – potrebno 2 GW vetra i 2 GW solara. Ova realizacija je moguća do kraja decenije. To bi značilo, otprilike, 2000 novih radnih mesta, taman – Brodosplit i 3. maj. Ne znam koliko bi taj proces koštao, ali znam precizno za otok Krk koji je 2012. godine, na temelju studije plaćene od nemačke vlade, doneo političku odluku da do 2030. bude energetski nezavisan i klimatski neutralan. Prevedeno na hrvatski, ono što je Evropska unija donela 2020. godine, Krk je doneo 2012, a ono što je za EU cilj bio 2050, Krku je 2030 – kaže Piršić.

Po sadašnjim cenama, ističe sagovornik, proces na Krku košta 72 miliona evra. „Da napravimo 100 megavata obnovljivih izvora u miksu od 60 megavata fotonapona, 30 megavata vetra i 10 megavata bioplina, s čime bismo proizvodili oko 150 GW sati električne energije godišnje. Trenutno trošimo 112 GW i to će prvo pasti, ali i porasti kada se transport elektrificira, pre svega, trajekti. Jer, 52 odsto zagađenja na otoku Krku imamo od transporta, a na otoku Cresu od trajekata.“

Piršić u tome vidi veliki zadatak, ali i epohalnu šansu da se stekne energetska nezavisnost, čime bi desetine miliona ostale lokalnim zajednicama.

„A, ne da plaćamo Arapima ili Amerikancima naftu, Rusima gas, Bosni i Srbiji struju iz termoelektrana na ugalj koje prekogranično zagađuju Hrvatsku. Možemo, zapravo, spasiti ostatke hrvatske industrije i razviti IT sektor u domenu pametnih mreža koje su jako bitne u svemu tome.”

Ostao samo Solvis

Fundamentalno je, na kraju, da Hrvatska iskoristi trenutne geopolitičke prednosti koje ima, ali da taj prihod ulazi u realnu energetsku tranziciju, u razvoj hrvatske industrije za obnovljive izvore energije i u pametne mreže. Ipak, pre svega, u pametnu tranziciju, jer ovo što se sada događa je haotična tranzicija i mi tu opet finansiramo kineske proizvođače panela. Naime, u Hrvatskoj smo imali tri fabrike solarnih panela. Prva je bila Končareva u Splitu napravljena 1988. godine kao šesta u svetu i ona je bankrotirala. Imali smo Solaris u Novigradu koji je bankrotirao zato što država nije uskočila na nekoliko meseci kako bi se prebrodilo razdoblje do ulaska Hrvatske u EU, a od tri proizvodne linije jedna je završila u Brazilu, jedna u Kanadi i jedna u Rusiji.

Trenutno još uvek imamo Solvis u Varaždinu koji izrađuje veoma dobre panele i koji je prodao 120.000 panela Google-u, jer Hrvatska nije probudila vlastito tržište.

Izvor: Slobodna Dalmacija