Teretni brodovi emituju više gasova sa efektom staklene bašte nego mlaznjaci, ali tehnološki startap veruje da jednostavna i efikasna tehnika može pomoći industriji da promeni kurs, piše Gardijan.

Industrijski park pored reke Lea u londonskom predgrađu Čingford možda nije najočiglednije mesto za tihu revoluciju. Ali tamo, tim preduzetnika se bavi skromnim čeličnim kontejnerom koji bi mogao da sadrži rešenje za jednu od najprljavijih industrija na svetu.

Unutra se nalaze hiljade grumenova veličine trešnje napravljenih od negašenog kreča. Na jednom kraju dizel generator propušta isparenja kroz kreč, koji upija ugljenik, pokrećući hemijsku reakciju koja ga transformiše u krečnjak.

Hvatanje ugljenika sa paluba

Kompanija Seabound, koja stoji iza ovog izuma, nada se da će na ovaj način direktno sakupiti velike količine ugljenika sa paluba teretnih brodova i tako pomoći u čišćenju ove izuzetno zagađujuće industrije. Više od 50.000 teretnih brodova nalazi se na moru u svakom trenutku, proizvodeći tri odsto globalne emisije gasova staklene bašte – više nego avijacija.

Iza svega ovoga stoji Ališa Fredrikson, mlada preduzetnica koja je nekada sanjala da postane lekarka, ali je doživela prekretnicu u svojoj karijeri nakon što je pročitala izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama koji je detaljno opisao globalne implikacije zagrevanja od 1,5°C naspram 2°C.

„Tada sam shvatila da će klimatska kriza pogoditi sve širom sveta, pa ako mi je stalo do društvenog uticaja velikih razmera, najbolje što mogu da uradim jeste da pomognem u njenom rešavanju“, kaže 30-godišnja Fredrikson, izvršna direktorka kompanije Seabound. Tada se nametnulo pitanje „Kako?’“

Testovi su pokazali da njen izum može da ukloni većinu ugljenika iz izduvnih gasova broda, filtriranog kroz njegovu unutrašnjost prekrivenu krečnjakom. Konačni cilj je da se ovaj uređaj pričvrsti za brodove širom svetskih okeana, prema rečima Ališe.

Nakon što je identifikovala problem koji je želela da reši, započet je pravi posao. Ališa i njena suosnivačica, Rouđia Ven, došle su na ideju da smanje postojeću tehnologiju za hvatanje ugljenika na bazi negašenog kreča koja se obično koristi u industrijskim postrojenjima.

U fokusu investitora

Zatim su napravile prototip i privukle oko četiri miliona dolara (tri miliona funti) finansiranja od investitora. Deo toga je došao od brodarskih kompanija.

„Sve se dogodilo veoma brzo. Odjednom smo imali novac i morali smo da ga izgradimo. Mislim da su ljudi bili spremni za rešenje“, kaže Ališa Fredrikson.

Od tada, uzastopni prototipovi kontejnera Seabound udaljili su ga od testnog poligona kompanije u istočnom Londonu, do turskih brodogradilišta, palube broda sa 3.200 kontejnera i niz Suecki kanal gde bi mogao da uhvati 78% celokupnog ugljenika iz izduvnih gasova koji se kroz nju pumpaju i 90% sumpora, toksičnog zagađivača vazduha.

Najnoviji prototip se gradi u dimenzijama standardnog brodskog kontejnera od 20 stopa (5,9 metara), tako da se može besprekorno uklopiti sa teretom na palubi, kaže Fredrikson. Dizajn omogućava slaganje nekoliko kontejnera poput običnog tereta i omogućava brodu da postepeno povećava hvatanje ugljenika u skladu sa dužinom putovanja i ciljevima dekarbonizacije.

Zeleni negašeni kreč

Kada stignu u luku, jedinice ispunjene krečnjakom mogu se zameniti kontejnerima svežeg negašenog kreča. Seabound radi na nabavci zelenog negašenog kreča koji koristi obnovljivu energiju za zagrevanje peći u kojima se proizvodi, kaže Fredrikson.

Neki kritičari su zabrinuti da bi tehnologije dekarbonizacije mogle da odvrate pažnju od rešenja, kao što su amonijačno gorivo sa nultom emisijom ili inovacije na vetar, koje su neophodne za podizanje brodarske industrije na neto nultu emisiju.

„Potencijal kratkoročne upotrebe rekonstrukcija za hvatanje ugljenika na postojećim brodovima ne bi trebalo da postane opravdanje za produženje životnog veka fosilnih goriva ili odlaganje prelaska na istinski održive alternative“, kaže Blanejd Širan, službenik za politiku klimatske diplomatije u Opportunity Grin, neprofitnoj organizaciji fokusiranoj na praznine u globalnoj klimatskoj politici.

Ali Fredrikson veruje da bi tehnologija kompanije Seabound mogla da podrži ovu tranziciju. U aprilu, na sastanku Međunarodne pomorske organizacije, države članice UN su se složile oko značajnog sporazuma kojim će početi da se naplaćuje brodovima svaka tona emisija iznad određenog praga. Taj prag će se postepeno povećavati kako bi se industrija usmerila ka zelenim gorivima.

Dekarbonizacija goriva

Seabound se uklapa u ovaj novi regulatorni pejzaž, omogućavajući brodovima da dekarbonizuju svoja goriva, čime smanjuju emisije i postepeno se prilagođavaju pravilima dodavanjem više kontejnera tokom vremena.

„Možemo povećati količinu hvatanja ugljenika kako se propisi budu pooštravali“, kaže Ališa, napominjući da izum može početi sa čišćenjem brodova već sada, dok zelena goriva prodiru kroz industriju.

Kao i većina startapova, Seabound se suočava sa izazovima povećanja proizvodnje. Ali, sa cenom svake jedinice od desetina hiljada funti, sagovornica kaže da je njihova ponuda isplativa. I već se obavezala jedna kompanija da će ove godine ugraditi prve kontejnere pune veličine na svoje brodove.

Vizija za budućnost autorke izuma je jasna: „Da budemo prisutni na stotinama, nadamo se i na hiljadama brodova, i da imamo čvorišta u svim glavnim lukama širom sveta“.