Dimitrije Knjeginjić, direktor Lafarž Srbija, smatra da je vodonik povezan sa pričom o CBAM-om i da je to najzelenija moguća energija.

„Desilo se da smo zarobljeni iz ugla CO2, i da Evropa i Srbija ne znaju gde će biti 1. januara 2026. Iz ugla cementne industrije mi ulazimo nespremni. Kao ozbiljna kompanija, dobar deo sredstava dajemo za istraživanje i razvoj kada je u pitanju upotreba vodonika, kako bismo razumeli njegovu upotrebu, izbegavajući predrasudu koliko je danas vodonik skup. Radili smo par testova, na lokacijama u Francuskoj i Belgiji. Radili smo različite testove, od delimične do potpune zamene tradiconalnih goriva vodonikom. Ti testovi govore da je vodonik neosporno dobra opcija, jer je čista energija, sagorevanjem dobijate paru. Energetski gledano, vodonik je odlično gorivo, možemo da dobijemo potrebne temperature i uspeli smo da radimo ceo dan. To nije malo za industrijski test. Tu smo radili sa 40 odsto vodonika, 10 odsto mesnog koštanog brašna i 50 odsto sa glicerinom, koji je posledica hidroloze masti biljnog porekla. Međutim, tu se završava sve što ide uz osmeh”, rekao je Knjeginjić.

Vodonik preskup

Dodaje da je sve ostalo vezano za vodonik jako skupo.

„Tu postoje i ekološki parametri, jer ceneći da je minimum 50 kV potrebno za 1 kg vodonika, ako se na 30 hektara zemljišta napravi solar, mi ćemo supstitusati dva odsto naših potreba za toplotonom energijom. Drugim rečima, za naš rad treba 1.500 hektara pod solarom, ili kombinacija sa vetrom. Testovi kažu – moguće je. Loša vest je da je na sobnoj temperaturi i na pritisku od 1 bara, gustina energije vodonika niska, tako da on mora značajno da se komprimuje da bi to bilo upotrebljivo na gorioniku”, objasnio je Knjeginjić.

Prema njegovim rečima definitivno „boli“ cena od sedam evra za kilogram klinekra. Očekuje se pad na četiri evra, ali to implicira da je energija iz vodonika za indsutriju cementa skuplja 30 do 40 puta od onoga što imamo danas.

„Bilo bi bitno da u Srbiji imamo pilot postrojenje. Fali mnogo znanja vezana za vodonik. Slažem se da vodonik nije tema za sutra, to će za industriju doći sa odleženim dejstvom, za 20 do 30 godina. A između današnjeg i tog trenutka je nuklearna energija i ona je neminovnost. Kašnjenje u ovom domenu nepovratno će nas skloniti sa scene onih koji su važni u nečemu. Jedan gram uranijuma 235 generiše 23,6 MWh, lako je povući paralele, 700 grama nam treba za jedan dan za proizvodnju u TENT B„, naveo je Knjeginjić.

Govoreći o CBAM mehanizmu direktor Lafarža je rekao da se boji Evropske Unije, jer je ona sve što je radila oko taksi, radila da zaštiti svoje tržište i industriju koja emituje CO2 – došli su u završnu fazu, a još ne znaju šta će biti 1. januara 2026. godine. A sada čekajući regulativu, mi moramo izbeći zamke koje su na putu.

Mi smo dvostruko pogođeni novim trendovima

„Moramo doneti neki dokument koji uvodi nuklearnu energiju. Hitno. Ne sutra, nego juče. Industrija cementa je jako izložena svemu novom što se dešava. Imamo sirovinu koja emituje CO2 i taj deo moramo da dekarbonizujemo, kao i ono što dolazi iz energenata. Mi smo dvostruko pogođeni novim trendovima. Imamo u toku šest projekata potpune dekarbonizacije, gde je Evropa dala pola sredstava od vrednosti projekta. Vrednost projekta u Hrvatskoj, gde je upola manja cementara od naše cementare u Beočinu, iznosi 260 miliona evra, a grant je 130 miliona evra. Bilo bi domaćinski da razmišljamo tako da iscrpimo sve lakše dostupne resurse, pa da za ostatak emisija koristimo vodonik. Za nas bi to bio otpad od građenja i rušenja, a drugi deo su alternativna goriva”, naveo je Knjeginjić.

Podsetio he da je svako alternativno gorivo bolje od tradicionalnog po pitanju emisija i da je to sve u domenu zelene agende. Smatra da vodonik treba istraživati i da je potrebno pilot postrojenje, da moramo da učimo o tome, da gledamo šta rade Evropa i ostatak sveta, ali da finansiranje ne postoji.

Dodao je da ne zna da li su kolege u Hrvatskoj u plusu time što će opteretiti svoj PNL sa 130 miliona evra CAPEX-a. OPEX je 110 evra po toni. Tog dana kad oni uključe postrojenje za dekarbonizaciju, odnosno za hvatanje ugljenika, cena cementa ide za 110 evra po toni na gore.

Navodeći da se zalaže da EPS bude izuet iz bilo čega vezano za CBAM, da dobije vreme da se prilagodi Knjeginjić je rekao da se priča da će ova regulativa biti odložena najmanje dve godine, a možda i čitavih pet godina, a da je kompanija uložila milijardu i po evra u projekte kako bi imali kompetitivnu prednost. Prema njegovom mišljenju, podrška Evrope je nula, a kada negde kapne, stigne mnogo više nameta. Zaključujući da je potrebna predvidivost i da ono što se radi bude održivo. Sve ostalo je, kako kaže, manje bitno.

Kada je reč o hvatanju ugljenika, Knjeginjić kaže da to postrojenje nema ko da projektuje i da ono zahteva ogromnu površinu. Ako je površina cementare pet hektara, ovo postrojenje zahteva 50 hektara. Posle toga sledi komprimovanje, izvlačenje gasova, menanje agregatnih stanja, prebacivanje do obale, pa na brod, zatim odvoženje brodom na pučinu i upumpavanje u neku rupu.

„Ako se desi zemljotres ili cunami i sav taj CO2 izađe, šta će onda da bude? Zato mislim da treba da uradimo sve da nam ne treba hvatanje ugljenika, da nam ne treba vodonik, već da tamo gde je vodonik deo nekog procesa, da ga prevedemo iz sivog i plavog u zeleno. Za ovo ostalo, treba da sačekamo da se drugi „izlupaju“ pa ćemo mi za njima polako, kada budemo sigurni da je put čist”, zaključio je Knjeginjić.

Srbija nema strategiju za vodonik

Jovana Joksimović, pomoćnica ministarke rudarstva i eneregtike navodi da je Srbija prvi put u Strategiji energetike predstavila razvoj i htenje da se vodonik pojavi ne samo u energetskom sektoru, već kroz INEKP i u transportu i industriji. Kroz izmene Zakona o energetici usvojena je obaveza da se radi i na Programu razvoja vodonične strategije.

„Ostaje nam impelemtacija. Država treba da postavi regulatorne procedure, starteške ciljeve i zajedno sa privredom nastavi u tom pravcu. Važno je napomenuti da ćemo imati pomoć kroz IPA, koja se odnosi na instrument za predpristupnu pomoć. Ovo je tek začetak same tehnologije. Oko pilotiranja projekata imamo pozitivne pomake. Verujem da ćemo tu imati podršku EU. Prvi pilot će da služi kao opitno mesto za samu tehnologiju. Vodonik je danas skup. Vetar je nekad bio skup. Danas imate stub koji ide 170 metara u visinuai snaga nije više 1 MW po stubu, nego mnogo više. Verujem da ćemo isto da doživimo sa vodonikom. Da će doći do značajnog smanjenja troškova”, navela je Joksimović.

Kada je u pitanju CBAM predstavnica MRE kaže da država ozbiljno shvata obaveze koje ima u vezi sa tim. Ove obaveze stupaju na snagu 1. januara 2026. godine, ali EU nije donela regulatorni okvir do kraja.

„Bavimo se ozbiljnom analizom, koja tretira sve sektore koji su pogođeni CBAM-om. Očekujem da ćemo u naredna dva meseca imati ozbiljan skrining svakog sektora pojedinačno. Sagledavamo različite opcije. Kada je u pitanju električna energija, u naredna dva meseca ćemo imati jasnu sliku na koji način ćemo odreagovati”, rekla je Joskimović.

Što se tiče vodonika i potrebe da se uvodi vodonik, sve vreme pričamo o energetskoj tranziciji, dekarbonizaciji, a u energetskom miksu imamo 60 odsto proizvodnje električne energije iz uglja Joksimović veruje da je to prilika da u skladu sa novim tehnologijama i mi reagujemo. Imamo razne potencijale, a analizira se i potencijal za korišćnje nukelarne energije u mirnodopske svrhe.

Zaključila je da imamo obaveze u skladu sa pridruživanjem EU, ali da bimo voleli da imamo ista prava kao zemlje članice EU.

„Nama su na raspolaganju neki fondovi, ali bilo bi dobro da imamo pristup Inovacionom fondu, Fondu za modenizaciju i drugim fondovima, kao što je Fond za pravednu tranziciju”, rekla je Joksimović ističući da veruje da će u ovoj „trci“ da pobedi onaj ko je samoodrživ u što većoj meri, energetski nezavisan.

A, u tim smislu Vlada Srbije, po njenim rečima, sagledava šta će biti 1. januara 2026. godine.

Ne smemo da zaboravimo pravednu tranziciju

„Mi smo jedini u regionu uspostavili monitoring i izveštavanje o emisijama. Razmišlja se o razvoju struke i nauke, važno je da komuniciramo sa privredom, da vidimo šta bi mogli da budu predlozi, opcione analize ćemo imati. Važne su inovacije, naučno istraživački rad će biti potreban. Institut Vinča je korisnik određenih sredstava EU vezano za pilotiranje. Treba da se razmišlja o saradnji na globalnom nivou. Pričamo o hydrogen ready interkonektorima, kao što je interkonetor sa Severnom Makedonijom. Važna je bilateralna saradnja sa partnerima, državama i investicionim organizacijama, instituacijama i bankama. Sa Nemačkom imamo, kroz bilaterlane pregovore odobren određeni iznos vezano za pilot projekte u oblasti vodonika. Potrebno je da završimo naš regulatorni okvir. Provera razvoja voodnične strategije će doneti pregled šeme mogućih subvencija – na koji način je moguće podržati i implementriati pilot projekte. Zatim ćemo da razgovaramo o projektima koji su bankabilni. Ne smemo da zaboravimo pravednu tranziciju i ne treba po svaku cenu ići u procese o kojima govorima – da smo u skladu sa zelenom agendu a da nemamo energiju za industriju i građane i u tom smislu treba biti oprezan”, istakla je Joksimović.

Na pitanju da li vidi ulogu države kao igrača na tržištu koji će svojim akcijama podržati vodoničnu ekonomiju, ona je rekla da INEKP ima ciljeve vezane za transport i za OIE u transportu i da autobusi na vodonik mogu biti jedna od opcija.

CCfD ugovori

Kada je reč o projektima vodonika koji su bankabilni, Filip Marković, stručnjak za energetiku i klimu u KfW banci, ocenjuje da banka nema primer takvog projekta na Balkana i da u Evropi, van Nemačke, nema mnogo takvih projekata. Tu se neki mehanizmi koji KfW pokušava da implementira u Nemačkoj, što je relevantno za evropske države u kojima postoji određivanje cene ugljenika (karbon prajsing).

„U pitanju je CCfD ugovor, karobonski ugovor o razlici. Oni nisu ovde primenjivi. To je način na koji Nemačka pokušava da reaguje na potrebe za investicijama u vodonik, u indsutrijska postrojenja. Kada su u pitanju cevovodi za vodonik, tu je KfW veoma aktivan u Nemačkoj. Planovi Nemačke su da bi 9.000 kilometara mreže trebalo da se prilagodi vodoniku do 2035. godine. Tu je 60 odsto promena namene postojećih gasovoda, 40 odsto je izgradnja potpuno novih. KfW je kao grupacija jedan od glavnih porketača procesa. Pričamo o 25 milijardi evra. Juče je jedna takva tranša isplaćena. To se naziva Fondom za amortizaciju. U pitanju je dizajn kako da se ti projekti učine isplativim za operatora prenosnog sistema. Radi se o stavljanju „kepa“ na mrežarinu, uz dugu otplatu od 30 godina, do 2055. godine. Postoji mogućnost da ti projekti budu isplativi”, rekao je Marković.

Van Nemačke, KfW radi razvojni fond za projekte, sedam država može da aplicira, ni jedna nije evropska. Ali, to je stvar zrelosti projekta a ne geografske lokacije. U pitanju su Indija, Južna Afrika, Kenija, Kolumbija, Brazil, Maroko i Egipat. Prvi poziv je bio prošle godine, dva ugovora su potpisana, sa grantovima od po 30 miliona evra. Fond bi trebalo do kraja 2027. da utroši 270 miliona evra. Odobravaju se veliki grantovi, jer sami projekti su još neisplativi, tako da bez velikih subvencije nije moguće da se pokrene širi ciklus invesitcija. Drugi poziv je završen u martu 2025. Minimalna vrednost projekata koji mogu da apliciraju je 100 miliona evra.

Pilot projekti bitni za Srbiju

Kada je reč o bilateralnim projektima, takve projekte KfW ima sa Južnom Afrikom i u Gruziji, gde se radi o finansiranju vetroelektrane, elektrolizera, punjača za vodonik i nabavci autobusa na vodonični pogon u gradu Batumi. To je projekat koji je u začetku, a vredan je od 50 do 60 miliona evra.

Marković je podsetio da u Srbiji postoji projekat nemačke vlade i kompanije Lajpcig Enerdži, u saradnji sa Srbijagasom, koji se finasira kroz grant.

„Za državu kao što je Srbija, koja je tek ušla u ciklus investicija u OIE, bilo bi malo „trapavo“ ili neodgovorno da izgrađene vetroelektrane ili solarne elektrane preusmeri na vodonik. Svaka potencijalna investicija u vodonik u Srbiji trebalo bi da povuče sa sobom investiciju u OIE, odakle bi se sama snabdevala. Može to da bude preko garancija porekla, može da bude iz uvoza”, pojasnio je predstavnik KfW banke.

Kada je reč o otkazivanju projekata vodonika, to šalje lošu poruku, ali nesigurnost se najbolje može smanjiti razvojem tržišta.

„To smo imali kod solara, vetra, biogasa. U samom procesu investicije, možemo da imamo situaciju koja je neizbežna i projekat mora da se otkaže. Srbija nema tržište vodonika. Imamo NIS koji proizvodi i praktično sve troši i Meser koji to dalje plasira, ali to su smešne količine. Možemo da imamo jedno veliko postrojenje koje će da finansiraju banke, ali kome će se to prodati? Nemate gasovod u koji možete da utisnete taj vodonik i da ga negde plasirate, nemate lokalnog potrošača. Srbija neće postati zemlja koja će biti veliki izvoznik, ali jeste zemlja koja je na tranzitnoj ruti. Vodonik može da bude dobar za energetsku bezbednost, jer se proizvodi lokalno, može da bude dobar industriji za određeni nivo dekarbonizacije. Ali za to treba vremena i moraju svi da se uključe”, istakao je Marković.

Kada je reč o naučnoj zajednici, imamo grupu ljudi koji su u kontinuitetu posvećeni istraživanja različitih tema u oblasti zelenog vodonika. Oni imaju određene rezultate, u skladu sa onim što im je na raspolaganju u smislu fondova. To je jedan od bitnih potencijala.

„Trenutna situacija u Srbiji u pogledu energetike neće dovesti do jako velikog projekta proizvodnje vodonika, ali treba razmišljati o pilot projektima tamo gde ima interesovanja. To je dobar put za početak, kako bismo ovladali tom tehnologijom”, naveo je Marković.

Evropi će trebati više vodonika nego što može da proizvode

Vodonik je zanimljivo pitanje, niko ne zna šta će biti u narednih pet do 15 godina. EBRD je pokrenuo nekoliko projekata, to su tehničke pomoći ili investicije, rekao je Pavle Milekić, stručnjak za finansiranje OIE, EBRD.

„Počeli smo 2021. godine sa prvim projektom, kako bismo videli gde bi imalo ekonomskog smisla da se ulaže u vodonik. Postoje velike razlike u cenama struje, troškovima transporta. To utiče na rešenja koje će vlade i investitori usvojiti za ulaganje u vodonik. Mi pružamo nekoliko programa tehničke pomoći državama, kao što su Azerbejdžan, Jordan i Egipat. Pomažemo im da naprave nacionalnu strategiju koja će da pokaže gde bi bilo ekonomski najisplativije ulagati u vodonik. Možemo da idemo i jedan nivo dalje. Ako ste izabrali vodonik u nekoj regiji, napravili ste možda specijalnu ekonomsku zonu, kako biste mogli da napravite infrastrukturu i gasovode, da to bude isplativo i da privučete investitore da ulažu u to”, rekao je Milekić.

Dodao je da EBRD ima tri projekta što se tiče investicija. Finansiran je vetropark u Uzbekistanu, elektrolizer i proizvodnjuaamonijaka za đubrivo. U Egiptu je reč o projektu za elektrolizer i manjem projektu sa cementarom, gde se koristi vodonik za poboljšanje procesa.

Milekić je zaključio da će potrebe Evrope za vodonikom biti mnogo veće nego proizvodnja i da će morati da se uvozi. U pitanju su ogromne investicije. Biće potrebno par godina da se dođe do nivoa bankabilnost gde bi EBRD mogao da uloži kao investiciona banka.

Bez strategije i stabilnosti nema pomaka

„Novac je tu. Spremni smo da pričamo, ali trebaju nam ideje i potrebni su možda novi pilot projekti. Šta može država da radi? Ima dve stvari. Prva je strategija. Bitno je što je Srbija prihvatila INEKP – to je lokomotiva celog voza. Drugo, stabilnost je izuzetno važna. Moraš imati predvidljivost i za investitore ili banke. Pitaju me za uticaj CBAM-a, a ta nepredvidljivost koja tu postoji usložnjava proces odobrenja finansiranja”, naveo je predstavnik EBRD.

Na pitanje da li je vodonik ono što je nekad bio solar ili vetar, Milekić kaže da cena vodonika danas iznosi sedam evra po toni, a naredne godine biće jeftiniji, za 10 godina još jeftiniji. Stoga se postavlja pitanje zašto bi neko preduzimao pilot projekat.

„ Nemam odgovor na to pitanje. Da bi bio ekonomski isplativ, vodonik treba da se proizvodi, šalje, skladišti, koristi i da se radi neka kogeneracija, da bi bilo još isplativiji. Nije u pitanju jedan proizvod koji može da se stavi u kontejner, već ceo jedan eko system. To je možda neka drugačija priča”, zaključio je Milekić.